Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe “fiću” (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: “Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!”

U to vreme, dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je: “Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.” Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan “varburg”, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.

Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim “pežoom”, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:

“E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj varburg!”

JEDNA MANTIJA

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost.

U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je: “Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?”
Na to će novoizabrani patrijarh: “Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!”

NEĆE U MERCEDES

Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu mercedesa, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:

– Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…

Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:

– A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
– Moj, Vaša svetosti! – kao da se pohvali protojerej.
– Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
– Neka vam je Bog na pomoći!

JEDAN PO JEDAN

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: “Evo ga patrijarh!” i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi: “A sad jedan po jedan…” I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

SVAKO VIDI ONO ŠTO HOĆE DA VIDI

U zgradi Patrijaršije često se pominje jedan dijalog između patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.
– Kako ćemo da idemo? Kolima? – pita đakon, sugerišući odgovor.
– Autobusom! – odlučno će patrijarh.
A već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom.
– Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu – nastoji da ubedi patrijarha.
– Idemo! – kratko i ponovo odlučno će Njegova svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.
– Ali… – idući za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još veći argument – Vaša svetosti, leto je, dosta sveta ide da se kupa na Adu ciganliju, autobusi su puni ragolićenog sveta. Nije zgodno…
Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:
– Znate, oče, svako vidi ono što hoće!

NEMOJTE ODMAGATI

U vreme kada je vladika Pavle izabran za patrijarha srpskog, mnoge delegacije i mnogobrojni visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa Njegovom svetošću. Njegovim saradnicima to i nije baš bilo sasvim po volji, jer su strahovali kako će se patrijarh snaći u tim susretima, s obzirom na to da je najveći deo života, kao monah, proveo u manastirima i da nije imao nikakvog iskustva u svetovnoj diplomatiji.
Dolazak je najavio i tada dosta aktivni američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Patrijarh ga je primio u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador je preneo pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Vodio se razgovor o opštim stvarima, a na kraju ambasador upita patrijarha:
– Čime vam možemo pomoći?
Patrijarh ga pogleda i jednostavno reče:
– Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!
Zimerman se našao zatečenim i nije znao šta na to da odgovori.
Vreme koje je nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka!

AL’KAD POPIJEMO…

Kod Njegove svetosti nema ispraznih reči. On često rečju „žrtvuje sebe“ da bi nekog podučio. Tako, jedan boem, koji je vreme provodio u kafani „Znak pitanja“, nadomak Patrijaršije, kad god bi video da patrijarh prolazi pored Patrijaršije ili Saborne crkve, pretrčao bi ulicu i od Njegove svetosti zatražio blagoslov. A jednom, zamuckujući, reče:
– Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u ovom Beogradu!
Patrijarh, videvši da nije baš dovoljno stabilan na nogama, na to mu odgovori:
– Jes’, Bog ga video, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo!
Naravno, patrijarh nikada nije pio. Ali, na taj način, on preuzima deo greha ovog čoveka i na jedan lep način, kroz šalu, da ga ne povredi, ukazuje mu na njegovu slabost, na porok koji ima.

OVO JE CRKVA

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici.
Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto.
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
– Sinko, obratite malo više pažnje… čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo!
Ovaj odgovori, pomalo uvređeno:
– Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom.
Patrijarh će na to:
– Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!

KO JE KOGA “SPAŠAVAO“

Ostao je upamćen i jedan slučaj iz vremena kada je Pavle bio u Blagoveštenju. Krene nekoliko njih monaha čamcem da obrađuju manastirsku zemlju s druge strane Zapadne Morave. Čamac se pod teretom nakrivi, a otac Antonije (Đurđević) padne u reku. Pavle skoči u vodu i izvuče Antonija na obalu.
Kada je posle više od četri decenije Antoniju, kao blagočestivom arhimandritu manastira Tronoša, pripala čast da izvuče kovertu sa imenom novog srpskog patrijarha, i pošto je izvukao upravo kovertu sa Pavlovim imenom, to je onima koji su znali za slučaj sa Zapadne Morave bio povod za ovakav komentar: „Pavle je izvukao Antonija iz reke, a Antonije Pavla za patrijarha!“

ŠTA ĆE TI BLIC

Došao je da ga za svoje novine fotografiše jedan od najpoznatijih srpskih fotoreportera Vican Vicanović. Ali, kao ateista, nije znao kako tačno treba osloviti patrijarha. U toku snimanja, da bi napravio željenu fotografiju, obrati se patrijarhu:
– Vaša svetlosti…
Patrijarh mu na to reče:
– Kad sam već svetlost, šta će ti blic!?

(Iz knjige Jovana Janjića “Budimo ljudi”)