fbpx

Korak zvani osamostaljivanje: Prvi put sam sa sobom na jutrenje

Trenutak osamostaljivanja nikada ne dolazi sam od sebe. Nekima je ova odluka posebno možda teška, pre svega zbog cena iznajmljivanja stanova, ali i udobnosti roditeljskog doma.

0

Ne znam za vas, ali ja sam se osamostaljivanju izuzetno radovala, a život je učinio da sam morala da naučim da živim sama više puta. Jer svaki put je drugačije. I nikad nije lako. Evo zašto je teško živeti sam – i zašto to obavezno treba da probate.

Logistika

Pronaći stan u kojem ćete se osećati kao kod kuće (naravno u slučaju da nemate sopstvenu nekretninu u vlasništvu što jeste realan slučaj) nije uopšte lak posao. Prvi put sam se iz Beograda odselila za Niš. Imala sam sreće da sam pronašla preko oglasa prelep stan u samom centru, lepo opremljen i blizu fakulteta. U njemu sam se prvi put susrela sa samostalnošću i samim tim mi je posebno značajan. Sledeći put sam pronašla stan na Paliluli i kasnije saznala da moja nova opština u Nišu i ja delimo rođendan. Šetnja je bila duža, spratova bez lifta mnogo, ali smo moja cimerka i ja bile jako srećne tu. Između ostalog, naučila sam i to. Kako biti tolerantan i deliti život sa nekim. Divna gazdarica i njene fenomenalne ćerke i ja smo i dalje u kontaktu i bukvalno sam ponosna na njih kao da su moja porodica.

Centar Banjaluke. Ulica Kralja Petra I

Sledeći put sam se odselila za Banja Luku. Tada nije bilo praktičnih opcija kao što je rentiranje stanova po principu stan na dan, ali sam srećom imala prijatelje kod kojih sam mogla da prespavam. To je taj logistički izazov. Treba naći stan, a nemate stan. Hoteli su često skupi, a ostavljaju vam malo sati po danu između check-in i check-out termina da završite sve obaveze. Da ne govorim o tome što autobus stigne rano ujutru recimo, a šta sa tim vremenom između? Uz kofere tek nije lako. Posle mnogo uuužasnih stanova, pronašla sam savršeni kutak u Boriku. Divne vlasnike, pogled i sreću kakvu pamtim. Život od kojeg sam se teško rastala nakon što su mi ugovori sa fakultetom istekli, a ja krenula nekim drugim vodama.

Samoća

Niko ne govori da je osamostaljivanje šetnja po tankoj liniji između mira i samoće. A sa obe te strane su haos kao ekstrem i usamljenost kao nus pojava. Prvu noć u svom iznajmljenom stanu u Nišu nisam mogla da spavam. Neki čudan strah me je ophrvao i sećam se da me je svaki šum plašio. To nisam očekivala. Trebalo je vremena da shvatim da je sve OK, da se opustim i prigrlim veliki francuski ležaj i mir i tišinu oko mene. Onda se naravno prostor koristi za palačinka večeri, druženja, kafe, goste koji nikad pre nisu bili u Nišu, izlaganje cveća posle koncerata, spremanje ispita, kuvanje, iznenađenja i sve ono kao i uvek… samo lepše, autentičnije, i apsolutno – svoje.

View this post on Instagram

Ponekad se nekako sve sklopi. I hrabrost da kažemo šta hoćemo i šta nećemo i da smo svesni onoga što nam jednostavno “ne igra”. Iako je ta igra uglavnom na privatnom polju, učim da bez straha od samoće insistiram na onim tako naizgled sitnim i normalnim stvarima koje su, sem retkoj manjini, postale misaona imenica. Normalna komunikacija, poštovanje, sebe, partnera, drugih, saradnika, praštanje, uvažavanje… U korenu svake akcije je ljubav. Pa makar ka sebi. Ne makar. Najpre. Mnogo smo besni. Mnogo histerišemo, a svaka vožnja kroz gužve mi samo pokazuje da ovu samo-ljubav mnogi tumače kao poziv na notorni bezobrazluk. To kako vozite, kako se ophodite prema okolini-ne-ne znači da poštujete sebe, već da ste nevaspitano g* koje treba vratiti na svoje mesto. Ali ko se time još bavi, kada ni službe ne reaguju na mnogo gore situacije od divljanja i psovanja, agresivnosti verbalne i fizičke? Kada nam mladi više no ikad imaju pristup tolikim izvorima pošasti i stvari koje ne mogu da tumače, ne znaju da interpretiraju, ne žele da analiziraju? Kada su legalne zavisnosti svuda oko nas, blještave i čak vrište sa bina elaborirano forsiranih gala događaja i svemirskih bina? Da li nas do te mere sistematski uništava to što niko nema m*da da bude “the bad guy” i kaže STOP?! Znam tolike divne roditelje i najveći su heroji za mene. I moja deca tj đaci koji tako vredno uče i trpe moje domaće i rade ih i dolaze da mi izbiju oči podignutim rukama i “hoću ja teacher”! Ja sam premorena, ali ja moram biti u toj učionici. Moram. Ali isto tako moram da odmorim. To znači da kad završim rad u tri smene i ovih dana pripremim sve što treba, nema me. To znači da sam ljudsko biće koje mesecima samo radi i balansira privatan život i da prosto-umem da osetim kad je vreme za odmor i da se za to adekvatno pripremim. Imam poslove koje odlažem do besmisla i pojede me savest, nove poslove, i ne znam koliko ideja i želja za sve sadašnje klijente. Imam divne saradnike i svaki mejl koji dobijem sa osmesima i zahvalnošću me samo motiviše. I za tu ljubav moram da odmorim.

A post shared by Aska Weidewald (@marija.gajic.aska) on

Odgovornost

Naravno, uz samostalni život dolaze i računi, čišćenje, veš… Nema više mame da pere, sudovi ne mrdaju iz sudopere, ono što je u frižideru je u frižideru dok ne pojedeš ili ne baciš. Smeće nikud neće dok ga ne transportuješ do kontejnera. Nema ko da ti doda vodu. Nema ko da ti namesti krevet. Istina, nema ko ni da pravi nered ili prlja, ali vremenom se čovek nauči da ne izvoljeva već izvršava, radi, manje odlaže i filozofira i na neki način – bude preduzimljiv i odgovoran.

Trošak

Samostalni život košta. Tu je renta, zatim računi, onda ishrana za jednu osobu… i dalje izazov. Niti skuvati puno, niti malo, isto se prljaju sudovi, isto se troši struja, a onda opet. Kada živimo sami u drugom gradu, često se zanemare troškovi transporta. Recimo, svaki vikend sam u početku išla kući. Tokom par godina sam živela u Beogradu, a u Nišu imala obaveze, pa sam tako jednom nedeljno išla za Niš, dakle obrnuto. Ni tada nije postojalo opcija stan na dan ni ovde, kao ni u Banja Luci, pa sam opnovo zavisila od prijatelja. To je bilo odlično iskustvo, ali se onda u velikoj meri usklađujete sa  njima. Ključ, ustajanje, navike, kupatilo… Ukoliko vas ujutru čeka neka važnija obaveza, ovo može biti i dosta nezgodna opcija. Ali kada je studentski život u pitanju, nekako je sve OK, zar ne? Danas kada uglavnom putujem da odmorim ili da završim nešto, želim udobnost kućne atmosfere, komfor i fleksibilnost i čak i hoteli mi nekad smetaju. Najbolje prolazim sa opcijama stan na dan ili dva. Po principu – kao kod kuće.

Ulaganja

Kada živimo u tuđem stanu, jako je teško ulagati. Možda bismo nešto još želeli ali se prosto ne isplati. Šta god da uložite, na vama je i za vama ostaje. Tu su i sitne popravke ili neki delovi nameštaja. Recimo u Nišu mi je falila grejalica, pa je gazdarica nabavila. Neko drugi ne bi. U Banja Luci sam u stanu imala čak i vinske čaše i kompletno pokućstvo, što takođe ne bi bio slučaj svuda. Obavezno se treba detaljno raspitati jer se može desiti da iznajmite stan koji za vas lično nije funkcionalan i onda da morate dodatne investicije da pravite na koje niste računali.

Mislim da svako treba da živi sam. Da putuje sam. Da proba nešto novo. Da upozna sebe.

To vreme nema cenu, nauči nas veštinama koje uzimamo toliko zdravo za gotovo, toliko neprimetno. Ali nas nauči i tome da društvo kasnije biramo pažljivo, obazrivo i da se u tolerantnoj i atmosferi kompromisa okrenemo jedni drugima i lepom, stvarajući ono što smatramo našim domom.

Prenešeno na sferu posla, samostalnost donosi upravo tu odgovornost, odnos prema zadacima, kooperativnost, ali i inicijativu. Sve što želimo, moguće je. Samo krenuti.

Komentari