fbpx

Analiza pesme “Ja sam bio srećno dete” i poruka moralistima

Nikad neću zaboraviti suze, smeh i muke tantalovske moje sestre od tetke, Tace, dok je pokušavala da savlada akorde na tamburi.

Trudi se ona, prebira prstićima po razbucanim žicama, ali one kao da je uopšte ne slušaju, a i glas je izdaje dok pokušava visoko da otpeva “padao je prvi sneeeg”. Tambura joj je utoliko bila veća muka jer nju bavljenje muzikom ama uopšte nije zanimalo, pošto je oduvek zainteresovana za sport. Ali, morala je da svira, jer to je bio jedini način da se provuče kod izvesnog Diše, šabačkog nastavnika muzičkog, nadaleko čuvenog po strogoći, kod kog je imao jedinicu svako ko je odbijao da svira violinu, tamburu ili kontrabas.

Da muka bude veća, zapalo joj je da svira brač (vrsta tambure) jer su svi ostali žičani bili razdeljeni, što je slučaj učinilo još više tragikomičnim, uzevši u obzir da je taj instrument bio maltene veći od nje. Četiri godine, pune četiri godine, moja sestra je morala da drlja po braču da ne bi imala keca iz muzičkog, iako ni po jednom pravilniku, nikada i nigde u srpskom obrazovanju nije stajalo da je obavezno sviranje instrumenta i uslov za pozitivnu ocenu.

Setila sam se ovoga zahvaljujući pesmici koja se našla u Čitanki za drugi razred, “Ja sam bio srećno dete”, pesnika Dragomira Đorđevića. Gomila uvređenih, ogorčenih, šokiranih, pa čak i agresivnih i pretećih komentara zbog pesmice sledeće sadržine:

Jer kako su se usudili, najpre pesnik lično da je napiše, a potom Marela Manojlović i Snežana Babunović, autori Čitanke, da je u istu svrstaju?

Dakle, u zemlji ljudi koji su naučili da se žale, bune i kukaju a da ništa pritom ne preuzimaju, ti isti ljudi našli su se pozvani i za uređenje školskog sadržaja. No, pošto očito i dalje žive u Brozovim vremenima, kada se u Čitankama nalazio idealizovan i utopistički sadržaj, nemaju svest da je to vreme odveć prošlo, te svoja nezadovoljstva današnjicom maskiraju tobože brigom za decu. U suprotnom bi pokušali da shvate kako izgleda svet u očima školarca nižih razreda osnovne.

Još je Ljubivoje Ršumović, takođe poznat po vrcavim stihovima, poručio: “dete nije dete, igračka za strine i tete, dete je dete, da ga volite i razumete”. U ovim antologijskim stihovima nalazi se esencija pristupa deci u kom je nedopustivo da im mi dodeljujemo svrhu i uloge.

“Dok mi nisu jednog dana kupili tu violinu”. Iako su se o njemu “silno brinuli”, niko dečaka nije pitao da li želi da svira violinu. Njegovi afiniteti nisu bitni, jer je neko, najverovatnije roditelji, odlučio da je nobles svirati violinu (dok se ostala deca prljaju po igralištima).

“Sad drugari ljušte fudbal, a ja note i solfeđa”. Jasno nam je šta ovog dečaka privlači, ali njegovi roditelji jedino imaju sluha za zvuke violine. Nije ih briga što im dete pati sve dok radi ono što su oni naumili.

“Sviram tetki i susetki, babi, dedi, ujni, strini”. Ovde dolazimo do vrlo štetnog klišea, da je “mera ostvarenosti” krotko dete koje je po volji cele familije, a uz to ume da zabavlja i pritom mu ne curi sladoled dok ga jede. Dakle, bukvalno “igračka za strine i tete”.

“Tata smišlja svetsku slavu”. Ah, i ovde imamo jezivi kliše, koji se najbolje oslikava u američkim izborima za male misice, a redovno nam izbija oči na Instagramu u vidu majki koje objavljuju fotografije i snimke svoje maloletne dece u cilju slave (i zarade). Gurnućemo dete, koje možda nije spremno, niti želi, u svet sporta, glume, modelinga, ne bi li postalo “poznato, bogato, slavno”, a mi ćemo na trenutak zaboraviti na sopstvenu neostvarenost. Dobro de, nema veze ako nije talentovano ni za šta, gurnućemo ga u neki šou da se krevelji i da ga tamo ocenjuju “umetnici” koji su toliko uspešni da sede u žiriju i podsmevaju se deci.

Jel sad jasno s čime moraju da se nose neka deca?

Stoga, pre nego što osudite autora pesme Dragomira Đorđevića i priređivače Čitanke, da razmislite. Svet u kome deca odrastaju nije “onde ptica, ovde cvet”. Baš kao i mi, i oni imaju svoje muke, a i vi ih možete postati svesni ako se vratite u to doba:

  • problem s učiteljem/poteškoće u učenju/loše ocene
  • strah od reakcije roditelja (zbog loše ocene ili neke nevaljalštine)
  • problem s decom iz škole (na meti jednog ili više agresora)
  • diskriminacija (po izgleda, finansijskom stanju roditelja, naciji/veri)
  • ograničenja od strane roditelja (koja često jesu na mestu, ali deca ih doživljavaju tragično)

I sad na sve to dodajte moranje sviranja tambure ili violine ili bilo čega sličnog što se “mora”, a dete to ne želi!

Kako mi da objasnimo deci u takvoj situaciji, kako da dopremo do njih i da im kažemo da se ništa ne mora, da ne treba da budu taoci neostvarenih ambicija i kompleksa svojih roditelja? Kako da im poručimo, da, kad je već takva situacija, istrpe par godina drljanja po tamburi, kao što je moja sestra uradila, a zatim se posvete onome što ih zaista zanima i za šta su talentovani?

Ne možemo, reklo bi se.

Ali zato možemo da im kroz njima razumljiv jezik, na prijemčiv i duhovit način, došapnemo ovakve stvari i ismejemo, izvrnemo sistem, dogme i očekivanja koji im stvaraju muke.

Ovaj tekst je posvećen mojoj sestri Taci koja uprkos drljanju po tamburi nije odustala od svojih snova, već se posvetila i  ostvarila u onome što je oduvek htela, igranju fudbala, u čemu je imala punu podršku svojih roditelja.

Komentari