Da li je rešenje da deca produže posle škole u privatni produženi boravak ili da unajmimo dadilju koja će voditi računa o domaćim zadacima. Kako postižemo da dete povedemo na sport, balet, engleski, ritmičku gimnastiku? Ima li kraja obavezama???

A kako su to naši roditelji?

Ne znam zašto, li sve mi se čini da je kada smo mi bili mali to sve bilo nekako lakše. Mama moje drugarice recimo nije radila, tako da je ona imala vremena da vodi računa o svim vannastavnim obavezama i da me “vozi i dovozi”.  Druga je imala baku za to. Malo je žena danas koje mogu da se pohvale tim luksuzom da ako žele, ne moraju da jure s posla na posao; zaista su se neke stvari promenile. Ali, našoj deci i dalje škola traje do oko 14h, zar ne? A na poslu se ostaje do 16, 17 ili 18 sati. Dakle pitanje je zaista šta rade i sa kim naša deca provode vreme posle redovne nastave. Kako sami završavaju svoje obaveze, da li će pojesti ručak koji smo im ostavili kod kuće, da li će pročitati lektiru?

Znate kako, u mnogim prvim razredima osnovne škole deca mogu da idu u produženi boravak u okviru svoje škole, ali to je recimo nekad trajalo samo do trećeg razreda. Zamislite, sada postoji toliko privatnih produženih boravaka za decu tokom cele osnovne škole. Bila sam i ja skeptična u početku, ali onda sam malo pitala mame. I šta mame kažu? Pa redom: kažu da su sigurne jer znaju da im je dete zbrinuto i pod nadzorom, dalje kažu da deca lepo ručaju obroke koji se sveže pripremljeni dostavljaju iz odabranog restorana, nakon toga radi se domaći i završavaju se školske obaveze, a onda opciono postoji mogućnost da se održe časovi i stranog jezika ili klavira. I sve to na jednom mestu. Zvuči dobro zar ne?

Koje zaista opcije postoje?

Kada sve ove pretresemo dalje pitanje koje se postavlja je koliko to košta i kako to prosečni građani mogu da priušte. U našem se narodu tradicionalno koriste usluge “baka servisa” koji su po nekom nepisanom pravilu besplatni (ovo doduše nije uvek pravilo). Često su ovakvi običaji kod nas doveli kroz nekada popularne, ne zbog želje već zbog preke potrebe, zajednice sa roditeljima. Dakle bake su bile te koje su “sedele” kod kuće i preuzimale brigu o deci vrtićkog i školskog uzrasta. Mnogo toga se poslednjih decenija promenilo. Pre svega, sve je manje ovakvih zajednica. Dalje, sve manje ljudi uopšte stanuje u istim gradovima u kojima stanuju  njihovi roditelji; bake su mlade i dalje rade, dede pecaju i prave med. Na kraju krajeva i mi roditelji smo vapili da budemo nezvisni: da li je istina da smo hteli da nam se babe ne mešaju u vaspitanje, da ne daju deci slatkiše, da im ne oblače po tri para čarapa jer sad “postoji centralno grejanje mama, a sada im pobogu gradimo imunitet”. Čini mi se da smo pola života proveli objašnjavajući kako bismo to mi drugačije.

Dragi roditelji, saborci kroz školske bitke i radna vremena, mislim da nam preostaje samo da porastemo i da prihvatimo da se “zemlja brže okreće” ovih dana i da nemamo luksuz da klince prepustimo same sebi. Oni nisu zreli u svojih prvih desetak godina i više da vode brigu o zdravoj ishrani i redovnim obrocima, nisu sigurni da bi smeli da sami pređu onaj širok bulevar i dođu kući bez ičije pomoći i nisu sigurni da li su lepo razumeli onu novu lekciju iz matematike i trebalo bi to neko da im malo pojasni. Ne radimo više od 7 do 3, radimo i u prvoj i u drugoj smeni, vikendima i praznicima. Za španske, američke i nemačke firme, za švedske prodavce i naše prodajne centre.

A kako mi zaista želimo da provedemo ono vreme koje imamo sa svojom decom?

A šta je na kraju najvažnije? Naša deca u osnovno školskom uzrastu su mali ljudi fantastičnih sposobnosti koji upravo u tim godinama školovanja stiču radne navike i znanja koja će im kasnije koristiti i pomoći im da se opredele za dalji tok školovanja. Tada najbrže rastu i tada je najvažnije da se bave sportom, da jedu puno voća, povrća i kuvanih jela. Tada je najvažnije da puno čitaju i razvijaju kreativnost kroz muziku, glumu, recitaciju ili slikanje. Baš tada kada dođemo umorni sa poslova želimo sa njima da pričamo, da zajedno večeramo i gledamo neki dobar animirani porodični film. Želimo da ih saslušamo i odvojimo vreme za sumiranje dana i završenih obaveza. Želimo da to malo vremena koje provedemo sa njima bude relaksirano vreme, bez panike – šta ćemo sa neurađenim domaćim.

Zbog svega toga, razumem one zadovoljne mame sa početka ove priče. I iako znam da smo različiti i da nemamo svi jednake prilike moram da priznam da je ovakva opcija privatnog produženog boravka jedno izvanredno rešenje za roditelje. Ono što je po mom skromnom mišljenju najvrednije od svega je što ipak možemo da izaberemo i što izbor postoji: hoćemo li da zovemo baku, hoćemo li da uplatimo boravak ili da angažujemo dadilju. Želimo li da dete provodi vreme u svom stambenom prostoru ili želimo da se socijalizuje i provodi vreme u grupi. Na nama je. I naravno, na deci!