“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”

― Duško Radović

 

Svako ko danas razmišlja o kupovini nekretnina u Beogradu suočen je sa teškim izazovima posledičnim za globalna društveno-ekonomska previranja. Prodaja stanova u Beogradu je danas pod velikim uticajem sukoba u Evropi, a ako je i pre bilo teško pronaći dobar stan ili kuću, danas se to čini skoro pa nemogućim. Cene diktira tržište, to nije sporno, potražnja i ponuda kao takva, ali ono što nigde ne piše jeste niz tektonskih poremećaja na nivou ljudskosti zbog čega brojni ljudi koje poznajem ostaju bez krova nad glavom, posebno oni u statusu podstanara u Beogradu. Nije nerazumljiva želja i potreba da se situacija iskoristi i ljudi naplate maksimum koji mogu za svoj prostor i kvadrate, ali priče koje se čuju svedoče onom najokrutnijem kapitalističkom koristoljublju koji ne bira svoje žrtve. Život na asfaltu Beograda je otišao u astronomske cenovne visine, a jasna poruka je da dolazi nova era za ovaj grad, odnosno da je već tu.

Kupujete stan u Beogradu?

Beograd je niskobudžetni Njujork.

― Momo Kapor

Reče Momo nekad, ali danas se cene nekretnina, sem kod veoma brižljivo odabranih agencija za nekretnine kreću po cenama kakve se sreću širom sveta. Volela bih da kažem da to znači da je Beograd najzad postao ono što treba da bude, jedan sasvim kosmopolitski grad, sređene infrastrukture i uređenih sistema. Ali dovoljno je par minuta u saobraćaju da se vidi da je ulicama Beograda zavladao haos, logistički niz promašaja, nesnosne gužve i zastoji, zagušenje i ekološki kolaps koji svoje građane drži zatočenicima, nehigijena i sezona virusa i bolesti, nervoza i nespokoj, kao i mršava potrošačka korpa u koju može samo da se gleda i pita-a šta uzeh.

Nije sve tako crno, i dalje život u Beogradu ne bih menjala ni za jedan drugi, i dalje je on pun mojih kutaka, sećanja, dogodovština, staza, događaja i najbitnije-ljudi koje volim. I dalje ima tih desetina kvadrata u kojima sve nestaje i koje mogu reći da su dom. I dalje je moje srce neraskidivo vezano za ovaj grad, ovu štrokavu lepoticu obezglavljenih stabala, punog ljudi koji ne umeju da zatvore vrata za sobom, da se nasmeše, da gledaju kuda hodaju ili poštuju majke s decom ili trudnice. I dalje smo uvek mi sami odraz svega oko nas, te ne mogu da krivim ni Beograd ni Beograđane. Zapravo, ne krivim. Ništa ni nema za krivljenje. Jer sve je izbor. Izabrano je svako postrojenje koje truje građane, izabran je odnos profita i posledica. Izabrali smo da umesto parkinga imamo zgrade preko zgrada, umesto više zelenila još postrojenja i umesto kulturno-istorijskih spomenika nove komplekse koji ruže tradicionalne i viševekovne poglede na jedinstveno Ušće dvaju neopisivo lepih reka. Izabrali smo da u tim rekama ne može da se kupa, da su nekadašnje plaže na kojima je moj otac bio spasilac nestale, da su sve te toksične lepote oko nas danas samo paneli za fotkanje selfija, turističke pozdrave, groteskno nefunkcionalne, a beskrajno omamljujuće. U Beogradu se ne vide zvezde, ali šljašte vatrometi, ne vide se ribe ali sevaju butke. Kao i svaka metropola, ona nudi za svakoga ponešto. I sve je izbor. Pa i naše okruženje. Mi biramo kuda gledamo i kako se prema tome što vidimo odnosimo.

Beograd je grad najvećih žurki, najboljih noćnih provoda, najlepših restorana i lokala u regionu. Beograd je grad ljudi punih priča, iscepanih sedišta taksija, srca zašivenih uspomenama. Beograd je u svojoj lepoti i sivilu jedinstven; i prelep i gord i osion i nemilosrdan i darežljiv i blagosloven i proklet. Ono što on jeste i uvek će biti jeste svačiji. Nijedan grad nema toliko raširene ruke da prigrli apsolutno sve. Njegovi građani ne vređaju ljude drugih nacionalnosti, porekla, izbeglice, ne kukaju za time “kako je bez njih bilo” jer Beograd nije jedna uklesana slika već tok, pokret, promena, konstantni niz noviteta. poput amebe Beograd sebe iznova stvara, gradi i ruši, biva tema i anatema. Beograđani prihvataju sve, nekad i previše. I iako je Beograd jednako voljen koliko i omražen, on jeste prestonica kakve se ne moramo stideti, niti smo ikad. Rušen, građen, čupan i sađen, Beograd uvek ume da iznedri one velike, ljude i dela, ali i one sitne, snove i nade.

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas. 

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.

― Milorad Pavić

Mi jesmo na vetrometini Balkana, mi, Beograđani, ljudi koji u Beogradu žive, kroz njega putuju, prolaze, ostaju, nastaju. I ta vetrometina ostaje u nama, taj nemir i potreba za kretanjem, akcijom. Taj tok života kroz žile nas koje Beograd dotakne kucaju skoro pa glasno, čujno, a bilo koje pulsira silinom nosi kroz čitav život.

Šta je još Beograd? Momo Kapor jedinstveno opisuje.

„Gde je srce Beograda?

Svugde i nigde.

Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg jos proviruju upozorenja: Provereno – min njet! Svi na izbore! Život damo, Trst ne damo! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda „Sava“, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli sa uličnim nazivima.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urodjenom elegancijom dovitljivih modiskinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole.

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“

― Momo Kapor