U ovim apokaliptičnim vremenima epidemija, korone aka Covid-19 karantinskog života, u svetu u kojem su maske postale sve samo ne figurativne, počinje da se osetno postavlja pitanje ima li i gde postoji normalan život. Mišljenja su podeljena, a naginju uglavnom ka ovome.

Šta je uopšte normalan život?

Normalan život je i danas, u uslovima u kojima živimo, i dalje apsolutno individualna stvar. Ono međutim što je primetno jeste količina osuđivanja koja se javlja upravo u tumačenju tih razlika.

Da se razumemo, ono što je isto i mora biti isto jeste odnos prema epidemiji i svemu što to podrazumeva.

U okolnostima u kojima je sve stalo, bilo to ugostiteljstvo koje je uz turizam verovatno najpogođenije, sfera usluga ili pak prodajne grane privrede, prodaja mobilnih telefona, nameštaja ili bele tehnike, tenzije rastu, a ljudi se sve češće primetno dele na one koji su za apsolutno zatvaranje i one koji su skloniji tome da se i dalje bore za makar privid normalnog, pre-koronskog života.

Situacija je užasna, kolektivno smo bačeni u neke privremenosti, u čekanja odluka, menjanja odluka, otkaze, bankrote, odložene stvari, aktivnosti, putovanja. Da se razumemo, najmanje je strašno ne otići na more. Ne radi se o tome. Radi o tome da se predviđaju skokovi depresija i teških psihičkih stanja od skoro 40% u društvu koje i dalje ne ume da prihvati da je poseta terapeutu kao odlazak zubaru, ali još gore – ne može to ni da plati.

Pravo na individualan izbor i cenzura danas

Pojam cenzure je postao prisutan ne samo na nivou državnog aparata, već i među nama samima. Ovo je latentno prisutno već dugo, recimo u toj filozofiji društvenih mreža da su tuga, loše stvari ili bol kao lepra, zarazne i da im nije mesto tu. Ovo je deo problema stvaranja lažne slike idealnih života, i važan izazov za vremena koja dolaze.

Cenzura je postupak nadziranja slobode izražavanja. Cenzura se može provoditi u širokom rasponu korišćenih sredstava i postupaka, od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsifikovanja onih delova koji se ne podudaraju sa uverenjima pojedinca ili zakonskim odredbama vlasti ili urednika.

Danas je sve cenzura. Kao da je nemoguće iskazati svoje mišljenje bez da uvredite neku od grupa, nečije cenjeno mišljenje ili uverenje, ako ne onim što ste napisali ili rekli, a ono onim što se niste setili da istaknete i napomenete. Komunikacija je postala gora od hodanja po jajima, i to praznim.

Plašim se da to ne ide u dobrom pravcu i da je „sloboda izražavanja“ postala jednako ugrožena kao i grupe za čija se prava, s razlogom, ali i dozom sve izraženije agresivnosti, borimo.

Sloboda govora je pravo izražavanja vlastitih stavova i razmišljanja bez straha da će te neko u tom pokušati da te spreči ili da će zbog toga da te kazni. Naziva se i slobodom izražavanja, što je vrlo sličan pojam, ali širi, jer se ne odnosi samo na govor.

Međutim, sloboda govora, toliko podrazumevana u normalnim društvima, postala je ugrožena, ne samo u kontekstu u kojem se inače koristi kao deo odnosa vlasti i garnitura prema grupama i pojedincima, već je osetno narušena i na onom bazičnom, individualnom nivou.

Smatra se da je sloboda govora neophodna za postojanje demokratske vlasti. U zemljama u kojima ne postoji sloboda govora, u autokratskim sustavima, ljudi se boje reći ono što misle.

Ako ovo prenesemo na lični nivo, zapitajmo se, da li i koliko želimo da živimo u svetu punom osuda, u kojem ništa nije dozvoljeno, biti srećan, tužan, pokušavati živeti, umreti.

U svetu u kojem je sve dočekano na nož, na osudu. U svetu u kojem je smrtni greh biti jak i odgovoran, sposoban i angažovan, ali skoro pa jednako koliko biti slab i tužan, u problemu, krizi, nevolji.

Kad nema slobode govora, vlast i nadređeni ne brinu se o onomu što podređeni žele i trebaju. Neki smatraju da je to razlog zašto neke vlasti ne dozvoljavaju slobodu govora – ne žele da snose posledice preuzimanja odgovornosti ili se boje pokretanja revolucije do koje bi došlo kad bi svi mogli znati što se sve događa u društvu.

Ovo smo skoro itekako osetili i videli. Danas, normalnog života nema i ne može da bude. Kada nema poverenja u to da se o nama kao građanima brine, u to da su odluke koje se donose za naše i opšte dobro, u to da se uopšte zna više šta je to dobro, nema normalnog života. Nema normalnog života ni kada se nema poverenja u to da količina, suva količina informacija kojima smo bombardovani može uopšte da služi bilo kojoj dobroj svrsi a ne tome da nas izludi do tačke u kojoj dižemo ruke, predajemo se i prepuštamo sasvim pasivnosti, predajemo se i u nihilističkoj predaji nam postaje svejedno.

Teror političke korektnosti: Dokle bre, više?

Poznati liberalni mislilac Džon Stjuart Mil misli da sloboda govora nije važna samo zato što svako ima pravo na slobodu izražavanja, nego i zato što zajednica u kojoj živimo ima pravo čuti naša razmišljanja.

Zajednice u kojima postoji sloboda govora dozvoljavaju da sve sme biti izrečeno.

Ovo je toliko narušeno danas. Ako postavite danas na mrežama pitanje, date uvid ili komentar, budite sigurni da ćete, jasno iskazano ili nemo, od strane negde nekoga biti osuđeni. Konstruktivni dijalog je lekcija koja kao da izmiče svima nama, pa je daleko lakše površno preći preko napisanog, apsolutno krenuti sa mesta ličnih potreba za nekakvim prihvatanjem nekih grupa, za time da je daleko lakše prihvatiti nekakvo, ma koje uvreženo mišljenje, formirano i formulisano, umesto se otvoriti za proces iznalaženja istina, makar kao vežbe. Skoro sam u jednoj grupi recimo skrenula pažnju na to da je autor posta veoma agresivno osudio nekoga u situaciji, koja je, iako strašna, bila opšteg tipa, a ne vezana samo za Beograd, te da je premisa pogrešno postavljena, a kontekst upozorenja nedovoljno potkrepljen i samim tim besmislen, sem u svrhu kreiranja osećaja da je Beograd grad ludaka i agresivnih i nekontrolisanih ljudi, uz podeljena lična iskustva kako iz Beograda, tako i iz nekih drugih gradova sveta. Apsolutno 0 vremena je bilo potrebno nekima da krenu u atak i etiketiranja, koristeći aktuelne zvučne fraze, potpuno van konteksta, fiktivnim podržavanjima i stajanjima na strane, u jednom dijalogu u kojem ne postoje strane. Ne treba da postoje strane, ljudi, samo potraga za istinom, ili pak u ovakvim slučajevima-za konstruktivnom akcijom.

Kao što je naglasio Tokevil, ljudi se boje slobodno govoriti ne zbog straha od kazni, već zbog pritiska članova zajednice. Kad pojedinac iznosi nepopularne ideje, može se suočiti s prezirom članova svoje zajednice ili čak postati žrtvom zlostavljanja. Primera radi, u modernoj Evropi, takvim oblicima zlostavljanja posebno su izloženi protivnici liberalne demokratije, a u zemljama s velikim brojem vernika i ateisti ili pripadnici manjinskih verskih skupina. Ovaj oblik zabrane slobodnog izražavanja je čak i teže obuzdavati od zabrana slobode izražavanja od strane vlasti. Postavlja se pitanje je li zaštita slobode govora stvar prava ili stvar zaštite od uticaja vlasti.

Onoga trenutka kada je prevladavajuća emocija strah, a njena manifestacija bes, društvo kao takvo propada.

Vratite sebi pravo na svoje emocije i život kakav vi želite

Tokom dana svi mi proživljavamo različite emocije. Ljutnju kad nas neko preseće na autoputu; strah, ako se desi da nam iskoči neka životinja tokom jutarnjeg trčanja; tuga, kada nam ugine ljubimac kojeg smo voleli 15 godina, ali i od nečega manje tragičnog, kao recimo, uveče kad se gledaju vesti. Emocije dolaze i odlaze automatski. Čini se kao da ih pokreću te vanjske, druge „stvari“ – drugi automobil, zmija, tragedija u inostranstvu. Ispada da to nije cela priča.

Prema Lisi Feldman Baret, direktorki Interdisciplinarne laboratorija za afektivne nauke Univerziteta Northeastern, emocije vam se ne događaju. Umesto toga, kaže, mi ih kreiramo. Svoje emocije stvaramo iz telesnih senzacija, prošlih iskustava i iz učenja emocionalnih koncepata od roditelja i kulturnog vaspitanja. Ukratko, naše emocije nisu reakcije na svet, već pronalazak našeg mozga koji objašnjava uzrok naših osećanja i delovanja.

Ovo je dobra vest. To znači da za nas ima života kakvog želimo, da ima one normalnosti kakva nam je potrebna da ostanemo pre svega zdravi i razumni u ovakvim izazovnim vremenima. Jer su izazov. Izazov za svakoga od nas da pronađe novi standard u okolnostima ostajanja bez poslova, klijenata, uslova za rad, pa i materijala recimo za rad. Bez normalnih stvari na koje smo navikli, moramo stvoriti stvari koje su normalne u situaciji u kojoj se nalazimo.

Zato sledeći put, pre nego što osudite nekog i napadnete ga što tu normalnost pronalazi ili uspeva da balansira krizu i život sam, svu tu energiju plasirajte u izgradnju svoje infrastrukture, akciju i borbu. Jer svi smo u borbi sada. Ali je naš front samo naizgled individualan.

Bar mi možemo da odlučimo među sobom da idemo sa mesta ljubavi i zajedništva. Ne znam, meni su to najveće vrednosti, one koje su neotuđive, kao ljubav sama, koja postoji, nevezana za bilo šta oko nas.

Pronađite ljubav u sebi, i pronaći ćete tu normalnost.