Sedam smrtnih grehova poznati su kao deo hrišćanskog učenja i hrišćanske teologije. Ali, da li ste znali da se sama lista kao takva ne može baš tako, integralno da kažemo, naći u Bibliji?

Tek 300 godina posle Hristove smrti, monah Evagrije Pontijski je napravio listu od osam „strašnih iskušenja ljudske duše“, koju je kasnije 590. godine papa Grigorije Veliki suzio na sedam i proglasio „smrtnim“. 

Prema hrišćanskom shvatanju: blud, zavidnost, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i ponos su grehovi koji se mogu počiniti svesno i nesvesno. U katolicizmu sedam smrtnih grehova vam dođu isto kao i ma koji drugi greh koji nije „smrtni“, sa tom razlikom što se tehnički svi drugi grehovi iz njih izlivaju. Ova ideja je posebno popularna vekovima među umetnicima svih opredeljenja, slikarima, književnicima, filozofima. Tako je nastala i reč „SALIGIA“. Ona je zapravo mnemotehnički akronim, odnosno reč koja je nastala tako što je uzeto početno slovo svake od sedam imenica na latinskom kojima se označava jedan od grehova: superbia (ponos), avaritia (pohlepa), luxuria (bludnost, požuda), invidia (zavist), gula (proždrljivost), ira (ljutnja, bes), acedia (lenjost).

Kako izgledaju 7 smrtnih grehova danas?

Prema rimokatoličkoj teologiji, sedam smrtnih grehova su sedam ponašanja ili osećanja koja podstiču dalji greh. Obično su poređani kao: ponos, pohlepa, požuda, zavist, proždrljivost, bes i lenjost.

1. Ponos

Danas, ponos je nešto što se može gledati i tumačiti na svim nivoima, od globalnog, preko nacionalnog, do individualnog. Možete biti ponosni na uspeh zbog otkrića vakcina, na uspeh košarkaškog tima ili tenisera, na svoj ukus u dizajnu ili uređenju doma (lepe primere recimo klub stolića po meri idealne za to pogledajte ovde). Ovakva vrsta ponosa nije za osudu, svakako. Čak naprotiv, baviti se estetikom, lepim, sportom, imati dostignuća, biti srećan zbog uspeha dragih ljudi, upravo je suprotno, altruistično i ljudski. Dеfіnісіја destruktivnog  ponosa jeste da je to stav оѕоbе koja pokazuje рrеtеrаnо ѕаmороuzdаnје і uоbrаžеnоѕt, nadmenost. To je onaj stav koji anulira svet oko osobe, koji vređa sve druge ljude i ne dopušta nikom drugom bilo šta. Suprotne osobine ovakvom ponosu su recimo blаgоѕt, lјubаv рrеmа drugіmа, afirmativno ѕаmороštоvаnје.

Psiholog Ana Maksimova navodi:

“Nedostatak bezuslovne ljubavi u detinjstvu dovodi do brojnih problema. Kada je dete malo, roditelji ga vole i bezrezervno ga prihvataju.

Ako to nije tako, ako su roditelji kruti, hladni, strogi, navikavaju dete na činjenicu da može primiti deo ljubavi i prihvatanja bez bilo kakvih zasluga – to postaje odskočna daska za nastajanje ponosa.

Nedostatak roditeljskog bezuslovnog prihvatanja stvara unutrašnju prazninu, vakuum koji osoba ispunjava opipljivim dostignućima (sportski rekordi, odlične ocene, karijera, finansijsko bogatstvo) ili zamišljenim (pripadnost određenoj grupi, zemlji, naciji, rodu i slično).

Čovek nadoknađuje nedostatak ljubavi – s ponosom. Voli sebe zbog nečega. A po svojim zaslugama, on je prvi na redu za distribuciju ljubavi.”

Ovde ne zaboravite-svako je vredan ljubavi i poštovanja ako čini dobro. Ne zbog onoga što postiže i stiče.

2. Pohlepa

Svuda oko nas je pohlepa. Svi kao da žele više, bolje, još, nečega, nekuda, nekoga, nekad. Skromnost je odavno prestala biti vrlina, a ljudska suštinska sreća kao da je monetizovana, obeležena kvantitativnim, uslovna. Odnosi su pojeftinjeni samim tim što vlada princip koristoljublja, prijateljstva je sve teže formirati, poverenje dati. Ljudi za sebe žele sve-sva prava, nikakve obaveze. A tu suštinske sreće nema.

“Osnova za ovaj porok je nezadovoljena potreba za sigurnošću. Ako je dete doživelo traumu uskraćenosti, ako se nije osećalo zaštićenom, tada će, kao odrasla osoba, početi da bude pohlepno.

Ovaj greh se može podeliti na pohlepu (želja da se dobije više) i škrtost (nespremnost da se delimo sa drugima, želja da se zadrži). To je ista praznina unutra, isti vakuum, samo što se on formirao iz drugih razloga.

I osoba će ovu prazninu ispuniti bilo stvarima, bilo novcem, bilo odnosima sa drugim ljudima. Ali koren ovog “poroka” je osećaj nesigurnosti.”

3. Požuda

Praznina zbog nedostatka ljubavi, iskrene topline, odsustvo jednog zdravog pristupa intimnim odnosima koji prestaje biti izjava ljubavi, već je stihijska, kada uzbuđenje trenutka kompenzuje duboko vezivanje, ponašanja su koja su odlika požude. Požuda i blud su kompenzacije za nedostatak ljubavi. Ranije je ovo bio najčešći vid greha, odnosno prva asocijacija na to. Danas, ovaj greh kao da je relativizovan. Sve je seksualizovano-grudi nisu odavno nešto sveto, majčinsko, negovateljsko, već fiksatorno, adut, investicija, banalizovanost ženskog tela na “tip” (neko je tip “za sise” a neko “za dupe”). Sve se pumpa, oralnih fiksacija je i previše, neumesno groteskne usne šljašte dok brojne žene sve više postaju kao naduvane lutke jedna drugoj slične. Važno je biti tip. Važno je biti erektizujući objekat, a iza svega toga je, naravno-jedna duboka duhovna praznina. Ako roditelji nisu dovoljno ljubavi pružali detetu, to dete će kao odrasla osoba imati potrebu da to nadoknadi. Takva praznina se veoma često uzaludno pokušava ispuniti doživljajima koji su posledica promiskuitetnog seksualnog ponašanja. Krajnji oblici su seksualna zavisnost, nimfomanija. Ovo je takođe greh zbog kojeg je sve manje zdravih brakova, jer nezrelost u dubokom i zdravom vezivanju dovodi do toga da partneri prečesto samo traže jedan od drugoga, umesto da se posvete jedno drugom i pružaju, dele i grade.

4. Zavist

Zavist-apsolutno sveprisutna pojava, od onog našeg “u Srbiji se sve prašta sem uspeha”, do onog “da komšiji crkne krava”. U korenu zavidnih osećaja jeste zapravo bes u slučaju da drugi ima nešto se nema (iako se možda čak i ne želi), kao i strah da se neće imati (iako možda nije ni potrebno). Šaren je spisak tih stvari, opipljivih i nematerijalnih, a instagramična kultura nam diktira da kako bismo bili dopadljivi, treba da neke stvari imamo na određeni način, odnosno po šablonu i principu koji diktiraju algoritmi, influenseri i mase. Iako neko možda i poštuje i voli drugu osobu, ali u korenu zavisti je opet praznina zbog nedostatka bezuslovne ljubavi i prihvatanja, slično kao ponos.

5. Proždrljivost

Svaka praznina mora se ispuniti. Ma na koji način, a ovde je reč o proždrljivosti. I ljutnja, preljuba, pa i pohlepa, kao i proždrljivost, vuku korene u potrebi čoveka da svojim nesvesnim ponašanjem ispuni nešto što mu u životu nedostaje. Ako pogledamo Maslovljevu piramidu potreba, to je uglavnom ispunjavanje potrebe koja ostaje “gladna”, neostvarena. Ovo stanje doduše može voditi u ozbiljne bolesti i o njima treba da govore stručnjaci, a ukoliko osećate da imate problema sa ovim “grehom”, najbolje je obratiti se stručnom psihologu, terapeutu za pomoć.
A ukoliko prosto volite hranu i hedonistički je slikate, to je već druga tema za drugi put. Autor ovog teksta u tome uživa. Umereno.

6. Bes

Kao i drugi grehovi ovde, i bes je samo vid reagovanja na neko nezadovoljstvo i neispunjenost potreba. Ovo je krik impulsivnosti, prohtev za hitno zadovoljenje potreba. Pogledajmo samo decu-donekle je ljutnja prirodna stvar. Ali ukoliko je nerešavana i patološka, ukoliko nije zdrav revolt protiv određene situacije već postaje preplavljujući osećaj van naše kontrole, onda je to bes. Bes je samo-osujećujuće osećanje koje ne dopušta racionalno sagledavanje situacija. Danas, bes vlada svetom. Pogledajte komentare u ma kojim prepiskama na društvenim mrežama, ponašanja bahatih vozača na ulicama, agresije u svakakvim društvenim situacijama, sve “kraće fitilje”, a “veća prava” koja ljudi sebi pridaju. Bes osobu uverava da nema odgovornosti, a dok sud prepoznaje bes kao osnovu za afektivne postupke, život najčešće ne daje druge šanse, niti se stvari učinjene u naletu besa mogu tek tako povući. Razmislite o tome.

7. Lenjost

Lenjost je greh koji je kombinacija osećaja dubokog razočaranja, beznađa, opšteg očajanja i tuge. Ponovo su u srži emotivni oblici nesvesnih odgovora na nekakavu nezadovoljenu potrebu, na ono što čoveku fali. Lenjost je samim tim na neki način jedan mehanizam za uštedu energije.

Kako biste se izborili sa ovim smrtnim gresima, pre svega je potrebno videti da li neke od njih proživljavate, da se suočite sa tim brisanim, praznim delovima sebe, pogledate čime ih ispunjavate i kako, koliko su ta ponašanja destruktivna i po vas pogubna i da ih rešite.

Svakako vam savetujemo da potražite pomoć psihoterapeuta, odavno to više nije fama, a zaista jeste put ka ličnoj sreći, a samim tim i sreći dragih ljudi oko vas.