fbpx

Da li slušamo jedni druge ili nam treba prevodilac za svaki razgovor?

Imate li osećaj kao da nekad prosto ne uspevate da razumete nekoga, nečije ponašanje, postupke ili to što govori? Ponestaje li vam strpljenja za slušanje?

Imate li utisak da sve češće ljudi pričaju samo da bi čuli svoj glas ili da bi sebe rasteretili, olakšali dušu, a da zapravo ne žele ni savet, ni dvosmernu komunikaciju, niti ikakvu komunikaciju zapravo, a kamoli slušanje?

Ovo je čest slučaj danas kada je sve ubrzano, a u suštini u svemu tome gubi se osnovni element konkretne i kvalitetne komunikacije – strpljenje. Komunikacija nije konsekutivno prevođenje.

Kada želimo da imamo uredno preveden dokument, treba nam sudski tumac Beograd, ako nam treba neko da nam reši problem u banci, imamo knjigovođe i finansijske savetnike, ako nam treba pomoć oko stresa, imamo psihologe, ako treba da naučimo jezik, odemo u neku školu stranih jezika, ali šta god da nam treba, rešenje neće biti brzinsko i instant.

Nemoguće je. Kada smo izgubili strpljenje i uneli toliko stresa i nervoze u sve što radimo? Kada je počela tolika histerija na semaforima i u redovima i kada smo odlučili da nam je vremena toliko malo da ne možemo ni sekund da izgubimo, samo da bismo došli kući i provodili sate na društvenim mrežema, bindžujući serije i igrajući igrice?

slušanje

Nije li vrednije lišiti svoje telo nepotrebnih toksina koji nastaju kada se stresiramo, a bolje planirati vreme, tako da nismo u toj vrsti tenzije (rekoh sebi više no jednom, ali znam da nije lako izvesti)? Ako znamo recimo da nam je potrebno da sačekamo da neko nešto kaže, pa da odslušamo konsekutivni prevod kako bismo razumeli ideje i misli govornika, ukoliko ne postanemo svesni da treba ili da uložimo godine da naučimo taj strani jezik ili sačekamo koji minut da oni koji jesu prevedu isti i za nas, čemu nestrpljenje i nervoza?

Ako je određena procedura takva i zahteva određeni napor i inversticiju vremena i novca, ne nervirajte se unapred, već se fokusirajte na krajnji rezultat. Ako smo u komunikaciji sa nekim, moramo se potruditi da ta komunikacija bude jasna i čista kako ne bismo intepretirali sami, već istinski razumeli.

Slično kao što je simultano prevođenje proces tokom kojeg se paralelno odvija više različitih aktivnosti, od slušanja, preko analize sadržaja, anticipacije onoga što još nije izrečeno, prevoda na ciljni jezik i samog izgovaranja prevoda, mi već dok slušamo pripremamo i pakujemo u glavi spoj izrečenog, neverbalne komunikacije, naših unutrašnjih iskustava, kombinujemo sve to u neki naš utisak i na osnovu toga dajemo output.

Mislim da mnogo problema u komunikaciji danas nastaje upravo zato što ne sačekamo da čujemo, već srljamo da kažemo.

Istraživanja pokazuju da se preko 75% onoga što je rečeno ignoriše, pogrešno shvata i vrlo brzo zaboravi. Sve je ređa sposobnost da u potpunosti shvatimo najdublje značenje onoga što nam neko govori. Zanimljiva činjenica je da je slušanje jedna od retkih stvari koju nismo učili (poput govora, hoda ili slično) pa joj se samim tim kroz život moramo posvetiti.

Zašto nam slušanje pada tako teško?

Ima više teorija, a neke od njih tvrde da je to zato što je tempo govora sporiji od tempa slušanja. Prema istraživanjima, prosečna osoba govori tempom od 100 – 140 reči u minuti, dok se slušanje odvija tempom od 600 reči u minuti. Tako slušaocu ostaje dovoljno vremena da formira i proprati sopstvene misli.

Drugi smatraju da je stvar u ličnoj proceni pojedinca, u tome da li on veruje da može čuti nešto korisno ili ne. Takođe, ako se osobi neko izlaganje čini nezanimljivim, dosadnim ili nerazumljivim, osoba verovatno neče uopšte ni ulagati napore da se usredsredi. To je na neki način posledica toga što prirodno posedujemo sposobnost selektivnog slušanja.

Umeće slušanja podrazumeva mnogo toga: suzdržati se od zevanja kad vam se zeva; ne zverati neprekidno oko sebe; truditi se što je više moguće da ne upadate drugome u reč, a ako i poželite da iskažete suprotno mišljenje, onda to treba da učinite delikatno i diskretno. Tačnije, suzdržite se pasivnog slušanja.

Možda najgori vid sluišanja jeste pseudo slušanje u kojem govorom tela ubeđujemo našeg sagovornika da ga slušamo, recimo gledamo ga u oči ili klimamo glavom, dok se u našim mislima detaljno razvija plan šta ćemo raditi posle posla, šta da kupimo u prodavnici… Trebalo bi da naučimo da se ne nađemo uopšte u situacijama u kojima toliko ne želimo da budemo da se mentalno udaljimo. Ako već dotle dođe, prepoznajte to i porazmislite o tome kako je do toga došlo, kao i kako da se ne zateknete ponovo u takvoj situaciji.

Kako da aktivno slušate:

  • Nemojte preterano da klimate glavom kako biste pokazali da obraćate pažnju.
  • Ne ubacujte svaki čas poštapalice tipa “Naravno”, “Aha”, “Tako je!” jer time ironično pokazujete da ne slušate sagovornika, barem ne zapravo.
  • Empatija znači staviti se na mesto druge osobe, ohrabriti je više kretanjima nego rečima, kako bi videla da joj pružate potporu i shvatate je.
  • Analiza znači da možete da se koristite pitanjima da biste izvukli što druga osoba doista misli i zašto to misli.
  • Sinteza znači da jasno iskažete ono što mislite da vam druga osoba govori.

Razlog zbog kojeg imamo dva uva, a samo jedna usta je da bismo mogli više da slušamo, a manje da govorimo.
Latinska poslovica

Komentari