fbpx

Nas nisu razumeli stariji, oćemo li mi biti face pa razumeti mlađe?

Koliko mene ovo pitanje muči sve više, kao pedagoga, kao nekoga ko se bavi mrežama, medijima i uopšte raznim aspektima rada sa decom, ali i roditeljima.

0

Postoji li generacijski jaz? Naravno da postoji. Uvek je postojao. Ali ipak, nikada kao sada. Vremena se sada menjaju u tempu promena u domenu tehnologije i jednostavno, kako su odrastali naši roditelji, a kako današnja deca, nisu ni nalik.

Ali, ni roditelji nisu isti. Ne bih da budem kritična, ali zamislite negde naše roditelje kako jure i nabijaju nam neke uređaje u facu non stop, ili pak snimaju sebe. Mi više te stvari ni ne primećujemo, one donose dozu zabave, mogu biti i interesantno druženje, ali oni klipovi u kojima deca plaču, a na pojavu pametnog telefona najednom kao po komandi ispoziraju sa najlepšim osmehom jesu na neki način iskarikirana, ali realna stvarnost.

Život po PS-u? Šta je to?

Kod naših roditelja je bilo sve po PS-u, znao se razvojni put života i manje više svima su bili isti ili slični. Škola-faks-brak, stabilnost, sigurnost, poneko letovanje, zimovanje, skromnost i toliko. Naši roditelji danas ne razumeju neizbežnosti vremena koje nikako ne opravdavam niti podržavam, ali ne mogu da poreknem – menjanje poslova i partnera postalo je kao dobar dan i više ne možete ni da izbegnete to, a ni da prinudite druge da se drže nekih tradicionalnih vrednosti, pa sve i da hoćete. Vi ćete, nažalost, ispasti glupi ili ludi, a svet je skrenuo jednostavno u konzumerizam svake vrste, po sopstvenu štetu, te tako danas postoji fenomen usamljenosti i stradanja.

Dok svi jure nekakave slobode – nesreća na svetu buja potmulo i kvarno. Ne vredi da štitite decu, sve i da im obezbedite najbolje škole, vannastavne aktivnosti, privatne gimnazije i srednje škole ili fakultete, usavršavanja u inostranstvu. Niko ne postoji mimo svog vremena i okolnosti. A one su sve teže za razumeti. Poslovi se rade iz kafića, zbog toga mnogi šize (sećate se, pisali smo i o tome), ljudi idu u neke Azije, idu da bi videli, ne jer moraju, ne idu samo u banje, ne idu samo u šoping, ide se da bi se slikalo, da bi se kačilo, da bi se postalo neko i nešto, i sve se radi zarad nečeg van, nečeg spolja.

Sve se više bavimo slikom, a sve manje suštinom, pa tako kao da i oni najglasniji u tome da naizgled pomažu drugima, suštinski pokušavaju da pomognu sebi, a u tim lutanjima stradaju oni koji ne razumeju da se moramo baviti sobom. To je lekcija koju će nove generacije morati da shvate. Da nema lakog puta, da nema jednostavne sreće, te da ona nije data već je rezultat zrelosti kakvu ako ni ne vide oko sebe – moraju da pronažu, u sebi. Upravo tamo gde najmanje se gleda.

Današnja deca – pravi alieni

S druge strane, nama su klinci vanzemaljci, kako se samo ispile odmah na internet, prave vlogove ko da seckaju paradajz, njima su svi noviteti kao dobar dan, kreativnost im buja, ali zato logika strada. Gledam i šokiram se nekad kako različite generacije pristupe istom nastavnom materijalu, a nisam usamljena u tome jer razgovaram kako sa kolegama, tako i sa profesorima po školama u kojima držim nastavu, državnim i privatnim. Neke stvari koje su ranije bile podrazumevane, moram da crtam, ponovim sto puta, maltene uradim ne jedan, već i po tri primera, samo da shvate šta im je zadatak. A zadatak bude da recimo boldovane izraze sa prethodne stranice dopišu u tekst tamo gde fali. I oni jednostavno kao da ne vide veze između A i B, a ja tu zaista treniram strpljenje. I razumem decu, da su opterećena i da su umorna, i da im nije uvek do časa. Ali ovo je recimo trend koji me užasava i kojem nisam sigurna kako stati na put. Mi se borimo, svakodnevno, u učionicama na Institutu za strane jezike recimo, i lagano, znamo da će pre ili kasnije naučiti. Ali život kasnije ne prašta greške, i šta će ta deca kad ne bude tu bio neko da ih vodi za ruku i usmerava ka rešenjima? Šta će kada budu morali sami?

Može li se pomiriti taj generacijski jaz, da svi funkcionišemo?

Jaz u suštini i nije toliko veliki. Meni se deca obraćaju sa pitanjima, ipak negde nekad i razmišljaju, žele da saznaju, barataju nekad informacijama tako da me prijatno iznenade. Bolje razumeju svet i njegove tekovine, brže odbacuju ono što im je fejk i bolje pomalo rasuđuju kada su u pitanju moderne tehnologije. Svesni su da ne treba da provode previše vremena na internetu i uz igrice, ali šta ćemo sa decom kojoj nema ko da kaže?

Ne možemo gledati samo decu iz Beograda, kojom se roditelji ipak bave. Toliko je dece koja su izložena pošastima društva, koja vide medije, koja ne mogu, jednostavno ne mogu da shvate da je određeno ponašanje nepodobno, da nije kul, a takva ponašanja nemaju adekvatne kazne jer u njima postoji 0 poštovanja za sisteme okolo. Zašto? Jer gledaju sisteme i ljude u njima koji pate i koji su nesrećni, a danas, uz društvene mreže, više no ikad žele tome da se odupru. I tu je problem.

Zato mi sami, odrasli dakle, moramo biti uzori, svi, ne poneko, svuda, ne ponegde, a profesorima se mora vratiti autoritet i sva prava koja su neophodna kako bi se ova moderna deca izvela na put.

Pedagogija mora da okuplja najbolje od najboljih, najprosvećenije, najstručnije i najmudrije od nas, i mora biti kamen temeljac za celu naciju.

Kako bismo očuvali poštovanje među svima nama, moramo krenuti od sebe, ali i kontinuirano apelovati na to da tamo gde treba – ljudi budu poštovani i cenjeni.

To moraju roditelji, to moraju deca, to moramo mi na ulici, u prevozi, u vožnji, svuda. Mora da prestane trend sile i osionosti i ako želimo bolju decu – moramo biti bolji i mi sami.

I pričajmo sa njima. Ne biste verovali koliko im to fali. Ali pričati, ne zadavati zadatke, ne ispitivati, ne kritikovati. Pričati. I voleti ih.

I budućnost je posledica naših akcija. A i deca, odnosno ti budući ljudi. Samim tim i taj jaz – koliko god delovao veliki ili mali jeste zapravo samo stvar lične odluke.

Možemo svi da funkcionišemo. Ali moramo početi – sad.

Komentari