fbpx
Thursday, September 23, 2021

NAJČITANIJE

AlmanahDruštvoKad kritika postane uzor: zašto smo od antagonista napravili idole

Kad kritika postane uzor: zašto smo od antagonista napravili idole

Uroš Predić je bio čovek discipline. Autor najcenjenijih likovnih dela živeo je svedeno, ustajao zorom, provodio sate i sate za štafelajem, rano odlazeći na počinak, kako bi mu i naredni dan bio produktivan.

No, okolnosti mu nisu išle na ruku. Taman ga uhvati onaj pravi, čvrsti san, kad eto grupe zgubidana, vraćaju se iz kafane u osvit zore i još našli da pevaju i duvaju u gajde! Probude ceo Orlovat!

Šta da im čovek uradi tada? Da se zapodene neka kavga – ne ide, pijani su, možda se razjare, da se pokuša lepim rečima – jalova rabota. Uroš Predić je odlučio da im održi moralnu pouku kroz ono što najbolje ume – slikanjem. Šta se dalje zbilo, najbolje svedoče njegove reči:

“Završio sam “Veselu braću” i doživeo dan da vidim efekte ove plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, usta im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim šta je, kad ono reprodukcija “Vesele braće” u poznatom vojvođanskom kalendaru “Orao”. Gledajući je, moji seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore nego što sam ih ikad video. “Gde nas samo, čikane, tako potrefi!” – pljeskali su me po ramenu…”

Tačno 115 godina nakon nastanka ove slike, profesor kulturologije je tokom predavanja upitao studente šta misle o seriji “Seks i grad”. S obzirom na to da tada nije bila izražena pošast polarizovanog mišljenja, gde se nešto ili frenetično odobrava ili osuđuje, studenti su iznosili mišljenje da serija kroz humorističan kontekst prikazuje površnost, otuđenost i besciljnost današnjeg vremena.

Iako je svaka od junakinja simpatična na svoj način i možemo naći razumevanje za njih, generalno, one vode tužne, isprazne živote, u kom skupe cipele imaju ulogu flastera na zjapećoj pukotini.

“Hajde da odem u šoping, to će da reši sve moje probleme, jel da? A onda ću u tom šopingu da kupim šampon s česticama zlata, dobro, da li sam zaista toliko glupa da poverujem u to? E sad, formula šampona je napravljena tako da mi isuši kosu, pa moram kupiti njihov regenerator. Sve je povezano. Od nas prave šoping magarce. Ova serija vam govori i o tome” – kazala nam je profesor Zorica Tomić tom prilikom.

No, uprkos jasno provučenim porukama, serija je doživela saživljavanje od strane žena i osude muške strane.

Bukvalno svaka ima nekog svog Zverku i blesavu drugaricu kao Samanta. A zašto muškarcima smeta Samanta kad baš o takvim ženama maštaju dok žene uštogljene Šarlote, to pitajte njih.

Zašto antagonosti i loša ponašanja nailaze na odobravanje i prihvatanje?

I dok se ženama spočitava da su posrnule jer su se poistovetile s junakinjama Seks i grada, manje se pažnje pridaje muškim antijunacima.

“Filmovi su iluzija i sve emocije koje gledalac oseti tokom filma ne dolaze zapravo sa ekrana, već iz njih samih”, rekao je Frensis Kopola, očigledno aludirajući na sve one koji su usvojili “mafijaške kodekse” iz filma “Kum”. Tom prilikom je naglasio da je Mario Puzo (na osnovu čije knjige je rađen scenario) sjajan pisac, ali da o mafiji i mafijaškim porodicama ne zna ništa. Sve što je napisao je zasnovano na knjigama, novinama, sudskim izveštajima, a kultne rečenice koje izgovara Vito Korleone, zapravo je govorila piščeva majka.

Ove otrežnjujuće reči ni za jotu nisu sprečile ili umanjile ono što je usledilo: poplava krimi i mafijaških filmova u kojima je glavni glumac, iako lošeg ponašanja, toliki gotivac, da jednostavno moraš da mu se diviš. I citiraš, dabome. Kakav je to muškarac koji ne izbacuje replike iz “Goodfellas”?

Jesmo li ovce ili disidenti?

Zašto se poistovećujemo s (očigledno) lošim ponašanjem književnih i filmskih likova? Zašto ne možemo da ih posmatramo kao to što jesu, fikcija, predstava? Da li bi zaista, ali zaista, ijedna mentalno zdrava žena poželela sudbinu neke od junakinja Seks i grada? Da dočekaš petu deceniju obigravajući oko lika koji je prevrnuo pola grada, dok trošiš pare koje nemaš?

Šta možemo da zaključimo o osobi muškog pola koja je u “mafijaškom” gasu (Kum, Dobri momci, Lice s ožiljkom… pa do Rana i Južnog vetra)?

Zašto smo romantizovali Boni i Klajda, pljačkaše i ubice, koji su skončali s 20 i nešto?

Delimičan odgovor dao je Kopola zaključkom da čovek u tim slikama vidi emocije koje već u njemu postoje.

No, pravo pitanje je, zašto se snimaju ovakva dela i u njima humoristično ili romantično oslikavaju loša ponašanja i pojave?

Prvi zaključak koji se nameće je da se time podrivaju impulsi koje u sebi imaju konzumenti tog sadržaja, ali ne smeju da ih prožive kao na filmu, ili, ako su već na putu degradacije, time pravdaju svoje odluke.

“Da, glupa sam što oko jednog tipa uludo obigravam godinama, ali, kad vidim Keri, koja me mnogo podseća na mene, bude mi lakše”.

“Da, osećam se inferiorno i želim da se dokažem kao muškarac citirajući Korleona ili Soprana, pošto već ne mogu da proživim njihove putešestvije”.

Naravno da niko ovo neće priznati. Zato je lakše poistovećivati se i tražiti opravdanja za nedolična, pogrešna i nepromišljena ponašanja.

Drugi zaključak proizilazi iz opšte ocene da živimo u svetu koji nimalo nije uređen i pravedan. Šta više, često je nepravedan. U tom kontekstu, antagonisti postaju pravi junaci podrivajući sistem koji preživljava vekovima (sva ona bekstva iz zatvora, pravednici koji ubijaju ubice, pljačkaši kazina…)

Da li nam time autori filmova poručuju da je treba da se odupremo, pobunimo, urušavamo društvena uređenja? Hm, u tom slučaju ne treba smetnuti s uma da isti ti stvaraoci zgrću milione u sistemu koji kritikuju.

Stvar umnogome komplikuje činjenica da smo poslednjih godina izloženi isključivo populističkim sadržajima, pa je tako Robin Hud “evoluirao” u Danny Oceana, s tim što ne daje pare sirotinji, već ih spiska, pa iznova da pljačka kazina.

Biće da su i prvi i drugi zaključak ispravni i s tim u vezi, neodvojivi.

No, tu nedostaje “ključni sastojak” – transformacija heroja (Džozef Kempel, “Heroj sa hiljadu lica”).

Zamislite neke od od navedenih junaka s platna kako doživljava spoznaju, pročišćenje, metamorfozu? Da li bi i gledalac osetio to u sebi? Čitaoci klasične književnosti potvrdno će klimnuti glavom.

Ovako imamo nesrećni Seks i grad koji je doživeo više nastavaka nego Demokratska stranka i Kumove ekranizovane mutirane klonove koji nikako da shvate da igrač nikad neće biti veći od igrice.

Ostajanje u lošem kontekstu ne vodi u happy end, ni u filmu, ni u životu.

Okej je prepoznati sebe u lošim likovima i ponašanjima, i nakratko se opravdati. Ali tek izađeš iz uloge, to jest, prerasteš je, onda si junak.

E, tad možeš da odeš u Orlovat u kafanu “Vesela braća” i napiješ se za sve pare, bez kajanja.

Preporuka urednika:

Zaprati @moodiranje.rs na Instaću 🙂

OSTAVI KOMENTAR

Uneti komentar
Uneti ime ovde

spot_img

Dopašće ti se i ovo: