Često razgovaram sa ljudima i ono što čujem najčešće je vezano za to kako mnogi odlažu pokretanje svojih projekata i realizovanje svojih ideja smišljajući brojne izgovore i opravdanja.

Ovo je potpuno validan osećaj sa kojim se svako od nas susreće i posle godina i godina i brojnih projekata iza mene, i dalje ovaj osećaj ume da se javi i meni u nekim tragovima i naznakama, s tim što ga veoma brzo zameni pozitivno uzbuđenje i revnosnost, kao i vera u uspeh bazirana na iskustvu.

Šta nas sprečava da ostvarimo svoje želje?

Ovo pitanje je veoma opširno i postoji niz razloga o kojima ovaj put neću pričati sa stanovišta psihologije, koliko ličnog iskustva.

#1 Strah od uspeha (i neuspeha)

Da, ovo je i mene iznenadilo, a prvi put sam se sa tim susrela po završetku fakulteta, pa sam ne bi li odložila sledeću fazu života, odmah upisala master, a zatim i doktorske studije. Istina je bila da uz uspeh dolazi i odgovornost, preuzimanje određenih novih aktivnosti, dodatni stres, ali i stavljanje sebe u fokus na šta tada nisam bila spremna.

Strah od uspeha je kada imate stalni strah od uspeha, toliko da možda nehotice sabotirate sve svoje aktivnosti i ideje.

Nije da mislite da niste sposobni da uspete. Više je u pitanju strah od promena koji može doći i da li ste za to.

Na primer:

• Možda ćete dobiti dodatnu pažnju, ali ste stidljivi ili zatvoreni u sebi i neudobno vam je u centru pažnje.
• Javni uspeh može doneti socijalnu ili emocionalnu izolaciju.
• Vaše postignuće može otuđiti vaše vršnjake od vas.
• Ljudi mogu pomisliti da se hvalite ili samopromovišete.
• Bojite se da ćete biti srušeni sa pijedestala na kojem uopšte niste želeli da budete.
• Uspeh možda nije onakav kakvim se čini.
• Uspeh će vas možda promeniti, ali ne na bolje. Naslušali ste se uverenja i ne želite da budete “jedni od tih”.

Strah od uspeha lako se može zameniti sa strahom od neuspeha, jer vas i jedan i drugi mogu sprečiti da dostignete svoj puni potencijal.

Strah od neuspeha ima veze sa ubijanjem sebe u pojam sebe kada mislite da ste u nečemu podbacili. Strah od uspeha više je predviđanje kako će drugi ljudi reagovati na vaš trijumf.

Strah od uspeha takođe se može nazvati “anksioznošću uspeha” ili “fobijom uspeha”. Čak se naziva i “postizanjem fobije”. Kako god da ga odlučite nazvati, on je povezan sa negativnim uticajem na celokupno zadovoljstvo životom.

#2 Manjak planiranja i organizacije

Često se dešava da imamo ideje, imamo želje, do nečega nam je jako stalo, ali nam fali energije, ne znamo odakle da počnemo ili na koji način da pristupimo realizaciji nekog projekta, ličnog ili poslovnog. Možda nemamo idealne uslove, pa krivimo dizajn radne ploče za kuhinje za kojom radimo i više od kuvanja i spravljanja jela, jer nemamo radni deo u stanu što nas ne inspiriše, ili vreme, ili odjednom sto drugih bitnijih stvari krene da isplivava, tipično dovodeći do prokrastinacije (o ovome smo dosta pričali OVDE).

Istina je da su ovi izgovori takođe posledica straha, a loša stvar vezana za ovo je što neispunjene ambicije i želje vremenom stvaraju frustracije i anksioznost koje postaje sve gora. Pre ili kasnije, moramo se suočiti sa sopstvenim željama, ograničenjima, svesno i jasno, nadvladati svoj sopstveni ego i shvatiti u čemu nam je potrebna pomoć, šta možemo sami, a šta možemo da dobijemo besplatno možda i kako. Delegiranje je jedna ozbiljno važna veština koja se previše često zapostavlja, ali ona itekako rešava ovaj problem, zauvek.

#3 Zašto ja, milion drugih radi to isto?

Ovo je moj primarni problem bio, a pomalo je, priznaću, i dalje. Moja mentorka Neva Rajković bi mi sad lupila mentalnu packu i rekla ono što uvek govori – ko si ti da lišavaš svet svoje kreativnosti. Zapitajte se to. Šta tačno svojom idejom i projektom želite da postignete? Ako je to novac – udri, radi ono što je oprobano i testirano, provereno i baš onda je i lakše ako je dosta ljudi već kroz to prošlo, put je jasniji i već utaban.

Ali novac sam po sebi nije krajnja motivacija.

Ako ti nemaš u sebi motivaciju da realizuješ kroz svoj rad i aktivnosti neki deo svoje ličnosti, onda te ni taj novac konačno neće usrećiti.

Što me dovodi do sledeće stavke.

#4 Motivacija

Šta te motiviše, i po onoj čuvenoj sentenci Simona Sineka – ZAŠTO želiš baš to? Ovo je prvo i osnovno pitanje. Kao što rekoh, novac nije nikada konačni motivator. Ono što se sa novcem čini već pak jeste. Zapitaj se pre svega da li ti je za sve što želiš potreban novac ili je to možda vreme, neka okolnost, nešto što može da se i dobije.
Evo mog primera.

Moja motivacija jeste sam vrh Maslovljeve piramide potreba, a odnosi se na proces samoaktualizacije kao ljudskog bića, odnosno realizacije svega što mislim da dobro znam, umem i želim da delim sa drugima. Smatram da je deljenje kvaliteta, znanja i iskustva ultimativna ljudska potreba i da je ona tesno vezana za našu suštinu kao ljudskih bića i civilizacije koja se razvija.

Novac ne može da kupi ono što je meni potrebno, ali sam do tih stvari došla tako što sam verbalno zahtevala, radila na tome da recimo ostvarim radnu dinamiku kakvu želim, da ne radim prepodne previše već da imam vremena da recimo vežbam, spremim stan, skuvam jelo, na miru pregledam mejlove i isplaniram aktivnosti, koje u kasnijim jutarnjim satima i popodne realizujem. Želela sam da radim internacionalno i u multikulturalnim timovima-preduzimala sam korake koji me vode ka tome i tako odavno već i živim.

Želela sam da imam vremena da mi porodica bude na prvom mestu, a da ujedno ostajem ostvarena poslovna žena – takođe sam uspela i u tome. To su bili moji motivatori za sve projekte koje sam kreirala, i svi su me uvek vodili ka veoma specifičnim i konkretnim ciljevima u životu, a ispostavilo se da za većinu stvari koje meni donose radost nije potreban novac, već mir, spokoj, širenje znanja i ljubav, čista i jednostavna.

#5 Mnogo hteo, mnogo započeo.

Ovo je bio moj veliki problem. Uspevala sam da izguram i po 4-5 projekata odjednom, ali po cenu intenzivnog sagorevanja, iscrpljenosti, pa i cene po moje zdravlje. Multitasking se smatra lošom praksom, i iako sam ja zagovornik ovoga, prosto jer me čini živom, volim osećaj kada mi mozak radi hiljadu na sat, kada je u pitanju konkretan rad i realizacija neke ideje, ovo ipak ne bi bila preporučljiv sistem uspeha.

Multitasking se zauzdava pravljenjem konkretnih zadataka za taj dan, prioriteta, jasnih koraka koji dovode do naredne faze.

Često gledam mnoge preduzetnike, pa i vlasnike firmi i vođe projekata koji prave osnovne greške kao su recimo uvođenje novih procedura u sred projekta, urušavajući tok i postizanje rokova, koji umesto jasnog pregleda svakog koraka, kako bi podsvesno možda odložili realizaciju, a možda i zbog pojave poznate kao perfekcionizam, uporno vraćaju timove na početak, besomučno naterujući mak na konac.

Završi. Završi projekat, gradi, idi dalje, savršenost ne postoji, s tim se pomirite. Frustracije koje nastaju su ogromne, duboke, a rezultat izostaje. Jasan tok projekta, faze i rokovi su nešto što i sami sebi možemo postavljati, a samim tim biti sigurni da nećemo skrenuti u aktivnosti koje nas vode ka nečemu mimo njega. Fokus. Ovo je ujedno verovatno i najteža stavka, čak i kad imamo puno iskustva u rukovođenju projektima.

Meni se najiskrenije i dan danas desi da sagorim, najčešće ne svojom krivicom, ali bez obzira. Zato je važno da preuzimamo isključivo odgovornost za svoje aktivnosti, odluke i želje, bile one dobre ili loše po nas. Jedino tako ćemo uvek biti na dobrom putu i uspeti da se izborimo i sa svojim i sa tuđim uticajima na naše rezultate, performanse i tok aktivnosti.

Nije lako, ali je moguće.

Srećno i čitamo se dalje.

Vaša Aska