Piše: Radmila Knežević

Na njoj će biti prisutna velika pozorišna rediteljska, glumačka i scenografska imena, predstave će se izvoditi na na srpskom i albanskom jeziku, i biće glavni nosilac kulturnog života na Kosovu i Metohiji. Narodno pozorište Priština, koje je od svog osnivanja 1948. godine konstituisano kao dvojezično i multietničko, kao takvo prestalo je da postoji 23. juna 1999. godine.

Nekadašnja zgrada Narodnog Pozorišta u Prištini u kojoj je sada samo Albanska drama

Za ansambl Srpske drame svetla su ugašena, zavesa je spuštena, a njeni članovi nasilno proterani, krenuli svako svojim putem. Albanska drama, ostala je u opremljenoj i renoviranoj zgradi pozorišta u Prištini, u kojoj se nalazi i danas i u koju se ansambl srpske drame više nikada nije vratio. Od tog perioda počinje životna drama jedne institucije. Naredni godine rada Narodnog pozorišta najbolje se mogu opisati rečima Branislava Nušića:

“Na pozornici se prvo digne zavesa pa se tada odigrava drama. U životu drugačije biva: najpre se odigra drama pa se onda podigne zavesa”.

Pošto nije dozvoljeno da se pozorište useli u prostorije Doma kulture u Leposaviću, ansambl odbija predlog Ministarstva kulture da nastavi rad u Prokuplju i ostaje na Kosovu i Metohiji, tamo gde je nastao i gde pripada. Ministarstvo kulture Republike Srbije 2004. godine razrešava dužnosti Radosava Stojanovića i za novog direktora imenuje Nenada Todorovića. Primopredaja je izvršena u jednom niškom kafiću. Radosav Stojanović je Nenadu Todoroviću predao kopije 46 radnih knjižica u kutiji za cipele.

Veoma loši i skoro nepostojeći uslovi za rad, neprestane selidbe, pozorišni život bez matične zgrade, glumci i radnici rasuti po celoj Srbiji i materijalna nesigurnost, glavna su obeležja tadašnjeg stanja. Bila je potrebna velika ljubav prema tetaru, odlučnost i vera, da pozorište opstane. U postojećim uslovima dignitet pozorišta je ozbiljno ugrožen i postavlja se pitanje: “Kako dalje?”
Reči Fridriha Ničea “Imamo umetnost kako ne bismo umrli od istine”, naći će ovde svoje puno opravdanje.

Na insistiranje novoimenovanog upravnika Nenada Todorovića, marta 2005. godine, tadašnji pomoćnik ministra kulture, Ivan Ivanović, u dogovoru sa Domom kulture, vraća pozorište u Leposavić. U prvo vreme njegovo sedište je na drugom spratu jedne stambene, zgrade da bi nešto kasnije Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije i predstavnici lokalne samouprave, ustupili dvospratnu kuću na periferiji severnog dela Kosovske Mitrovice za potrebe smeštanja pravno-administrativne službe pozorišta.

Monodramom Džika iz Džigolj Ivana Ivanovića u izvođenju glumca Miomira Radojkovića, koja je odigrana u Gračanici (2005), Srpska drama ponovo oživljava svoj rad. Povratak će u punoj meri označiti i postavljanje drame Biljane Srbljanović, “Porodične priče”, u režiji Nenada Todorovića u Kosovskoj Mitrovici 2005. godine. Predstava čija je premijera bila neposredno pred bombardovanje 1999. godine, nakon nekoliko godina nastavlja svoj život. Time je ponovo spojena prekinuta stvralačko-umetnička nit pozorišta. Deo radnika pozorišta se vraća na Kosovo i Metohiju, formira se novi ansambl, gradi se novi repertoar. Predstavom “Kuća na granici” Slavomira Moržeka, koju režira Jug Radivojević, 2006. godine obeleženo je 60 godina rada pozorišta. Iako su carinici na prelazu Jarinje nedelju dana pre predstave zaplenili pozorištu opremu, predstava je ipak odigrana u Zvečanu u izvođenju glumaca prištinskog i niškog pozorišta.

U domu kulture u Zvečanu, 4. aprila 2008. godine premijerno je izvedena predstava “Gospođa ministarka” po motivima istoimene drame Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Đorđa Milosavljevića. Ova predstava imaće i beogradsku premijeru u Narodnom pozorištu, kao i u drugim gradovima, te će time Narodno pozorište Prištine označiti svoju ponovnu prisutnost na umetničkoj sceni Srbije. Iste godine direktor Nenad Todorović pokrenuće sa tadašnjim ministrom kulture Vojislavom Brajovićem, proces izgradnje nove pozorišne zgrade u Kosovskoj Mitrovici. U međuvremenu, instituciju bez krova nad glavom trebalo je održati živom. Pozorište je prinuđeno da iz osnova promeni svoj koncept. Vratilo se izvornom igranju predstava koje najbolje ilustruju reči uravnika Nenada Todorovića: “Igraćemo svakako, ako nema struje ima sveća i publike.” (Živojin Rakoćević: Kako se život sveo na geto, Politika, 10.12.2012.)

Predstavom “Ne očajavajte”, Branislava Nušića, u režiji NenadaTodorovića (2010. godina), pozorište će u potrazi za svojom publikom krenuti u obilazak svakog mesta gde ima srpskog naroda. Kao što će u Pirandelovim dramama šest lica tražiti pisca, tako će i Prištinsko pozorište tražiti svoju publiku.

Predstave se igraju na otvorenom, u crkvenim portama, dvorištima kuća, stadionima, učionicama.

Nušićev komad izveden je u Centru za mir i toleranciju u Prištini, nedaleko od nekadašnje matične zgrade pozorišta, u dvadeset kvadrata za pet Srpkinja. U Đakovici je igrano za nekoliko starica iz ovog grada koje su ostale da žive u porti Crkve pod oružanom zaštitom policije i međunarodnih snaga. Dvadesetak Srba iz Prizrena dočekalo je glumce u dvorištu Saborne crkve Svetog Đorđa, nekoliko ljudi u dvorištu Pećke mitropolije u centru Peći. Smilja Bajčetić, ime je starice koja je u selu Donja Plešina kod Uroševca bila jedini gledalac. Glumci su odigrali predstavu ispod lešnika, u dvorištu njene stare kamene kuće. Ovom činjenicom pozorište je upisalo sebe u deo svetske pozorišne storije.

Sa jednim ili više gledalaca u publici, na improvizovanim scenama ili bez scene, na otvorenom, u hladnim i sumornim salama bez struje, bilo je nebitno. Glumci su od svakog prostora u kome su igrali, stvarali ono što bi H. Miler nazvao ”slobodan prostor za maštu”. Cilj je bio jedan–vratiti osmeh tamo gde su ljudi zbog grča svakodnevnice zaboravili na smeh.

“Promenili smo ulogu pozorišta i odlučili da tragamo za svojom publikom jer smatramo da je način života ovih ljudi, njihova ljubav i vera u opstanak dovoljna da im pozorište dolazi u kuću, stan, u dvorište. Jer ukoliko zaboravimo ove ljude, zaboravićemo i sebe” – reči su tadašnjeg upravnika Nenada Todorovića.

U Babinom Mostu, Lapljem selu, Uroševcu, Đakovici, Prizrenu, Brestoviku, Gračanici, Štrpcu, Goraždevcu, Zubinom Potoku… scena je čitavo Kosovo i Metohija. Pozorište prevazilazi sebe u institucionalnom smislu. Postaje veće i šire od imena koje nosi. Na repertoaru su mnogobrojne i raznovrsne predstave i gostovanja. Od 2005. do 2014. godine urađeno je nekoliko predstava sa mnogobrojnim nastupima širom zemlje a takođe su veoma zapažena gostovanja i na pozorišnim festivalima:

• Joakim Vujić 2006,
• Dani komedije u Jagodini 2012,
• Komedija fest u Zvorniku 2013,
• Teatar fest u Rakovici 2014. godine.

Maurici Fare, umetnički direktor čuvenog nemačkog Folksbin teatra, sa kojim će nešto kasnije biti ostvarena saradnja, posle odgledane predstave “Građanin plemić”, Ž. B. Molijera, a u režiji Darijana Mihajlovića, kazao je da je video vrhunski evropski teatar, na najvišem profesionalnom i estetskom nivou. Ovakav život pozorišta, jedne od najznačajnijih institucija kulture, inspirisao je Predraga Radonjića, tadašnjeg urednika KiM radija i TV Centra u Čaglavici da napravi dokumetarni film o radu Srpske drame Prištinskog pozorišta, “Pozorište iz kutije za cipele”. Premijera je održana 2014. godine. Film je prikazan na mnogim festivalima od kojih je na Grafest-u u Gračanici i FILOT-u u Košicama u Slovačkoj bio nagrađen.

Nenad Todorović je bio direktor od 2004. do 2013. godine kada je iznenada smenjen, a na njegovo mesto, odlukom Ministarstva kulture, imenovan je glumac ovog pozorišta – Miodrag Rakočević. Za godinu i po dana, koliko je bio upravnik, organizaciono je donekle unapredio rad pozorišta. I dalje se nastavlja sa nastupima sirom KiM. Obilazi se Kosovsko pomoravlje, a sav prihod od ove turneje namenjen je u humanitarne svrhe.

Na mesto upravnika pozorišta 2014. godine je ponovo vraćen Nenad Todorović. Pozorište i dalje nema svoju matičnu zgradu. Iako je Ministarstvo Kulture obezbedilo sredstva od 300 000 evra da se uđe u projekat izgradnje, urađeni idejni i glavni projekt, do realizacije gradnje nikada nije došlo. Nasuprot tome ansambl je i dalje aktivan, predstave se igraju u Kulturnom centru u Kosovskoj Mitrovici, a pozorište, kao podstanar, plaća visoku zakupninu Trepči, vlasniku navedenog prostora. Iz tog razloga prinuđeno je da se ponovo iseli u potrazi za nekim trajnijim rešenjem. Tadašnji ministar kulture Ivan Tasovac pokazuje veliko interesovanje za rad pozorišta te će njegovo zalaganje i podrška biti ubuduće od presudnog značaja. Gradonačelnik Gračanice Branislav Stojanović i direktor Doma kulture Živojin Rakočević, takođe su imali sluha za potrebe teatra.

Nova zgrada Doma kulture u Gračanici tako postaje matična kuća Narodnog pozorišta Priština. Premijerom predstave “Hotel Kosovo”, po tekstu i u režiji Nenada Todorovića, 12. decembra 2014. godine pozorište konačno dobija svoj novi scenski prostor, a administrativni deo ostaje u Kosovskoj Mitrovici. Od kutije za cipele do pozornice – kutije prošlo je tačno deset godina.

U narednom periodu, zahvaljujući pomoći Ministarstva kulture Srbije, prvi put od 1999. godine, dolazi do povećanja budžeta za programe i konačno se uspostavlja stabilno finansiranje pozorišta. Priprema se veliki broj predstava, nastavlja se sa turnejama i gostovanjima. Predstava “Hotel Kosovo” učestvuje u pratećem programu Sterijinog pozorja, a Nenad Todorović dobija i nagradu Petar Kočić na Teatar festu u Banja Luci za najbolji tekst, dok jedan od najčešće gostujućih glumaca u Narodnom pozorištu u Prištini, niški kolega Aleksandar Mihailović, dobija nagradu za glavnu ulogu. Raste interesovanje ostalih pozorišta za igranje na Kosovu i Metohiji.

Kao rezultat velike želje da se pozorišni život poboljša i proširi, jednoglasnom odlukom svih članova Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, odlučeno je da se 52. po redu Festival profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić održi u Gračanici. Njegovi domaćini su Narodno pozorište Priština i Dom kulture Gračanica. Od 14. do 21. maja 2016. godine, ljubitelji pozorišta imali su priliku da odgledaju najbolja dramska ostvarenja 13 profesionalnih pozorišta iz Užica, Kraljeva, Šapca, Lazarevca, Pirota, Novog Pazara, Kragujevca, Vranja, Niša. Festival je otvorio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, a publici se takođe obratio i direktor Bitefa, Miloš Latinović. Matična kuća je nastupila predstavom “Revizor” Nikolaja Vasiljeviča Gogolja u režiji Maurisija Farea. Predstava je dobila nagradu okruglog stola kritike, a glumac Narodnog pozorišta Priština, Milan Vasić, nagradu za najboljeg glumca festivala.

Nakon 28 godina, festival Joakim Vujić se vratio na Kosovo i Metohiju i njegovo održavanje bilo je od posebnog značaja i za opštinu Gračanica jer je obogaćen kulturni život, a gostujući teatri su se potrudili da narodu koji živi na ovim prostorima, pruže novi umetnički doživljaj. Njime je jedno proterano pozorište utvrdilo svoje mesto u istoriji srpske scenske umetnosti.

Naredne, 2017. godine, odlukom Vlade republike Srbije, za novog direktora postavljen je Predrag Radonjić. Dolaskom novog upravnika rad ansambla se u velikoj meri stabilizovao. Prvi put posle 1999. godine Ministarstvo kulture republike Srbije je 2017. godine uložilo sredstva u dogradnju 200 kvadratnih metara za prostorije pozorišta čiji se završetak očekuje 2019. godine. Takođe, sredstvima resornog ministarstva kupljeno je manje putničko kombi vozilo za prevoz glumaca i radnika. Intenzivirana su gostovanja na pozorišnim festivalima i značajnim manifestacijama širom zemlje i regiona ali i u inostranstvu. Ansambl je avgusta 2018. godine, predstavom Dantonova smrt u režiji Maurisija Farea, nastupio u Mombiž tetaru u Berlinu.

Sa Narodnim pozorištem iz Beograda, Šabačkim pozorištem i Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, potpisan je 2017. godine Protokol o saradnji.

Po prvi put je namenski, za najmlađu publiku, urađena novogodišnja predstava “Dve novogodišnje jelke” po tekstu i režiji Radmile Knežević.

Pozorište je danas veoma aktivno. Pripremaju se nove predstave sa eminentnim rediteljskim imenima među kojima i Gogoljeva “Ženidba” u režiji Milana Karadžića, čija je premijera bila upravo na dan pozorišta, 8. oktobra 2018. u Gračanici. Broj igranja predstava po Kosovu i Metohiji, gostovanja u drugim delovima Srbije i učestvovanja na festivalima znatno je uvećan. Samo tokom 2018. godine pozorište je učestvovalo na festivalima Joakim Vujić i Eks teatar festu u Pančevu sa predstavom po tekstu Jelene Bogavac “Lift – Slobodan šou”, a u režiji stalnog sadašnjeg reditelja pozorišta Nenada Todorovića. Do kraja godine potvrđena su i učestvovanja na Borinim danima u Vranju sa Mihizovim Banović Strahinjom u režiji Nebojše Bradića, prethodno izvedenim u avgustu na Raškim duhovnim svečanostima i na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu sa Brehtovim Strahom i bedom Trećeg rajha u režiji Slobodana Skerlića. Sve vreme pozorište je prisutno u lokalnim, nacionalnim i svetskim medijima i živi punim teatarskim životom.

Danas Narodno pozorište Priština broji ukupno 54 članova, od toga je 14 glumaca. Glumci pozorišta su: Anika Grujić, Jasmina Stojiljković, Radmila Knežević, Aida Kožar, Aleksandra Cucić, Ivana Kovačević, Milena Jakšić, Tamara Tomanović, Jelena Orlović, Branko Babović, Igor Damnjanović, Bojan Stojčetović, Milan Vasić, Nebojša Đorđević.

Poznata je istina da se istorija jednog pozorišta, njegov razvitak ili nazadovanje, poklapaju sa istorijom ljudskih i društvenih preobražaja. Međutim, razvoj ovog pozorišta ne retko, kretao se i u obrnutom smeru. Ono je bodrilo svoju publiku, vraćajući joj veru, nadu i osmeh, pokazujući ličnim primerom kako su opstanak i trajanje mogući. Obilazak svake sredine gde žive Srbi na Kosmetu, bio je, jeste i ostaće prioritet ovog ansambla. Danas, kada bez obzira na sve poteškoće na koje još uvek nailazi, ova kuća ima stabilnost i sigurnost, možemo se podsetiti reči najigranijeg pisca našeg pozorišta Branislava Nušića: “U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.”

U jednom nelepom vremenu za srpski narod na ovom prostoru, u vremenu kada su mnoge od institucija kulture izmeštene ili ugašene, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici, proslavlja svoj 70. rođendan. Proslavlja upravo onoliko godina koliko ni u jednom trenutku, nije napustilo svoje Kosovo i Metohiju, svoj narod i svoju publiku.