Danas želim da se zapitate jednu naizgled jednostavnu stvar:

Da li krojite život po svojoj meri?

Ono što se negde često da primetiti jeste da ljudi previše često misle da život teče i teče i da su odluke koje donesemo jednom one koje ostaju sa nama zauvek, uklesane u kamen, nepromenjive i stalne. Prihvatamo situacije takve kakve jesu, a umesto da se zapitamo šta zapravo želimo i zašto, ljutimo se, besnimo, postajemo isfrustrirani, uznemireni i nespokojni, i vremenom dolazi do preplavljenja nezadovoljstvom koje se vidi u našem društvu na bukvalno svakom koraku.

Hajde da pogledamo to koliko je jednostavno promeniti ovu perspektivu kroz jednostavan primer naručivanja nameštaja po meri.

Lekcija za kreiranje po meri

Ove lekciju naučila sam prošle godine, kada sam se preselila kod mog, tada verenika, a danas supruga. Brak je zajednica puna kompromisa, a sigurna sam da jeste istina to da žena gradi dom, jednostavno, prirodno i obraćajući pažnju na sve one detalje neophodne za svakodnevno funkcionisanje i operativu po kući.

Kada se gradi stabilna i lepa zajednica, oba partnera unose nešto svoje, daju svoj pečat, a sloga i mir baziraju se na uvažavanju uzajamnih ukusa, potreba, ali i neophodnosti. Ovo važi u svim okolnostima.

Kao što znamo, ove godine su se okolnosti svima nama dobrano promenile. Tako i nama, i za naše dvoje dece.

Stan u kome živimo najednom je postao pored našeg doma, ujedno i kancelarija i škola i igraonica i kabinet za likovno i muzički studio i omanji restoran (jer nam je kuća često bila puna ljudi, a tokom pandemije puna ideja za spremanje za nas ukućane). U nekom trenutku je sve postalo izazovno. Da nismo bili spremni za brzo adaptiranje, uhvatili bismo se za glavu. Kuhinja je postala prirodno mesto okupljanja, više nego i pre, ali uz sve druge aktivnosti i potrebe svakog člana porodice, delovalo je kao da nama u svakoj prostoriji trebaju trpezarijski stolovi po meri!

Kada biramo nameštaj po meri, imamo taj luksuz da biramo dimenzije, boju, materijal, visinu, detalje, prilagodimo ga svojim potrebama i idejama, zar ne?

Pa zbog čega onda ista pravila ne bi važila i za naš sam život?

Međutim, ima tu još jedna stvar.

Takođe veoma često se dešava da ljudi misle da im nešto treba ili žele, posebno u vremenima u kojima se mnoge stvari nameću sa svih strana. A onda je istina negde na pola puta pa se desi da zapravo ono što zaista želimo možda nije ono što nam je potrebno za sreću.

Često poželimo nešto za šta verujemo da je dobro za nas, ali istina je da nikada zaista ne znamo šta je to najbolje za nas.

Takođe ne možemo biti 100% sigurni u to kako bi ishod naših želja mogao uticati na nas ili druge ako bi se ostvarile. Drugi put možda nešto poželimo, iako znamo da to nije baš dobra želja, bilo za nas same ili za druge ljude.

Znate i one ljude koji često drugima žele zlo? Time što žele da se nešto loše dogodi drugim ljudima, veoma lako mogu da zbog toga zažale onda kada se želja zaista ostvari. Međutim, i to su sami kreirali. I zlobu i nesreću koju šire, takvi ljudi zapravo i suštinski stvaraju sami sebi. A zašto?

Zašto bi iko živeo tako?

Zašto bi iko sebi samom nanosio bol?

Istina jeste da je izbor u građenju života po meri i dalje nedostižan mnogima. Izbor sam po sebi podrazumeva svesnost i jasno, savesno odlučivanje o tome kuda nas život nosi. Tek kada zaista dođemo do toga da su naše odluke usmerene ka suštini i smislu našeg sopstvenog života, onda ćemo zaista umeti da izaberemo i taj trpezarijski sto po meri koji će biti u boji koja se uklapa skladno u ostatak našeg života, koji je od materijala koji će izdržati naše aktivnosti i rad, pretrpeti udarce i rezove, tanjire, šerpe i tacne kojima ćemo ga izlagati. Jer on mora da ima primenu prilagođenu našim potrebama. Isto tako i naše odluke. Moraju biti usmerene ka našoj sreći.

Svađe, rasprave, bes, cepanje ličnosti, iako nas ne vode na staze životne radosti, jesu realno validne i deo toga da smo ljudska bića, nesavršena u svojoj kreaciji, ali savršena u svom potencijalu.

Pokušajte da pre bilo koje reakcije usvojite ono starog pravila odnosno priče o Sokratu i njegova tri sita odnosno filtera koja se mogu primeniti i na nas same, ne samo na ljude oko nas.

Sledi priča i naše želje da vam svaka nova godina donese napredak na putu ličnog razvoja i da vam život kakav stvarate uvek bude krojen baš po vašoj meri. Ne zaboravite – u redu je da se pomerite, niste drvo, kako kaže naša Neva Rajković iz Kreiranja Uspeha.

Priča o tri sita

U staroj Grčkoj Sokrat je bio poznat po tome što je veoma visoko cenio znanje. Jednog dana poznati filozof je sreo poznanika, koji mu je rekao:

– Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?

– Samo trenutak – zaustavio ga je Sokrat. – Pre nego što mi bilo šta kažeš, želeo bih da napraviš kratak test. Ime mu je “Test tri sita”

– “Test tri sita”?

– Tako je – nastavi Sokrat. – Pre nego što mi budeš govorio o mom prijatelju, možda bi bilo dobro da razmisliš o tome šta mi želiš reći i propustiš svoje reči kroz posebna sita. Zato se i zove “Test tri sita”.

– Prvo sito je sito istine. Jesi li sasvim siguran da je to što želiš da mi ispričaš istina?

– Ne – odgovori čovek, u stvari, upravo sam čuo i…

– U redu – reče Sokrat. – Dakle, ne znaš zasigurno da li je to istina ili nije. Probajmo s drugim sitom. Sitom dobrote. Želiš li da mi ispričaš nešto dobro o mom prijatelju?

– Ne, upravo suprotno…

– Znači tako – nastavi Sokrat, želiš da mi ispričaš nešto loše o njemu, ali ne znaš da li je to istina. No, još uvek možeš napraviti test, na raspolaganju ti je još jedno sito. Sito upotrebljivosti. Da li će mi koristiti to što bi želeo da mi ispričaš o mom prijtelju?

– U stvari, ne…

– Dakle – zaključio je Sokrat, ukoliko želiš da mi ispričaš nešto za šta ne znaš da li je istinito, nije dobro niti korisno, zašto bi uopšte morao išta da mi ispričaš?