fbpx

Prizren, “srpski Jerusalim”: Zašto je od suštinskog značaja probuditi se ovde

On će nas uvek čekati, jer postoje gradovi koji nisu “u prolazu” u ljudskim životima, koji su veći od vremena koje nose.

1

Probudila sam se u Prizrenu. Mesečina pobegnala, izlegnalo slunce. Kroz otvoren kapidžik ulegnaja biljbilj. Poje li poje. Ete gu i loza. Rodila grojze pa se razgranala. Obukuvam belo košuljče od prizrensko platno vezeno s’s srmu i iskačam u avliju. Kaldrma se osmehuva. Po čeramitke padnalo dudinje; sočno, meko, lepljivo. Osmehuva se i jorgovan iz bašče. Po njega rosa padnala pa treperi ka oboce kad milujev devojačko grlo. Pozadi mene se navalila Šar planina, pred mene, ka biser legnaja Prizren. Kud da iskočiš, gde da pogleduvaš, svud okolo – lepotinja. Brujiv zvona od crkve svetog Đorća, stignaja novi d’n.

Ovako izgleda jutro u Prizrenu ispod stare tvrđave Kaljaje.

Pogled na “Potkaljaju”

Podignut je na mestu gde se nekada nalazio rimski grad Theranda. U Vizantijskoj epohi pominje se u vreme cara Vasiija 1019. godine. Zetski knez Konstantin Bodin ovde je proglašen za cara. Preko Skadra na primorju bio je povezan sa Mlecima i Dubrovnikom, sa Skopljem, Solunom i Carigradom sa druge strane, a preko Kosova sa ostalim zemljama Evrope. Stefan Prvovenčani ga je prisajedinio u 13. veku i od tada on postaje najveća srpska srednjovekovna prestonica, centar trgovine, zanatstva, kulture i umetnosti stare Srbije. Pod vladavine Milutinom, Dušanom i Urošem doživljava svoj procvat.

Pogled na Prizren sa Kaljaje

Godine 1455. osvajaju ga Turci i od tada polako gubi sjaj prestoničkog grada.
Po njemu su kao najlepše umetničke šre, posuti spomenici, koji svedoče o slavnoj prošlosti grada. Ovde je istorija svojim kistom pikturalno ređala boje. Kroz vekove je bio spaljivan i rušen, pa opet obnavljan. Iz njega se izlazilo i u njega se vraćalo. Ogledalo je naših života, naša duhovna vertikala.

I zato, svako ko dođe u Prizren, iako nije odatle, ima osećaj da je došao kući. Šta se nalazi u ovom „Bijelom gradu“, „Srpskom Jerusalimu“, „Carskoj bašti“?- kako su ga nazivali mnogi pesnici?

Radmila Knežević književnik

Sa tvrđave Kaljaje pruža se pogled na ceo Prizren. Deo grada ispod tvrđave naziva se Potkaljaja, ima uske vijugave sokake i naseljen je uglavnom starosedeocima, pravoslavnim stanovništvom.

Kuće su ovde male, sa ćeramitkama doksatima i čardacima. Imaju svoje dvorište sa lozom, baštu sa najlepšim jorgovanima i ružama i svoju česmu. Stari Prizrenci koji u njima žive pričaju prizrenskim dijalektom i čuvaju ga kao najdragocenije blago. Imaju svoje lokalizme, šale i nadimke, koje samo oni razumeju.

Prizrenci su “lepi i otresiti ljudi”, kako ih je opisao Branislav Nušić. Prizrenke su vredne domaćice, odane supruge, brižne majke, čuvene po svojoj lepoti. Mnoge su poput Cvete Kaluše, opevane u pesmama.

Radmila Knežević (Prizrenka, Potkaljajka)

 

Istorija starog Prizrena je u stvari istorija ovog dela grada. U njemu su živeli dubrovački trgovci i tu imali svoj konzulat. Potkaljajskom kaldrmom silazi se u centar gada, Šadrvan, a u Šadrvanu – česma. Jedna od 196 česama koliko ih je izbrojao Branislav Nušić.

Prizren je poznat po svojim česmama. Za šadrvansku šesmu vezano je verovanje da onaj ko se tu napije vode, ponovo se vraća Prizrenu i ženi Prizrenku. Prizrenska voda je bistra, pitka, lekovita. Ko nije pio vode sa Šadrvana, taj kao da nije ni bio u Prizrenu. Sam Šadrvan, popločan kockicama, najveći je gradski trg. Ovde su se rađala prijateljstva i nove ljubavi, susretali su se i opraštali ljudi i vekovi. Kao što su za vreme cara Dušana imali svoje pinađure (vašare) i na trgu mogli nesmetano da se druže i razmenjuju proizvode, tako je i danas Šadrvan mesto gde se okupljaju svi Prizrenci. Kakvi god da su nas ratovi delili, Šadrvan nas je spajao. Bio je i ostao mesto slobode, ljubavi i široke prizrenske duše. Bilo je u njemu zlatara, kovača, puškara, sabljara (čuvena je sablja “dimiskija”), kazandžija, kujundžija. U njemu se kovao čuveni “prizrenski novac”. Žene su se oblačile u svilu i kadifu. Tkalo se nadaleko poznato prizrensko platno, koje i danas ima veliku vrednost.

Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu

Mnogobrojni prizrenski trgovci svojim prilozima na tom trgu, podigli su u 19. veku Sabornu crkvu Svetog Đorđa. Njeno zidanje praćeno je mnogim poteškoćama, pa je tadašnja ruska carica Marija Antonovna, ponudila novac da bi se crkva završila. Prizrenski trgovci su se odrekli njene pomoći jer nisu hteli da budu nedostojni svojih predaka.Smatrali su da sami treba da podignu crkvu svojim prilozima. Tako je i bilo. U crkvenoj zgradi je eposkopija. U njoj je živeo naš blaženopočivši Patrijarh Pavle, tadašnji episkop raško – prizrenski. Kada bi šetao gradom, svi Prizrenci, bez obzira na veru i naciju, pozdravljali su ga kao najbliskijeg prijatelja, a on je deci uvek delio bombone. Samo njegovo prisustvo bilo je veliki blagoslov, koji je ljudima pomogao da opstanu duhovno bez obzira na mnogobojna stradanja.

Pogled na Sinan Pašinu Džamiju

 

Sa druge strane Šadrvana nalazi se Sinan-pašina džamija, sa najvišim minaretom u gradu kao veliko delo islamske kulture. Poznata je i Mehmet-pašina džamija, naročito po svojoj biblioteci, a tu je i jedan od najlepših spomenika civilne arhitekture – Hamam ili tursko kupatilo, kasnije adaptiran u muzej. Ovde se na svakom koraku prepliću pravoslavlje i orijent i to ovaj grad čini posebnim.

Ako želite da sa Šadrvana preko Bistrice obiđete drugi deo grada, prelazite preko najlepšeg mosta na reci, kamenitog mosta iz 16. veka, koji poput Andrićeve ćuprije upija vekove i baštini istoriju grada. Malo zatim, kad pređete most nekada sa leve a sada sa desne strane Bistrice nalazi se jedno od najvećih blaga srednjovekovne umetnosti, crkva Bogoridica Ljeviška, (1306/7) zadužbina kralja Milutina, stolica episkopa i mitropolita, večita inspiracija pesnika, putopisaca, slikara i vladara. Ulazak u ovu crkvu je ulazak u sedište duše. Njenom lepotom bio je opčinjen i turski osvajač koji je u priprati na fresci ispisao stihove persijskog pesnika Hafeza iz Širaza “Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje”.

Turci su je okrečili i pretvorili u džamiju Džuma Džami. Po oslobođenju 1912. ponovo je pretvorena u crkvu. Bogorodica Ljeviška je potvrda večnosti i trajanja. Njene freske su najviši domet fresko slikarstva srednjeg veka. U njoj se nalazi freska Bogorodice Eluese i freska Hrista Pantokratora, hranitelja (branitelja) prizrenskog, zaštitnika grada Prizrena. Pred njenim oltarom molio se i sam Dušan Silni, kada je 1348. podigao manastir Svetih Arhanđela, monumentalnu građevinu gde je bio i sahranjen. Kasnije su njegove mošti prebačene u Beograd, u crkvu Svetog Marka, gde se i danas nalaze. Manastir Sveti Arhanđeli, kako ga narod naziva je manastir posvećen Arhanđeu Mihailu i nalazi se nekoliko kilometara od Prizrena, u živopisnom i bajkovirom kanjonu reke Bistrice. Manastir je plenio svojm lepotom i veličinom i bio čuven po svojim mozaički urađenom Prizrenskom patosu (podu).

U Svetim Arhanđelima je postojao vinovod, jedinstven u setu, koji je vodio odatle do Velike Hoče, mesto kraj Prizrena, gde se nalaze naši najlepši vinogradi, od kojih se pravi čuveni Kosovski game. Izgrađen od najskupocenijeg materijala, manastir je predstavljao jedno od čuda srednjovekovne arhitekture i umetnosti. Dolaskom Turaka bio je porušen, a njegove mermerne ploče i kamen, poslužili su za zidanje Sinan–pašine džamije u centru grada. Priča kaže da se Sinan-paša sam ubio jer nije hteo da posluša naredbu svog cara da vrati kamen tamo odakle ga je uzeo i da je njegov grob odnela reka Bistrica.

Ruševine zadužbine Cara Dušana u Manastiru Svetih Arhangela

Na obali Bistrice, ispod Kanjaje nalazi se prizrenska bogoslovija “Sveti Kirilo i Metodije”, zadužbina uglednog prizrenskog trgovca Sime Andrejevića Igumanova. U njenim klupama su sedeli srpski patrijarsi, episkopi i vladike. U nju su se ljudi sklanjali od turskih i arnautskih zuluma, ona je branila i nju su branili. Koračala je uporedo sa vremenom i ljudima kao podrška, kao zaštita, uticala na kulturu, podizala svest i jačala veru. Takva je ostala i do današnjih dana – čuvar pravoslavlja. U Bogosloviji je Petar l Karađorđević, pre nego što će se povući sa vojskom iz Prizrena i krenuti put Albanije, zakopao svoju krunu rekavši: “Pristao sam da iznesem glavu sa srpske zemlje ali neću i krunu da nosim u rancu kao konzervu. Neka je u Prizrenu, gradu naše najveće slave, a sada najveće nesreće”.

Ovde i mirisi i zvuci odišu svetom zemljom. Kaldrma pamti, zidine čuvaju.
Nasuprot svega što stoji kao vekovna uspomena ovog grada protiče Bistrica koja nas opominje da vreme ipak prolazi. Ona je žila kucavica, izvor i snaga Prizrena i daje posebnu lepotu gradu, a ta lepota je ostala u srcima mnogih ljudi.

O Prizrenu su pisali velikani srpske ali i svetske književnosti. Nadežda Petrović ga je ovekovečila na platnu. Prizrenski dobrotvori su svojim delima, duhovnim i materijalnim, sačuvali grad od zaborava: Sima Andrejević Igumanov, Petar Kostić, Manojlo Đorđević Prizrenac, Dimitrije Čemerikić, Ljiljana Stojković i drugi. Davno je antički istoričar Apije Aleksandrijski zapisao da gradovi imaju neku sudbinu kao i ljudi. Kakva je novija sudbina Prizrena?

Godine 2004. u martovskom pogromu spaljene su Bogordica Ljeviška, Bogoslovija, crkva Svetog Đorđa, Svetog Spasa, Potkaljaja…oskrnavljeni su grobovii mnogobrojne crkve u gradu i okolini a bilo ih je oko 100. Gorele su uspomene, knjige, ljudi. Mađutim Prizren se, kao i uvek kroz istoriju, ponovo uzdigao iz pepela.

Jer niko ne može da spali Prizren onoliko koliko mi možemo da ga volimo.

Obnovljene su crkve, obnavljaju se kuće. Ponovo rastu loze i miriše lipa. Ponovo se čuje žagor đaka u Prizrenskoj bogosloviji, ali pravoslavnih Srba nažalost ima veoma malo. Veći deo stanovništva je svoje kuće odavno prodao. Slika Prizrena kroz vreme i vekove slika je nas samih. Kakvi smo mi kao narod i kao ljudi, takav nam je i Prizren. Stefan Uroš III Dečanski kralj Srbije u Prizrenskoj povelji iz 1326. godine, jednog jutra, sličnog onome s početka putopisa, u svom dvorcu u Prizrenu, piše: “…jer svi carevi, proroci i apostoli i svetitelji smrću skončaše, ništa ne odnesoše iz ovoga sveta, smo dela svoja dobra i zla… molim i onog koji će posle nas biti, da ne razori i ne oduzme bilo šta od onog što sam ja dao, jer ja i ne razorih i ne oduzeh ništa od onog što su utvrdili sveti roditelji Kraljevstva mi svetim crkvama, već naprotiv potvrdih i pojačah“.

Pogled na Prizren sa Dušanovog grada

Preci su nam ostavili, na nama je da čuvamo.

Prizren nije puka izreka “Dogodine u Prizrenu”.

Prizren je nešto što se nosi u srcu, čestica sa kojom se rađaš.

On će nas uvek čekati, jer postoje gradovi koji nisu “u prolazu” u ljudskim životima, koji su veći od vremena koje nose. Da bismo opstali kao narod i kao ljudi potrebno je da se probudimo u Prizrenu.

Svideće ti se i ovo:
1 Komentar
  1. Aleks kaže

    Kako vas bre nije sramota da napišite da srba nema, jer su kuće prodali?! Ljudi su prognani sa svojih ognjišta, sa rukama u džepovima. Ostavili život i sve što su stvarali. Sramota!

Komentari