Sva ova mesta posećuju milioni turista svake godine. Među njima ima istraživača, istoričara, arheologa, ljubitelja egipatske mitologije i Nila. Odlaze tamo da bi uživali u njegovoj atmosferi. I broj ovih turista opet raste.

Ako izaberete ovu afričku destinaciju, posebno vam preporučujemo da se upustite u krstarenje Nilom i osetite kako se pred vašim očima mitovi i drevne priče vraćaju u život. Aranžmani za Egipat su opet popularni zbog svoje cene i kvaliteta ugostiteljske usluge koju nude. U tom cilju evo liste nekoliko velikih mitova slavnog Egipta.

Nil kao dar bogova

Stari Egipćani su reku Nil obožavali, u njoj su videli izdašni dar bogova. Grčki istoričar Herodot je pisao: “Egipat je dar Nila”. Svakodnevni život Egipćana direktno je zavisio od porasta i pada vodostaja Nila.

Vodostaj je definisao i računanje vremena.

U egipatskom kalendaru su tako postojale tri sezone: sezone poplava (otprilike od juna do septembra), sezona rasta (otprilike od oktobra do januara) i sezone žetve (od februara do maja). Godine su označavali kroz vladavine faraona, nisu imali univerzalnu, kalendarsku godinu, kao mi. Sezona poplava počinjala je onda kada se na noćnom nebu pojavi najsjajnija zvezda – Sirius i tada je počinjala egipatska Nova godina.

Nil je, u stvari, za Egipćane bio život: kad bi Nil poplavio obale, donosio bi blagostanje; ali ako je vodostaj nedovoljan – nastupila bi glad. Ako bi nivo vode previše porastao, ljudi su gubili svoje glinene kuće u poplavi. Zato je bilo neizmerno važno da bogovi koje su obožavali “kontrolišu reku”.

Khnum i Hapi

Khnum, sa glavom ovna i telom čoveka, bio je gospodar vode i donosio je plodnost na obale reka. Pored toga, budući da voda nanosi velike količine gline nakon poplave, Egipćani su verovali i da je Khnum stvaralac ljudi. Kult boga Khnuma nalazio se na ostrvu Elefantina u Asuanu, gradu na granici Gornjeg Egipta i Nubije, gde je u drevna vremena bilo sedište južne egipatske provincije. Danas je to mesto gde se obično završava turističko krstarenje najvećom afričkom rekom. Postoji i poseban hram posvećen bogu Khnumu u Esni, 60 km južno od Luxora.

Bog Hapi pojavljuje se kao androgena figura, u njoj su spojeni ženski i muški pol. Ima muško lice i ženski torzo; to samo govori da je Nil smatran ocem i majkom. Bog Hapi je kontrolisao poplave i oseke Nila. Kada bi se Nil izlio bio je to “silazak boga”. Ovaj bog napretka i plodnosti je bio prijatelj boga Zemlje (Geb) i boga žita (Neper). U različitim hramovima Egipta (u Karnaku i Luksoru), Hapi je naslikan kako izvodi ceremoniju ukoričavanja i vezivanja lotosa i papirusa; čin je simbol unije Gornjeg i Donjeg Egipta gde lotos predstavlja Gornji Egipat, a papirus Donji.

Značenje engleske reči happy se danas povezuje sa ovom drevnom egipatskom reči.

Oziris

Bog vegetacije, nakon smrti smatran za boga plodnosti i zagrobnog sveta, sin Gebe i Nuta; prikazivan kao nepokretan lik koji stoji ili sedi na prestolu; središta njegovog kulta bili su gradovi Busir i Abid. On je važna ličnost iz mitova o Nilu koga je iz ljubomore ubio njegov brat Set, a telo mu je iseckano na četrdeset komada i bačeno u Nil. Vode Nila odnele su ove delove do Sredozemnog mora, odakle ga je njegova supruga Isis sakupila.

Kao velika boginja (ljubavi, plodnosti i magije) Isis je uspela da oživi Ozirisa i da sa njim zatrudni. Tako je rodila boga Horusa koga je odgajila u polju, u Delti, daleko od njegovog zlobnog strica Seta. Kasnije se Horus osvetio ocu Ozirisu ubivši ujaka Seta.

Zbog Ozirisove smrti i uskrsnuća, povezujemo ga sa nadolaskom i povlačenjem Nila. Prizori sa temom ovog mita mogu se videti u hramu Horusa u Edfuu, sagrađenom između 237 i 57. g. p.n.e.

Životinje kao božanstva

Značajnu ulogu u drevnoj mitologiji Egipta imale su i životinje sa reke Nil. Egipćani su se bojali krokodila i nilskog konja, zato su ih i obožavali. Njihove figure su imale veliku moć, štitile su ih od napada životinja i od svekolikog zla. Krokodil-bog Sobek obožavan je u Fayoumu i u mestu Kom Ombo, u hramu koji danas posećuju brojni turisti.

Image by miniformat65 from Pixabay

Neke vrste riba i ptica ovog područja smatrane su znakom obilja i preporoda u zagrobnom životu (kormorani, noćurci, vodomari).

Tutankamon

Tutankamon je predmet obožavanja i tema stotine izložbi u galerijama širom sveta. Nema muzeja gde nije priređena bar jedna izložba o ovom velikom kralju Egipta. Histerija za Tutankamonom zavladala je pre stotinak godina kada je Hauard Karter (Howard Carter) otkrio grob dečaka-kralja. Odjednom je ceo svet bio zainteresovan za Egipat – i egiptologiju: egipatski hijeroglifi su postali inspiracija za umetnike, modne dizajnere; figure mačaka, skarabeji i likovi sa zidova pećina postali su tema kulturnih dešavanja, čak su i arhitekte počele da koriste ove motive u svojim radovima.

Image by Maaark from Pixabay

Podsetimo se zgrade Chrysler u New Yorku i njenih karakterističnih liftova. Na zgradi firme The Carreras Tobacco Company u Londonu figure dve egzotične crne mačke “čuvaju” ulaz. Američki predsednik Huver (Herbert Hoover) svog je psa zvao “Kralj Tut”.

U jeku pomame za Egiptom koja je usledila nakon otkrivanja Tutankamonove grobnice, ozbiljno se razmišljalo da trasa severne londonske podzemne železnice koja povezuje Tooting i Camden Town ponese ime Tutancamden.

Veliko interesovanje za grobnicama bilo je i u 19. veku, za vreme Napoleonovog vojnog pohoda u Egiptu i Siriji. Tada su mnogi naučnici pošli na put sa vojskom da bi istražili veliko bogatstvo piramida.

Setimo se da je Napoleonov vojnik, Pjer Bušar (Pierre-François Bouchard), otkrio čuvenu Rozetu (Rosetta stoun), dvojezični tekst na staroegipatskom jeziku koji je pobudio ogromno zanimanje javnosti. On je i poslužio za dešifrovanje do tada nepoznatog hijeroglifskog pisma.

Egipatska knjiga mrtvih

Egipatska knjiga mrtvih se bavi večitom temom: životom posle smrti. Ona obuhvata razmak od nekoliko hiljada godina i smatra se da je to najstariji sačuvani religiozni tekst.

Knjiga mrtvih razvijala se iz Tekstova piramida Starog kraljevstva i iz Tekstova sarkofaga Srednjeg kraljevstva.

Drevni egipatski tekst, pisan na papirusu, obuhvata period od početka Novog Kraljevstva (oko 1550 godine p.n.e.) do oko 50 godine p.n.e.

Tekstovi su puni detalja o karakteristikama pojedinih božanstava i prostoru raširenosti njihovog kulta.”Knjiga” je najbliži pojam za opisivanje ove svojevrsne zbirke tekstova koji se sastoji od niza bajalica (mađijanja ili čaranja).

Neobičan “vodič” kroz putovanje pokojnika kroz zagrobni život se stavljao u sarkofag pokojnika i bio je deo obavezne tradicije. Neke bajalice i simboli gatanja posebno su crtani po zidovima grobnica.

U jednom od poznatiji primeraka Knjige mrtvih, Anijevom papirusu, nalazi se i Himna izlazećem suncu, posvećena bogu Ra:

Budi slavljen, O Re, u svom uzdizanju
Atum-Horakhty! Neka tvoje savršenosti budu poštovane u mojim očima,
i neka tvoje sunčevo svetlo udara u mojim prsima.
Neka nastaviš u svom vlastitom miru u Barci Noći,
tvoje srce raduje se u nadolazećem povetarcu unutar Barke Dana.
Koliko je prijatan prelazak nebesa među mrtvacima u miru
sa svim tvojim palim neprijateljima!
Neumorne zvezde slave te,
neuništive zvezde dive ti se,
Ti koji odlaziš da se odmoriš na obzorju Zapadnih Planina,
lep kao Sunce svakoga dana,
lep, trajan, kao moj Gospodar.

Vaganje srca

Egipćani su verovali u ceremoniju zvanu “vaganje srca”, koja je na neki način slična onoj hrišćanskoj priči o Sv. Petru koji stoji na nebeskim vratima i odlučuje ko je imao dostojan život da bi ušao u raj.

U egipatskoj verziji, bog balzamovanja, Anubis, vaga srce (ab) mrtve osobe na jednom tasu, sa perom na drugom; ako je srce u ravnoteži s perom, odlazite na Nebo (Polje trske). Ali, ako vam je srce teže od pera, poješće vas stvorenje s glavom krokodila, telom lava i nogama nilskog konja (Ammut).

Stari Egipćani su verovali da je srce, a ne mozak, centar umne snage, savesti i sećanja. Bojali su se da srce ne otkrije svoje najveće grehe Anubisu. Zato su Egipćani nosili male amulete, skarabeje oko vrata kao zaštitu.