Sava Stojkov je dete zlatne Vojvodine, koja je izrodila jedne od najvećih talenata u nas. Počeo je da slika kao dečačić, ni sluteći da će ga mnogi poistovećivati sa njegovim tadašnjim slikarskim uzorima Urošem Predićem i Pajom Jovanovićem.

Da li ste imali priliku da upoznate Uroša Predića i Paju Jovanovića?

– Uroša Predića jesam, a Paju Jovanovića, na žalost, nisam. Predića sam upoznao kao slikar u Centralnom domu Vojske Jugoslavije, mislim 1946. ili 1947. godine. Sa njim me je upoznao Dragoslav Đorđević, istoričar umetnosti, a posetio sam i čika Urošev atelje, gde me je posebno fascinirala jedna drvena lutka u prirodnoj veličini koja je bila obučena u narodnu nošnju, a koja mu je služila kao model. Bilo je tu i drugih rekvizita, čitavo more predmeta… Čika Uroš, kako smo ga zvali, tada 90-togodišnjak (još malo pa kao ja sada) i živa legenda srpskog slikarstva, bio je za mene, tek početnika, velik kao Mon Blan. U to vreme učio sam slikanje u ateljeima tada značajnih slikara Branka Šotre, Đorđa Andrejevića Kuna, Antuna Hutera, Ivana Radovića, Sretena Stojanovića i drugih, ali to kratko poznanstvo sa Pedićem za mene je ostalo u najsnažnijem sećanju.

Kraj kanala

Počeli ste da slikate pre II svetskog rata. Do danas ste ostali verni svom stilu i tehnikama, a opet, u toku ste sa svime što je donelo novo doba. Kako u budućnosti vidite odnos klasične umetnosti i novih tendencija/tehnologija?

– Prvu školsku izložbu sam imao 1938. godine, a prvu “pravu” sliku naslikao sam 1942. godine, kao 17-godišnji momčić. Menjao sam vremenom tehnike i stilove slikanja, ali je temeljni motiv mog slikarstva uvek bio jedan isti – ravnica i ravničari. Sebi sam još kao mlad čovek rekao da nikada neću dozvoliti da me vreme pregazi, pa sam ostao dosledan tome i pratio sam sve tehnološke inovacije koje sam rado koristio i u slikarstvu i u životu. Umetnost i tehnologija se međusobno prožimaju tako što umetnost uz pomoć tehnologije postaje pristupačna izuzetno velikom broju ljudi, a tehnologiji prima od umetnosti onu estetsku meru i dušu bez koje bi bila hladna i besmislena.

Nakon toliko godina vrednog rada, da li Vam je slikanje postalo rutina ili svakom delu prilazite kao da će postati najznačajnije u karijeri? Da li je moguće zadržati početničku strast i ljubav u stvaralaštvu?

– Moram priznati da imam jako veliku slikarsku kondiciju i da sama tehnika rada već odavno predstavlja rutinu, ali samo slikanje nije rutina. To je kao kada dobar pijanista sedne za svoj klavir. Tehnička rutina je prisutna, ali svaka muzička kompozicija, kao i svaka slika, predstavljaju nov doživljaj. Kada je reč o strasti i ljubavi prema ovom mom poslu, one plamte još jednakom vatrom kao i kada sam bio početnik.

Kraj šikare

Da li dobar umetnik (da bi postao cenjen i ostvaren) mora takođe biti i dobar trgovac, publicista i javna ličnost? Da li je talenat dovoljan sam po sebi?

– Talenat je samo mali preduslov. Rad i ljubav su sve drugo. A uz to jako dobro dođe ako imate dara za marketing, javne nastupe, osećanje i potrebu za pojavljivanje u medijima i predstavljanje svoje umetnosti što većem broju ljudi, za izdavaštvo (monografije, knjige, umetničke mape). Sve je to prateći ili čak i sastavni deo stvaralaštva.

Gotovo svaka Vaša slika odiše toplinom (čak i kada je sneg na njoj) i nekom hipnotišućom, terapeutskom energijom. Da li je ta energija stvar tehnike ili lični pečat?

– Mislim da nije ni jedno, a ni drugo, mada mnogi koji me poznaju kažu da je moja priroda slična prirodi mojih slika. Ipak, mislim da je tu slikarski motiv presudan. A to je priroda. Čini mi se da taj svet prirode na mojim slikama, koji u stvarnosti polako nestaje ili menja svoje lice, budi svojim ambijentom u većini senzibilnih ljudi neku čežnju za onim još praiskonskim skladom i jedinstvom između prirode i bića. Zaista mi je mnogo ljudi reklo da se uz slike mojih voda ili polja prosto odmaraju i regenerišu.

Da li smatrate da je umetnik direktno odgovoran za svoje delo, ili je samo receptor, medijator neke umetničke energije? Da li delo živi nezavisno od svog autora, ili su oni neraskidivo vezani?

– Mislim da nije samo reč o odgovornosti iskazanih vizija, već i misije, poruke koju šaljete svojom umetnošću, činjenice da delo živi uz autora, ali ga i nadživi decenijama i stolećima. Umetnička energija je bogomdani dar i svi umetnici poseduju i snažan poriv da je iskažu svojim delima, ali odgovornost postoji i da dar koji ste primili očuvate, ojačate i umnožite, iskoristite ga da dodate koji trun na tas dobrote, plemenitosti i lepote svakodnevnog življenja.

Košnice u bašti

Koji savet (metod) koji važi za slikarstvo se može primeniti na čitav život?

– Besumnje to su posvećenost poslu, ljubav, strpljenje, opuštenost, istrajnost… Ipak, slikarstvo je takvo polje rada gde su ove osobine lako primenjive, što nije čest slučaj u drugim aspektima života. Valjda stoga slikari i žive tako dugo… Evo, ja sam na pragu 88. godine života, a uz malu pauzu radim još po 14 časova dnevno, od pet ujutro do večernjih časova svakog dana.

Koliko je bitno u umetnosti (a i u životu, generalno) imati jedinstven, prepoznatljiv stil, i da li je, u suprotnom slučaju, raznolikost izraza i stila dokaz nedovoljno posvećenosti i autentičnosti?

– Mislim da je Mihiz jednom negde zapisao, to sam upamtio, da je stil neočekivan, a uspeo iskorak iz forme. Doslednost stilu čini nečiju prepoznatljivost, ali ne smatram da raznolikost stilova predstavlja nedovoljnu autentičnost, već je možda samo ishod radoznalosti ili potrebe za promenom. Ja, na sreću ili na žalost, nisam mnogo eksperimentisao u svojoj umetnosti. Sedam decenija mog slikarskog rada je, prevashodno, posvećeno mojoj ravnici – njenom prostranom nebu, ustalasalim njivama, njenim rečnim rukavcima i mrtvajama, paganski mističnim šumama, ševarima, đermovima, trščarama, čardacima, tom neodoljivom bačkom pandanu motivima starog holandskog slikarstva. Ako sam to pretvorio u prepoznatljiv stil, a čini se da jesam – ne žalim. Naprotiv.

*Zahvaljujemo se gospodinu Milanu Stepanoviću na pomoći oko realizacije ovog intervjua.