fbpx

Jedno obično parče kartona je neoboriv dokaz koliki je Srbija pobednik

Da li ti je ikada palo na pamet koliko je koštala sloboda kretanja, izbora i življenja koju danas uživamo? Koliko je ljudi položilo svoje živote da bi ti danas slobodno hodao ulicom koja se zove po nekom velikanu naše istorije?

0

Imaš li predstavu koliko je zapravo vredna ta njiva na selu koju odavno planiraš da prodaš? Jesi li svestan prestiža svog prezimena, koje se nije menjalo vekovima? Sve su ovo pitanja koja treba da postavimo sebi barem jednom dnevno, jer očito smo potpali pod uticaj dežurnih kritizera, te ne sagledavamo kompletnu sliku.

Istoričar Bane Gajić objavio je fotografiju koja podstiče na sva ova pitanja i daje nedvosmislen odgovor:

“Još uvek oremo sve naše njive”

Nebojša Matejić, praunuk Radomira Matejića, koji je stradao pri proboju Solunskog fronta, danas ima oko pedest godina, ako se vodimo pretpostavkom da je svaki Radomirov muški naslednik ostvario potomstvo s 27 godina.

Pradeda Radomir i te kako bi imao razloga za ponos: 100 godina i četiri generacije kasnije, loza se nije ugasila, i dalje nose svoje prezime i naposletku, oru svoje njive.

Šta se još da zaključiti iz ovog parčeta kartona?

Uprkos Prvom i Drugom svetskom ratu, potom i onom koji nas je zadesio devedesetih, preživeli smo i ima nas – u Srbiji preko 7 miliona, a sveukupna populacija iznosi oko 14 miliona. Koliko bi nas bilo danas da nismo doživeli teška stradanja i genocide – verovatno nekoliko desetina miliona, no umesto da žalimo za onim što je moglo biti, treba da se pomolimo ili na neki drugi način odamo poštu našim stradalim precima.

Bili smo na meti mnogih sila, pritiskani (još iz doba srednjeg veka) da pređemo u katoličanstvo, a u velikoj meri odupreli smo se Osmanlijama i prisilnom konvertovanju u islam. Iako mnogi izjednačavaju srpstvo i pravoslavlje, po ustavu smo sekularna država (odvojenost države od bilo koje crkve), s pravoslavnim hrišćanstvom kao dominantnom religijom. Dakle, uspeli smo da ostanemo svoji, verski neporobljeni i naposletku osvešćeni (jer gde god postoje religijska uslovljavanja i presije, ne izađe na dobro). U Srbiji je religioznost lična stvar pojedinca, a ne moranje i prisila. U Srbiji ne izopštavaju i ne kamenuju ljude zbog ljubavi s osobom druge vere.

Nismo za šaku pšenice i pokoji dukat postali istureno odeljenje Austrougarske ili Engleske. Oni koji to jesu, danas imaju veliki problem s osećajem inferiornosti i identitetom, pa moraju da prisvajaju tuđi.

Ma koliko pokušavali da nas prikažu kao varvare i teroriste, nismo genocidna država koja otima tuđe teritorije i prebija komšije iz susedne zemlje iz čiste pakosti i mržnje.

Govorimo svojim jezikom koji je doživljavao modifikacije (staroslovenski – srpskoslovenski – ruskoslovenski – slavenosrpski – srpski narodni jezik) već jedanaest vekova.

Iako se ne treba porediti s gorim, uživamo benefite i slobode o kojima mnogi narodi mogu samo da sanjaju. Naše žene su slobodne da se obrazuju, oblače i udaju onako kako žele.

Tako da ako neko pokuša da vam nametne osećaj inferiornosti ili da vas posrami zbog srpske nacionalnosti, setite se Radomira Matejića i svih naših postradalih predaka zahvaljujući kojima smo živi i udišemo slobodan vazduh.

I ne samo to, uzevši u obzir šta nas je sve snašlo, a preživeli smo, slobodno se može zaključiti da smo pobednici. Koliko naroda ima taj luksuz?

 

 

 

Komentari