Naravno, ovo je stanje u kojem se svi ponekad zateknemo, pa makar i samo ako nam je loš i težak dan. Nekada ne odolimo izazovima jednostavnog lošeg raspoloženja, ali to se onda ne odnosi na stav prema radu, koliko na trenutno i prolazno stanje duha.

Nekad je ipak u pitanju nešto drugo, nekada je to čista lenjost, nekad čista sujeta, no, ako je situacija da za nešto primaš platu (honorar), a radiš samo ono što ti se sviđa (ili na način na koji misliš da treba, iako se poslodavac i kolege ne slažu s tim), pitanje je dana kada će se taj mehur raspršiti, a ti suočiti s realnošću – nikog nije briga da li ti se nešto sviđa, posao mora biti završen.

U ovu zamku upadaju više nego često i preduzetnici koji u želji za profitom i uspehom:

• pristaju na cene ispod svake norme,
• na projekte koji nisu dovoljno u skladu sa njihovim kapacitetima,
• kao i onda kada se preopterete poslom.

Sve ove situacije dovode čoveka do tog pogubnog stanja u kom mu ne bude ni do čega. Priznaću da sam i sama nekoliko puta upadala u tu zamku, dovodeći sebe do stanja iscrpljenosti i sagorelosti, ali zato je iskustvo nekada presudno i zato uz iskustvo naučimo da je biranje posla privilegija, ali ona koju nema svako.

Zamislite da nastavnica srpskog kaže “mrzi me da predajem glagolske prideve i priloge, preskočiću to”, ili da u prodavnici ne možeš da dobiješ isečen kačkavalj, jer prodavačicu mrzi da uključuje mašinu… kako bi ovaj svet izgledao kada bi svi razmaženo obavljali svoje obaveze, radeći samo ono što im je ćef i ćeif?

Poslednjih dekada aktuelna je sledeća rečenica popularne psihologije:

“Radi ono što voliš i nećeš morati da radiš celog života”.

Načelno je ideja iza ove ideje ispravna, ali je propušten jedan bitan deo:

I u tom poslu koji voliš, ima stvari koje su dosadne i naporne, a jednostavno, ne možeš, ne smeš da ih preskočiš.

Pogledajmo profesije koje podrazumevaju svakodnevni trening i vežbu, često i beskrajno ponavljanje samo jednog „skoka“ u melodiji ili jedne jedine fraze ili istovetnog pokreta, okreta, figure. To su na primer pevači, glumci, sportisti. Mi vidimo njihov sjaj, rezultate, uspehe, osmeh na naslovnim stranama, a šta mislite, da li je njima uvek drago da ustaju rano (ili ležu prekasno), odlaze na probe i treninge po ciči zimi? Teško. Da je svima motivacija atraktivnost svake faze posla, niko nikada ništa ne bi radio.

Jednom sam sa prijateljicom otišla u Toyota servis da reši neki sitan kvar na automobilu. Ispostavilo se da je čovek koji joj je popravljao kočnice, vlasnik lično. “Momci su prezauzeti danas, pa sam uskočio da pomognem”, rekao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu, što zapravo i jeste.

I to je istina koju svi uspešni ljudi shvataju. Nekad moraš da uprljaš ruke. Moraš ponekad i da radiš nešto što te smara.

U životu će biti uvek poprilično situacija u kojima će se očekivati da radiš što je daleko ispod tvojih kompetencija i talenta. Ali ako gledaš sitan kontekst “zašto ja ovo moram da radim”, ne razlikuješ se puno od deteta koje odbija da uči fiziku na primer, jer mu se ne dopada. To znači da ne gledaš širu sliku, nemaš jasan cilj, a ponajmanje strategiju kako da do njega dođeš. Jer, ako se vratimo na navedeni primer, da pomenuti vlasnik salona nije zavrtao rukave, da li mislite da bi postao to što jeste?

I tako dolazimo do ultimativnog pitanja – koliko želiš to što želiš i koliko si spreman za to da se boriš?

Jer pre svega treba biti siguran da je odnos te neke žrtve i dobitka takav da se isplati, mentalno, emotivno i fizički, pa bila to plata, popularnost, mir, stabilnost ili rad bez previše stresa. Ne mora svako biti preduzetnik i raditi za sebe da bi radio dobro, časno i odgovorno, i smatram da je vreme da se malo zauzda taj mit o preduzetništvu kao nečem što je za svakoga jer apsolutno nije. Svako treba da gleda sebe, da radi ono u čemu je dobar, a u idealnom svetu, bilo bi divno kada bi svako za to bio i adekvatno plaćen, ali to je sasvim druga tema.