Znam da su ovo naizgled pomalo i opšta mesta, međutim previše često zapostavljamo ovo i grčevito se držimo onog poznatog. Zašto se plašimo promena? Strah od promena je jedan od najčešćih strahova s kojima se ljudi suočavaju.

Promena je teška svima. Malo je ljudi koji se ne osećaju pomalo zabrinuto u situacijama koje prethode nekim važnim, pa makar i pozitivnim promenama. Problem nastaje kada strah od promene čini da ljudi postanu praktično paralizovani u situacijama koje nisu zdrave ili ispunjene, ili kada njihov strah od promene nije ograničen na značajne promene, već obuhvata čak i relativno male, dnevne promene u rutini.

Primeri straha od promene

Uobičajeni primer straha od promene je recimo kada neka osoba ostaje u neispunjavajućoj romantičnoj vezi, jer se plaši da će biti samac, ili se plaši truda i rizika koji su uključeni u pokušaj da nađu drugog partnera.

Ljudi se često udaljavaju u neispunjenim odnosima, čak se i udaju za osobu prema kojoj se osećaju ambivalentno, samo zato što su toliko uplašeni zbog mogućnosti raskida. Često se ovi brakovi završavaju razvodom kada je jednom ili oboma partnera napokon dosta, ali razvod je veoma težak za sve uključene, od kojih su najčešće najteže žrtve upravo deca.

U nastavi sam se dosta susretala upravo sa ovakvim slučajevima i mogu sa sigurnošću reći da ne samo što se sve što se dešava u kući oslikava u učionici, već i da je daleko zdravije kada deca prođu kroz proces zdravog razvoda, no kada ostaju u toksičnim okruženjima i brakovima u kojima ne postoji primer ljubavi. Ovo do te mere šteti deci, da mislim da je krajnje vreme da se na nacionalnom nivou poradi na ojačavanju psiholoških i svesnih i nesvesnih mehanizama u ljudima kako bi se osposobili ne samo da budu  srećniji ljudi, već i bolji roditelji.

A nekad zaista treba shvatiti da energija i vreme moraju da se bolje plasiraju, na ono što uspeva, a ne na uzaludne bitke sa vetrenjačama.

Zašto je debakl najbolja stvar koja može da ti se desi

Još jedan često zapažen primer straha od promene je osoba koja ostaje na dosadnom poslu ili karijeri u koju nemaju strasti, samo zato što ne mogu da zamisle oko toga da se upuste u potpuno novi i drugačiji put u karijeri. Odbrojavanje meseci do penzionisanja, posebno ako ovo počne u 30-tim ili 40-tim, je užasan gubitak života; ipak, mnogi ljudi sami sebe uveravaju da je poželjnije od opasnosti od toga da krenu u novom pravcu.

Upravo je u ovakvim slučajevima, namerno, svesno ili nesvesno izazvan debakl preko potreban izgovor da se naizgled neizbežna situacija preseče i promeni. Iako naizgled katastrofalna, ova situacija će ultimativno doneti daleko više koristi. Zašto? Zato što bez tereta odgovornosti i rizika, osoba po prvi put svesno može sebi da predoči šta je to što zapravo i istinski želi. To je onaj momenat u kojem se sve menja, a bez okova moranja, prelazi se na dimenziju htenja, najčešće u nekom zrelijem i iskustveno bogatijem periodu života.

Veoma često u životu tek kada “dignemo ruke” od tih odnosa i situacija, kad shvatimo da jednostavno ne ide, stvori se prostor za prave priče.

Kada percepcija drugih utiče na naše odluke

Situacija koja može rezonirati sa mnogim ljudima je strah od promene nečega u vašem identitetu sa kojim se više ne identifikujete. Čak i ako je to “mala“ promena kao dobijanje (ili uklanjanje) tetovaže, zaustavljanje partijanja ili učenje kuvanja, mnogi ljudi se osećaju paralizovano promenom nečega što drugi doživljavaju kao ključem njihovog identiteta. Ovako se osećate kao da niste iskreni prema sebi, što je duboko neugodan osećaj. Zato je lično preispitivanje od velike važnosti, to da uvidimo koji mehanizmi nama vladaju, koje su to istine koje ne priznajemo ni sami sebi.

Koren straha od promena

Strah od promena često je povezan s negativnim uzorima, a i isto tako često se odnosi na tendenciju ka anksioznosti (i naravno, ove dve varijable su često međusobno povezane). Ljudi koji odrastaju u domu koji je vrlo negativan, u kojem roditelji smatraju da je život težak, često pokazuju strah od promene kao odrasli.

Koliko puta roditelji ne uviđaju da sve što kažu i urade ima efekta na decu i njihovu kompletnu budućnost, od negativnih komentara do negativnih pogleda na svaku situaciju i stvari. Jako je teško to kasnije menjati i svesno se izboriti sa tim duboko usađenim postulatima života. Porodica je tako kao jedna vrsta stamparije, štancujući takozvani vicious cycle iz kojeg je jako teško iskobeljati se. A cilj je opšta životna sreća, zar ne?

Ovakvi roditelji su i sami bili izloženi ideji da život ne može biti drugačiji bez obzira na put koji odaberete, tako da se možete slobodno i držati te staze na kojoj se nalazite. Ovaj ciničan način razmišljanja može prožeti i otrovati sve u životu, čineći ljude jadnima i negativnima čak i kao vrlo mlade odrasle osobe.

Zabrinuti roditelji često prolaze kroz stavove da je život pun opasnosti i rizika, a najbolji način delovanja je da se držimo onoga što je sigurno i poznato. Često, roditelji koji su iskusili traumu, ozbiljno siromaštvo ili nasilje u detinjstvu mogu implicitno naučiti svoju decu da je život opasan i nepredvidiv.

O ovome ekstenzivno govori shema terapija

Shema terapija je relativno novi terapijski pravac u okviru kognitivno bihejvioralnih terapija razvijena devedesetih godina prošlog veka. Njen tvorac je američki psiholog Dr Džefri Jang (Dr Jeffrey Young). Iskustva iz ranog detinjstva do sadašnjosti, povezivanje načina na koje su onda funkcionisale i načina na koje su kod klijenata prisutne u sadašnjem trenutku sa posebnim naglaskom u ovoj vrsti terapije stavlja se na klijentove međuljudske odnose.

Koristeći ovaj terapijski pravac, klijenti dobijaju uvid u svoju karakternu patologiju i kroz proradu shema, ona im postaje sve manje bliska. Naime, postaju sposobni da uvide da ih sheme “teraju” na određena ponašanja što je sasvim suprotno prethodnoj bespomoćnoj poziciji u kojoj su verovali da su “prosto takvi kakvi su”. Klijenti s karakternim patologijama sebe često izjednačavaju sa svojim shemama.

Kroz vraćanje u detinjstvo i proradu ranih maladaptivnih shema, terapeut pomaže klijentu da preispita rane obrasce saodnošenja, popuni propuste i nedostatke iz detinjstva i nauči i nove, adekvatnije obrasce stvaranja odnosa s drugima i viđenja sebe i okoline.

Preporučujem savetodavni rad sa roditeljima koji se može odvijati na više načina, po protokolu velikog broja jako dobrih programa; u grupi ili pojedinačno sa roditeljem ili roditeljima deteta.

Program Dovoljno dobar roditelj (Good Enough Parenting) koji je zasnovan na teoriji shema terapije i čiji su tvorci John i Karen Louis za roditelje dece do deset godina starosti ima preventivni karakter (smanjuje verovatnoću pojave psihičkih poremećaja u adolescenciji i odraslom dobu), a za roditelje dece od deset do osamnaest godina ima terapijski karakter (popravljanja grešaka i ponovno povezivanje sa detetom).