Snežanu je notorno zla maćeha prognala bilo zbog mladosti, bilo zbog lepote, bilo zbog pasivnog oca kojeg skoro ni nema u priči (sve sam stereotip do stereotipa, toliko pogrešnih da ne znam odakle početi). Uz pomoć 7 malih ljudi i gomile životinja, ona eto works hard for her money što bi se reklo, tojest riba i pere i kuva do iznemoglosti, sve čekajući da ne izgine, dok nju sirotu iz sna ne probudi, pogodite šta – opet poljubac ljubavi. Možda da više devojaka brine o kući i biva primer dobre domaćice i muški rod bi drugačije gledao na iste.

Arijel je drsko i nevaspitano biće koje prkosi ocu na svaki moguć način, što je milenijalski sloboda, a ranije bi bio poziv na kaiš i kaznu, al jelte fomo i ne dao Bog da se ne propusti nešto, pa kad je zvekne svet odraslih, odnosno činjenica da ugovorne obaveze (potpisane krvlju, olovkom ili zlatnim podvodnim perom) moraju da se poštuju, drami do te mere da na kraju rođeni otac nema izbora nego da se uzda u to da će joj sreću doneti drugo muško, odnosno princ, a čudnog li čuda. Možda da je više prinčeva, i žene bi lakše bivale princeze.

Malo je primera u kojima su odnosi među junacima zdravi, realni, bazirani na poštovanju a ne statusu, na iskrenoj komunikaciji, a ne na magijama, na unutrašnjoj lepoti, a ne na haljinama i odelima plemstva.

Tek u poslednje vreme su tu knjige o snažnim devojčicama, ženama, samostalnim, sposobnim, razumnim, koje ne potpadaju pod tipove bilo histeričnih ludača, bilo jadnih slabića koje život provode čeznući za spašavanjem.

Ono što je svima zajedničko i dan danas jeste feel-good momenat koji neminovno mora doći na kraju svakog filma, unoseći optimizam i nadu u duše i živote gledalaca i posmatrača. Ipak, happy end je, suprotno uvreženim porukama industrije zabave, samo početak, a nikako kraj.

Kakve veze to ima sa temom?

Happy end je deo puta koji se sasvim pogrešno postavlja kao cilj, kao ultimativni uspeh ili ono ka čemu treba težiti kako bismo dokazali da smo jedan od najvećih izbora i zadataka u životu obavili, a možda i to da smo nekome nekako nekad bili taj izbor. To zauvek.

Makar se predomislili, rastali, neko je nekada bio spreman zbog nas da sve stavi na kocku i kaže -hoću s tobom sve.

Realnost nije uopšte takva.

U društvu u kojem smo beskrajno nezreli, indoktrinirani bajkama bez realnog temelja, poruke istih su skrajnute, a borba dobra i zla postala je nešto eksterno, a ne ono sa čime svako od nas mora da se pozabavi najpre interno, iznutra, a onda oko sebe tek. Tužno je ono što mnogima ni sudski tumac ne bi pomogao da razmrse sopstvene šeme koje u njima rade, pa se tako ljudi ponašaju nesvesni sasvim mehanizama koji ih bukvalno onesposobljavaju za lepe i mirne stvari i trenutke.

A ta zrelost jeste ono što kasnije doprinosi stabilnosti i sreći. Suština je u tome da je mir zapravo ono čemu se teži, a ne neki nemir ili pak haos. On je toliko atraktivniji postao jer bez njega mnogi misle da im je život dosadan, nebitan i učmao. Ali mir je suština. Mir je to što kad ponesemo u sebi, delimo i oko sebe. On se da narušiti i nemoguće je da nikad ne uđete u situaciju u kojoj će vam neko testirati strpljenje, osećanja ili mišljenje i stavove.

A tu dolazim upravo do toga koja je važnost te osobe sa kojom ste, sa ili bez papira.

Happy end je zapravo zaista samo početak, početak gradnje nečeg suštinskog, nastavak možda bolje rečeno, jedna investicija vremena, ljubavi i požrtvovanja, jedno istinsko bavljenje drugom osobom, njenim potrebama i uzajamnim poštovanjem.

To su dani u kojima nismo dobro, a imamo oslonac, to je vreme u kojem imamo osećaj da nas svet ili neko u njemu ne razume ili nam čini nepravdu i zlo, a u kojem je ta osoba kraj nas ogledalo u kojem se vidimo u svom pravom svetlu, podrška bez rezerve, glas razuma, druga svetiljka i ugao gledanja. To je par očiju koji gleda u istom smeru i glas koji se čuje zajedno sa nama.

To je veš i prašina i spremanje stana i domaći i doručak i ručak i večera i izlasci i putovanja i pakovanja i raspakivanja i izgorela ramena i ušinuta leđa i šmrktanje i lečenje i antibiotici i pokoja suvišna čašica i nalet tuge i depresije i egzaltirana radost, ushićenje, premor, akcija, to je vreme u kojem nam se radi sve ili pak ništa, to su ljudi oko nas, poštovanje i to je činjenica da vaš partner mora da za vas bude vaš najbolji prijatelj. I vi njemu.
To je odsustvo ega, inata, laži i agresije. To je odsustvo obmana, prevara, uvreda, nepoštovanja i vređanja kojem su mnogi skloni upravo zato da bi sebe izdigli. Ali u partnerstvu u tom smislu nema tog “ja“ više, ne na taj način. Individualnost je nešto drugačija i integrisana je u zajednicu u kojoj su prioriteti drugačiji.

Čin venčanja je simbolično prelaženje preko praga, ali ne možda toliko u zajedništvo, jer na primer u mom slučaju – zajedništvo je počelo dosta pre tog čina. Taj čin je dakle prelaženje preko jednog ličnog praga, jedan rast i razvoj u pravcu u kojem niste ni znali da je moguće, u kojem se sve menja. Pogledi na svet, prioriteti i fokus. Ovo je upravo ono što mnogi pomalo neozbiljno shvataju, zaneseni, nezreli, brzopleti, a najgore – iz potrebe ili obaveze.

Imajte u vidu da su rezultat tih nedozrelih ponašanja uvek žrtve oni koji su najmanje krivi – deca.

Kako bismo stvorili jedan zdraviji svet i jedno stabilno društvo, moramo se vratiti kolektivno na početak i početi da ulažemo u vreme porodice, u strukturu porodice, u međuljudske odnose, poštovanje i ljubav suštinsku, iskrenu i čistu.

Happy end je samo obećanje za happy life, mada-znate kako kažu: happy wife, happy life.