fbpx

Da li treba podržati dobrotvorne organizacije iako sumnjamo u njih?

Setimo se naših lokalnih skandala recimo i štete koja je naneta fondovima, pa i skandala vezanim za dobrotvorne organizacije, javne servise, i slično.

0

*prvi deo teksta pročitajte ovde

Važno je razumeti kako sudimo altruističkom ponašanju koje pokazuju dobrotvorne organizacije i drugi ljudi, jer to može uticati na našu ljubaznost i davanje. Na taj način, i Judkinove i Sijemove studije imaju važne implikacije za dobrotvorne i druge filantropske uzroke.

Sijem i njen kolega su otkrili da su učesnici bili manje spremni da pomognu dobrovoljnom cilju – da daju novac u dobrotvorne organizacije, da se sami dobrovoljno ili jednostavno promovišu verbalno – ako smatraju da je volonter odnosno altruista više egoističan nego human.

“Učesnici nisu hteli da troše svoje sopstvene resurse (npr. svoje vreme, svoj novac) na kampanju koju su smatrali “zloupotrebljenom“ od strane inicijatora za kojeg su procenili da to čini iz sopstvenih egoističkih razloga“, kaže Sijem. “Ovaj nalaz je veoma relevantan, jer odluka da se ne priključi pomagačkom cilju ne samo da šteti pomagaču (kampanja ne privlači toliko sledbenika), već na kraju šteti i samim primateljima pomoći.”

Ispada da je jednako važno kome se pomaže kao i s kim dele lezajevi skf u tom procesu. Odnosno, kao što naš narod kaže, a važi za apsolutno sve na svetu – pazi s kim ležeš u krevet.

Sijemovi radovi ukazuju na to da dobrotvorne organizacije mogu biti u dvostrukoj vezi kada su u pitanju slavne ličnosti: Iako ljudi mogu imati predrasude prema osobama visokog statusa, one takođe mogu skrenuti pažnju na uzrok koji bi inače mogao da ostane neprimećen ispod našeg unutrašnjeg radara. Da ne spominjemo da sve dobrotvorne organizacije traže i publicitet kako bi privukle donacije.

Setimo se naših lokalnih skandala recimo i štete koja je naneta fondovima, pa i skandala vezanim za dobrotvorne organizacije, javne servise, i slično. Ono što ostaje je gorak ukus u ustima nacije, a to je – svi lažu, svi kradu i sve je namešteno.

Ona misli da treba da pokušamo da gledamo dalje od naših predrasuda kada smo velikodušni.

“Kada razmišljate o tome da li da darivate novac ili da se uključite u volontersku kampanju, važno je da shvatite da je na kraju važan sam čin”, kaže Siem. “Ako smatrate da će dobrotvorna kampanja doneti korist primateljima, trebate je podržati čak i ako sumnjate da se inicijatori ili vodeći ljudi upuštaju u ovu kampanju zbog sebičnih razloga.”

davanje

Kako ohrabriti dobrotu na način koji takođe povećava sreću

Pored toga, da bi se podstaklo više davanja i volontiranja, dobrotvorne organizacije bi mogle da se pozovu na emocionalne koristi altruizma, kaže Judkin.

“Dobrotvorne organizacije ne bi trebalo da se plaše da pokažu aspekte svog cilja koje izazivaju osećanja toplog sjaja”, kaže on. “Što više na to možete dati kredibilnu tvrdnju, to će ljudi biti više motivisani da daju, a dobrotvornost će biti uspešnija.”

Judkin priznaje da je njegova studija možda bila pomalo veštačka u načinu na koji je konstruisana. Srećom, mnoga dela vezana za dobrotu su i emocionalno zadovoljavajuća i široko je rasprostranjena njihova korist za druge – kao što je učestvovanje u vožnji biciklom kako bi se finansiralo istraživanje AIDS-a ili distribucija hrane za beskućnike u vašoj zajednici.

“Definitivno je slučaj da kad ljudi jednom dobiju taj dobar, “topli sjaj” osećaj od velikodušnih dela, često će i oni zapravo pomagati drugim ljudima”, kaže on.

Uloga koju emocije treba da igraju u davanju

Ovo nije prvo istraživanje koje sugeriše da se naše odluke ne daju isključivo na osnovu toga koliko koristi možemo učiniti. Druge studije su otkrile da su naše emocije u velikoj meri uključene – što nas navodi da damo istu količinu energije, pa bilo da ta organizacija pomaže i nastoji da spasi 200 ili 2.000 ljudi, i daćemo i više nakon slušanja uverljive priče jedne osobe pre nego nego nakon slušanja statistike koja opisuje stanje hiljadu ljudi u nevolji.

I u tome leži potencijalni problem: Dok prosuđivanje o davanju zasnovanom na emocijama može biti prirodno, to može dovesti i do nepoštenih ishoda. To je razlog zašto neki autori insistiraju na nepristrasnijem pristupu altruizmu – koji se ponekad naziva i “efektivni altruizam“ – u kojem ljudi nastoje da svoje davanje plasiraju tako da je dostupno za što veći broj ljudi, a ne da veruju svojim emocijama i samo ih puste da ih vode.

Judkin ima simpatije za to gledište, ali smatra da bi moglo da dovede do toga da se propusti poentu.

“Ne mislim da bi trebalo da poričemo aspekt naše ljudskosti koji donosi moralne i lične odluke na osnovu emocija”, kaže on. “Umesto toga, moramo priznati ulogu koju emocije igraju i postaju svesnije motivacije koje nas vode, tako da možemo donositi svesne odluke.”

I, umesto da potisnemo topla osećanja oko davanja, Judkin predlaže da radimo sa njima, namerno proširujući naš krug brige da uključimo ljude dalje od naših društvenih grupa.

“Moramo shvatiti da emocije igraju važnu ulogu u motivaciji zašto radimo ono što radimo“, kaže on. “Iako nema sumnje da bi u idealnom svetu svi bili vrlo racionalni kalkulatori kada se radi o pomaganju drugima, stvarnost je da ljudska bića nisu baš tako kalkulisana.”

 

Komentari