Ja sam rođena Beograđanka. Bila sam te sreće da odrastem u nekretnini u Beogradu koja je sa svojih preko 100 kvadrata ono što je mojoj familiji ostalo nakon nacionalizacije. Pradeda je bio poslovan čovek, bavio se rudama, a sve posle njega se samo krckalo dok se nije skrckalo, konačno sudskim putem između pokojnog naslednika i njegove dece s jedne, i njegove sestre rođene, kako to već na Balkanu biva, s druge. U odnosu 4/5 spram 1/5 koliko smo mi na kraju dobili, nezahvalno je biti kivan na denacionalizaciju i sramotne iznose koje su dodelili bez obzira, kad u sopstvenom okruženju nema pravde. Ali, ja se ne žalim, nisam ja ni stekla, žalim za propuštenim porodičnim momentima, ljubavlju ako i za tim i uspomenama kojih nije bilo i nikada ih neće biti.

Ali svo moje žaljenje kao stambeno obezbeđene Beograđanke nije apsolutno ništa naspram golgota koje prolaze mnogi ljudi oko mene, oko tebe što čitaš, i ljudi o kojima možda čitaš. Ratno profiterstvo ima razne formate, a rast cena stanova i renti koji je doveo mnoge ljude na rub egzistencije, vratio ih u rodna mesta ili osudio na neljudske uslove po paprenim cenama samo je još jedan dokaz toga zašto je ipak jako važno da sve pravno-poslovne odnose u polju nekretnina reguliše agencija za nekretnine u Beogradu posebno i pre svega danas. U odsustvu svake empatije, cele porodice završile su na ulici, a u kvadrate upitnih uslovnosti i precenjenih zidova uselili su se Rusi i Ukrajinci.

Pošto nema empatije, možda ima pravde, te iako je razumljiv poriv stanodavaca da rente podignu puta stotine procenata, da entuzijasti očiste podrume i suterene i memljive prostorije etiketiraju kao lux stanove u centru, već su mnogi gorko okajali svoje izbore. Kada se menja staro za novo, smisla ima recimo u tehnici, u mehanizaciji, u opremi, odeći i slično. Kada se menjaju ljudi i pouzdano za aktuelno, istorija pokazuje da retko ko zaista dobije šta je zamišljao. Shvativši da ih je ratna panika i potreba da se smeste nagnala da razore jedno relativno pitomo tržište nekretnina, i sami izbegli Rusi i Ukrajinci okajali su svoje bahaćenje i bacanje para na sve strane, te su krenuli jednako bahato da ne plaćaju režije, beže iz stanova, ruiniraju prostore, i slično. Ovo prenosim, ali brojna su iskustva oko mene. Naravno, nijedna generalizacija nije dobra, te ni ova, svakako da ima više onih koji su samo okajali svoju paniku u kojoj su nudili i po više no duple režije da bi došli do željenih stanova za izdavanje.

Na svu tu situaciju došlo je do porasta inflacije u čemu banke podižu rate kredita, te i oni koji su se odlučili na kupovinu stana dolaze u jednako izazovnu situaciju sa upitnim ishodom.

Dakle ne radi se ovde o nekim imaginarnim pričama o teškim vremenima koja će proći ili “bilo je i gore” konceptima mišljenja, već o mojoj drugarici Milici ili stotinama drugih koji apeluju putem medija i svojih mreža, neretko se vraćajući na koncept življenja sa cimerima, a govorimo o odraslim ljudima koji treba da grade svoj život na nestudentski način. Kada se to desilo da je normalnost postala luksuz, ja ne znam, ali ako ova država misli da ima zdravu populaciju koja će moći od svog poštenog rada da živi pristojno, jer zaista pristojno je dovoljno za sreću, koliko god nas ubeđivali u drugo, u to da nam treba svemir za sreću, to nije tačno, ako misli da ljudi žive, a ne preživljavaju, treba da reaguje i trebalo je odmah. Kriminalizovana ponašanja je nekad lakše, a nekad teže definisati. Razumljivo je da se ljudi pomame na “lake pare” ali postoji li zaista i zapravo išta lako danas? Da li im je lak san? Više se ne može naći za normalan iznos ni stan na dan, i zaista je malo agencija za nekretnine koje su unormalile svoje poslovanje i drže donekle realne procene stanova koji u Beogradu nisu na zavidnom nivou zahvaljujući besnoj gradnji ili pravnim problemima, kao i prestarelim neuslovnim objektima sa kojima je svaka kupovina samo prvi korak pred obimno renoviranje ili potpuna mačka u džaku što se kaže.

Ja ne znam dokle će ovo biti ovako, sela sam pre neki dan u jedan od omiljenih restorana u Beogradu i otvorila jelovnik želeći da sa mamom nešto lepo podelim tog sunčanog dana, a cene od po 15-20 eura za obične salate su meni, koja volim i zaista mi nije žao da dam za hedonizam, bile šok.

Ne volim to kuda Beograd ide, na stranu standardnih problema u smislu parkinga, vožnje, ludila na ulicama, kada vidim otimačine pozorišta, ucene tradicionalnih i prepoznatljivo beogradskih stvari, jedno divljanje i divljaštvo, bahaćenje i opšti pad uljudnosti koju kad sretnemo maltene nam se zaplače, problemi ove vrste urušavaju čitav koncept beogradskog, otvorenog, koje pruža dobrodošlicu, vedrinu. Gde je vedrina na licima Beograđana? Nije čudo da veje sneg u aprilu i da je i nebo samo turobno. Beograđani, nasmejte mi se. Nekad. Izborite makar tu bitku uprkos svemu za sebe, ne za druge. Jer izgleda da je jako upitno koliko možemo menjati druge, ali pošto možemo sebe, odlučite se barem na to. Jedan osmeh dnevno.