Piše: Provincijalac

Deo prvi: „Ma jebeš školu!“

Stojim sinoć uredno u redu, na mestu gde svi koji žive na Vračaru dolaze na pljeskavicu. Razmišljam o glupom danu koji je prošao, slušam muziku i čekam da klincu i meni uzmem večeru jer gospođa radi do kasno. Umoran od telefoniranja i ljudi koji mi preko dana pojedu zdravu energiju sa kojom se probudim, i željan da čujem malo normalnog zvuka, recimo, Stinga, koji će mi dati energije da sa detetom porazgovaram o obavezama, školi i životu, ne mogu da ne primetim dve devojčice koje razgovaraju pored. Isključujem muziku na telefonu, a slušalice ostavljam, kako ne bi primetile da sam im se posvetio. One stoje desno od mene. Iza nas postoji red od najmanje šest ljudi. Njih dve razgovaraju strastveno o nečemu. Pominju neku osobu po imenu, koja očigledno, nije sa njima.

Jedna od njih govori: „Ide gas!“, a zatim kaže: „Ma ko ga jebe, postaviću sliku sa Ilijom pa nek crkne!“, dok je drugarica savetuje: „Ne znam što ne oslobodiš tu pičku malo. Šta si se stisla?! Daj još nekom! Neka čuje da si mu se jebala sa ortacima! To će ga izludeti!“

I sve bi to bilo u redu da nemaju po 15 godina što mi je komšija krišom šapnuo dok je stavljao začine u pljesku.

Sve vreme razgovora, devojke se kuckaju sa nekim preko Instagrama. To uspevam da vidim zato što su im telefoni prilično okrenuti ka meni i komšiji koji je na roštilju. One to rade takvom brzinom i sa toliko malo pažnje, da je radnja skoro automatizovana. Paralelno sa tim prepričavaju te poruke i odlučuju šta će dalje. To shvatam iz pitanja komšije da li da im pakuje pljeske ili ne, o kome one značajno razmišljaju i ipak odlučuju da pojedu tu jer neće kući.

Sve ovo se dešava u 22:15, da ne zaboravim da napomenem. Devojčice se smeštaju za pult na kom se klopa, i već su daleko od mene.

Jedna pita: „A škola, sutra?“ dok joj druga odgovara: „Ma jebeš školu!“

Vratim se kući, nem! Dok klopam pljeskavicu sa malim, posmatram ga. On gleda Youtube, ja neku emisiju na televiziji. Ne komuniciramo. U nekom trenutku on prekida svoj klip, i taman kada sam pomislio da ima nade i da je shvatio da treba da razgovaramo on mi postavlja pitanje o ceni nekog džipa. Odgovorim da ne znam. Završimo večeru i dogovorimo se da od sada dok jedemo više nema telefona ni tableta. Sedimo, klopamo i razgovaramo. Ja mu objasnim da je to tako bilo oduvek. On ne razume zašto, ali prihvata ideju. Kaže da želi da doživi kako je to bilo u srednjem veku. Ipak, pita da li će to važiti zauvek na šta ja odgovaram da ćemo se dogovoriti. Upitam zašto, i dobijem odgovor – pa dosadno je samo jesti. Treba nešto i da gledaš dok jedeš. Kaže da je obrok bez jutjuba potrošeno vreme. Ja pokušam da objasnim da nije, ali dobijem odmah argument da i ja to stalno radim.

Zapušio mi je usta. Jednom rečenicom. A ko me zna, zna da to nije jednostavno jer na sve imam odgovor. Ako ga i nemam, smisliću nešto da dodam. On ima 13 godina. Za dve godine će imati tačno toliko koliko imaju devojčice iz prvog pasusa.

Razmišljam o preseljenju u ruralne krajeve ili makar o ometaču signala mobilnih telefona i interneta.

Deo drugi: SOCIJALNA KOROZIJA FEJKA

Pre nekoliko godina na konferenciji u Kladovu koju sam posetio vođen svojim pogrešnim izborima, koja je bila namenjena potpuno drugoj ciljnoj grupi, završio sam na nekoj psihološkoj radionici koja je jedna od boljih koju pamtim u životu. Neka sjajna psihologičarka govorila je o emotivnoj i socijalnoj inteligenciji. Objašnjavala je da su termini podeljena pažnja samo moderne fraze, i da takve stvari zapravo ne postoje.

Naravno, dok sam je slušao gledao sam u telefon, i čitao, recimo, tviter. Ona me je prekinula i rekla da je to što ja radim klasičan primer socijalne korozije.

Definisala je to kao potrebu da komuniciramo sa nekim drugim, ko nije tu sa nama, dok ignorišemo ljude koji su oko nas.

Ne bih da se branim i da kažem da je u tom trenutku za mojim stolom sedelo veće staraca zaposleno u javnim preduzećima, ali svakako je događaj ostao u mom mozgu do danas.

Sećam se te edukacije dok prisustvujem konferencijskom pozivu danas. Tema je jako dosadna, pa sam ja odlučio da pogledam instagram. Da vidim ima li šta novo i da pošaljem nekome nečiju sliku. Nešto što ćemo komentarisati ili popljuvati, žargonski rečeno. Sa nepostojećom pažnjom pratim nešto za šta primam platu, bez udubljivanja i komentara jer me se ne tiče direktno. Ticaće me se za 2-3 godine, ali ću tada razmišljati o tome. Do tada korodiram. Ljubazni mejl od HR direktorke je pre par godina objasnio da naše objave na društvenim mrežama moraju biti vezane sa firmom. Da ne treba drukčije skretati na sebe pažnju. Odlučio sam tada da se konvertujem u voajera. I uopšte nije loše, verujte mi.

Onih pola sata do sat koje sam dnevno trošio na razmišljanje koju sliku da objavim, kakvu će ona poruku poslati, šta će ko da pomisli sada trošim na gledanje drugih jadnika koji to rade i pitam se da li sam ja veći jadnik od njih, obzirom da taj treš konzumiram.

Da ne idem daleko od teme, instagram izgleda ovako: zima je, dakle, malo Tajlanda, malo Emirata, malo Zanzibara (sve nove Paralija destinacije – primedba autora) i naravno Kopaonik. Srpski Sen’ Moric, mesto gde morate biti i objaviti, zna se, kakve fotografije.

https://www.instagram.com/p/B9WlcUtpD2f/

Utisak da ste ozbiljan stanovnik planine je jedino kompletan ako sliku sa doručka iz hotela Grand, Gorski ili eventualno Grej posle pola sata isprati slika sa staze. Zatim sledi pauza u nekom od mnogobrojnih ski-barova gde pijete samo ono što ste tagovali – eventualno poznajete vlasnika pa ga i menšnujete. Nakon toga obavezan je još jedan spust koji obavezno mora da isprati slika ručka sa volšebnom porukom „nije lako“ ili „težak život“. Nakon toga romantičnost svoje duše pokazujete kroz zalazak i čarobno kopaoničko roze nebo sa mističnim pitanjem kudavečeras tačka kom. Ali pre nekog od novopečenih beogradsko-kopaoničko-novosadskih mesta za provod sledi SPA. Zna se, slikate svoje noge, bez obzira da li ste žensko ili muško i citirajte neku jako ozbiljnu mudrost. Da se zna da se razlikujete od mase koja ne čita i ne ume da ponovi. Posle toga, zna se – klabing. Rakije su i dalje u modi, ali se i skupe flaše cene. Sami procenite, zavisi od publike.

I sve bi ovo bilo savršeno u redu, jer živimo u demokratski uređenoj državi gde je svima sve dozvoljeno, da autori fotografija nisu osobe koje to sebi ne mogu da priušte. I da ne ulazimo u polemiku da li ih je neko odveo i šta su morale da urade zbog toga, postavlja se nekoliko veoma bitnih pitanja: „Zašto ste jebene zaludne budale koje žele da prikažu sebe onim što nisu?! Da li ste svesni da to što pravite nisu uspomene već laži?! Da li znate da zloupotrebe tih trenutaka prividne sreće mogu da vam se obiju o glavu jače nego bilo šta u životu, i to baš u trenutku u životu kada nemate ni za pljeskavicu iz prvog dela ovog teksta?!“ Naravno da odgovori na pitanja postoje. I naravno da nisu iskreni. I zato ih nećemo ni saslušati.

„Fejsbuk je mesto okupljanja idealnih ljudi!“ reče moj dobar prijatelj pre tačno osam godina u dvorištu jedne firme koje više nema. Mislim da ni sam nije bio svestan koliko je u pravu tada bio. Mislite o tome dok pokušavate da zaspite u busu kojim se vraćate sa posla sa, recimo, Novog Beograda u, recimo, Ripanj (uz svo poštovanje Ripnja) i razmišljate kojom senzacijom sa dvodnevnog Kopa koja u vašoj poremećenoj glavi traje već drugu nedelju da večeras obradujete svoje foloverse.

I da ne bude zabune – ja Kopaonik mnogo volim. Tu sam porastao. Odavno se znamo. Oduvek je tu bilo snobova, šankača, Bogner skijaša i blejača ali su novcem plaćali svoje odlaske.

Toliko!

Deo treći: JEBENI MEDŽIK

Pre tačno dve i po godine sam prvi put bio u centrali kompanije za koju radim evo već osam godina. Sastanak je počeo tačno na vreme, trajao je nekoliko sati, kolege su se smenjivale kao na traci. Dnevni red smo dobili ranije, pa smo bili efikasni, iako je tema bilo jako puno. Napravljene su dve ili tri pauze za pušače. Ručak je serviran u toj istoj konferencijskoj sali u kojoj smo sedeli i sve to vreme niko osim mene nije pogledao u telefon. Moje pitanje sa početka koje se odnosilo na lozinku za WiFi ostalo je bez odgovora dok nismo krenuli. Na izlaznim vratim, kolega, tada Britanac, danas Bregzitovac, mi je rekao da je WiFi služi samo za povezivanje na projektor – interneta nema.

Da ne bude zabune, reč je o IT kompaniji starog kova, a sastanku su prisustvovali menadžeri koji su po funkciji daleko odgovorniji od onoga što ja radim. I niko nije pogledao telefon. Niko nije odgovarao na poruke. Zapravo, jedini telefoni na stolu su bili oni koji su pripadali Balkancima. Starije kolege su imale sveske ili rokovnike, mlađe laptopove, ali telefona nigde.

U Amsterdam smo došli dan ranije. Mislim da sam napravio hiljadu fotografija. Iskren da vam budem, ne znam zašto. Neke od njih sam tada i objavio. Bilo je lajkova. Bilo je i komentara. Bilo je i moje sreće jer su svi znali da sam tu. Prošetali smo Kanalima, Crvenim fenjerima, Muzejskom četvrti. Sve je ovekovečeno. Ne brinite, čak i spakovano u posebne albume. Hotel je takođe zabeležen. I SPA centar. Da ne bude zabune gde smo spavali i kako se sa stilom putuje za tuđu lovu. Živeo kompanijski turizam.

Tog dana na sastanku, pokušao sam da napravim neku fotografiju koja bi uhvatila vizitke ekipe koja je sedela za stolom i od nje sačinim društvenu senzaciju i najavim nešto što tek treba da se desi. I znate šta – napravio sam sranje. Fotku je video ko nije trebalo da je vidi pa je zaključio zašto smo mi tamo i odmah se pobunio zašto on nije obavešten, kako je zapravo i trebalo da bude po proceduri. Velika je sreća da su “šefovi” imali razumevanja za moj nestašluk, inače bih ovo verovatno danas klesao u nekom kamenu. Mislim da je njihova poseta Srbije uveliko zaslužna za kompletno razumevanje svega što mi radimo. Pa nije se taj nadimak Disneyland for adults! pojavio tek tako. Živeo kompanijski turizam.

Posle sastanka proveli smo još jedan dan u prelepom gradu. Znači, još najmanje pet stotina slika. Obišli smo par muzeja. Posebnu pažnju sam obratio da objavim fotografije mesta gde je fotografisanje zabranjeno, jer Srbin. I znate šta, opet lajkovi i komentari. Jer šta će Van Gog u očima, mozgu, srcu, sećanju kada je bitnije da bude na, tada Fejsu, danas Instagramu.

Adrenalin i zadovoljstvo su tada uradili svoje. Virtualne uspomene su ostale, a jedino sećanje je ostala energija malog – velikog grada, punog turista u kome se svuda stiže peške. Ostalo je sećanje i na neku slabu kišu koja je padala u jednoj maloj uličici iza Dam trga gde sam u zadnji čas gospođi kupio parfem u obliku dolara. I ništa više. Sve je izbrisala ideja da imam fotke. I Rijk i Van Gog su ostali onlajn, a oflajn je ostala praznoća jer sam sve što vredi gledao kroz ekran mobilnog telefona.

Pre nekoliko nedelja sam bio ponovo u Amsterdamu. Prošetao sam Kanalima, Muzejskom četvrti i Crvenim fenjerima. Prošao sam kroz uličicu na Dam skveru. Parfema više nema. Van Gog me je, pak, sačekao. I fantastično izgleda. Gledali smo se skoro tri sata. I ćutali. Jedini govor dolazio je od okolnih prolaznika koji su pozirali i fotografisali se. Nema više onih ni slova ja-srce-amsterdam. Ali sam video fenomenalno jezerce puno labudova i galebova koje je i prošli put bilo tu. Pored je sjajan travnjak sa koga se pruža odličan pogled na muzeje. Na 100 koraka je Rijks restoran sa Mišelinovom preporukom i jako prihvatljivim cenama za Holandiju, razume se.

Devojke koje se smeškaju kroz izloge u ulici Crvenih fenjera su bile prelepe. Lepše nego svih puta do sada. Kokteli u Letećem Holanđaninu su bili bolji nego ikad. I noć je nekako duže trajala. Samo nemam fotku da vam to i dokažem.

I, za kraj, da se ne shvatimo pogrešno – ne nisam izlečen. Fotografišem i dalje. Ponegde nešto i objavim. Ali i živim.

Jebe mi se da li će se to vama svideti ili ne. Jebe mi se koliko ima lajkova. Jebe mi se koju će to poruku poslati. Jebe mi se šta ćete prokomentarisati. Ono što je najlepše ne delim ni sa kim osim sa njom i njim. Niko to drugi i ne zaslužuje. Sreća je za one koje volite, a ne za široke narodne mase. Ako vam je lepo samo će vas mrzeti. To nam je u krvi.

I ne bih da budem nešto posebno pametan, pa da bilo šta zaključujem, ali bih voleo da vas upitam par stvari:

Gde ste vi, juče i danas? Da li je vaše dete neka od one dve devojčice sa početka priče? Ili je vaše dete ono koje sa trinaest godina gleda lažnog idola koji mu govori da je najbitnije da treba da vozi džip? Šta rade vaša deca i kakve sadržaje konzumiraju na internetu? Naravno da ne znate! Da li bi ste voleli to da znate?

A da ne stanem ovde, upitao bih vas još nešto:

Koliko ste vremena danas potrošili gledajući fejkove na društvenim mrežama koje su postale socijalne? Koliko ste fotografija poslali nekome i napisali: „Vidi ovu/ovoga! Radi za 300€, a ovde mi se kurči!“ Koliko od tih minuta ili sati ste mogli da porazgovarate sa svojim detetom kako ono ne bi postalo neko sa početka priče? Koliko ste danas nepismenosti napisali ili izgovorili? Koliko ste emodžija poslali kako bi što pre okončali komunikaciju do koje vam nije stalo kako bi ste mogli da se vratite fejku društvenih mreža koje su postale socijalne? U minutima ili u satima? Pst!

Koliko vam je Amsterdama završilo na instagramu umesto u duši? Koliko ste Van Gogovih pogleda i trenutaka sa samim sobom propustili da bi ste nekome koga za vas boli kurac poslali poruku koju on najverovatnije nije ni razumeo?

Naravno da znate i naravno da nećete da odgovorite jer vas sada jako mnogo nerviram. Verovali ili ne, to mi je i bio cilj. Ako makar jedan od milion vas pokuša da prestane da bude idiot posle ovog teksta, ima nade.

Živite i stvarajte uspomene. Nedostajaće vam jednog dana miris kiše iz malene ulice u Amsterdamu pomešan sa gomilom brze hrane i jeftinih mirisa turista koji nekuda žure. Verujte mi, ekran telefona ne može da pošalje taj miris. On smrdi na ruke koje niste stigli da operete jer žurite da vidite ko večeras folira da je tamo gde nije.

Laku noć ili dobro jutro, izbor je vaš.