Da bismo shvatili otkud Noć veštica pomama, moramo se vratiti u vreme pre nekih 2000 godina, kada su antički Kelti živeli na tlu današnje Engleske, Irske i delom Francuske. Za njih je nova godina počinjala 1. novembra, i taj dan je označavao kraj leta, svetlosti i žetve, a početak tamne, hladne zime koja je asocirala na smrt, odumiranje.

Kelti su još verovali da u noć pre nove godine nestaje granica između ovog našeg i sveta mrtvih. U noć 31. oktobra, koju su još zvali Samhain, duše mrtvih se vraćaju na zemlju. Ta noć se odigravala na veoma specifičan način: druidi su palili ritualne vatre, gde su ljudi, ogrnuti životinjskim glavama i krznima prilagali žrtve bogovima ne bi li ih umilostovili. Druidi su pak, kroz svoje rituale, razgovarali s mrtvima pokušavajući da prognoziraju budućnost. Možda vam se ovo čini sablasno, ali pričamo o eri kada su ljudi doslovce zavisili od vremenskih prilika. A po završetku proslave, ponovo bi palili vatre i stavljali u prozorska okna izdubljene i izbušene bundeve u kojima su gorele sveće – sve to da bi mrtvima olakšali put natrag. Bundeva je u ovoj priči veoma bitan momenat, zapamtite je. pa ćemo se vratiti na temu.

Stare bekrije Kelti nisu dugo uživali u svojoj slobodi i nesputanosti – već u prvih 50 godina prvog milenijuma nove ere Rimljani su osvojili većinu njihovih teritorija i tu su se zadržali narednih 400 godina. Tokom tog golemog vremena, proslava Samhaina (odnosno, keltske nove godine) se prispojila s dva velika rimska praznika: Feralia (prolazak mrtvih) i Pomona (boginja voća i drveća).

Evo nas u sedmom veku, kada papa Bonifacije IV odlučuje da je Panteon u Rimu posvećen svim hrišćanskim mučenicima, te određuje i praznik, Dan svih mučenika. Njegov naslednik, papa Grgur III je kasnije proširio praznik na sve svece i sve mučenike i pomerio datum proslave na 1. novembar.

Već u devetom veku, kao što si znamo, uticaj hrišćanstva se proširio po seloj Evropi, obuhvatajući sve keltske teritorije. Proslave (s istim motivom, počast mrtvima) su se poklopile dan za danom.

Rimokatolički All Soul’s day (Dan svih duša) se proslavljao slično kao keltski Samhain: uz vatru, povorke i maskiranje u svece, anđele i đavole. Proslava dana svih svetaca još se zvala All-hallows ili All-hallowmas, te se stoga keltska proslava, koja se odigravala noć ranije počela nazivati All-Hallows i najzad, Halloween. Danas mnogi veruju da ovo “merdžovanje” praznika nije bilo slučajno, već da je Katolička crkva želela da keltski praznik zameni onim koji je ona odobrila. Čudno za njih, zar ne?

A onda kreće kolonizacija Amerike…

Preskočićemo deo oko Kolumba i zaustaviti se negde u 18. veku. Da možete sad da posmatrate doseljenike iz Evrope kako se ponašaju na američkom tlu, bili biste iznenađeni koliko je sličnosti u verovanjima i običajima između njih i Indijanaca. Pogodite, i oni su imali svoj praznik posvećen zimi i dušama umrlih. Ova pojava, kada uočavamo neverovatne podudarnosti u sistemima bez očigledne povezanosti, naziva se sinkretizam; pa tako imamo mitove o Vavilonskoj kuli ili Nojevoj barci na različitim kontinentima, u vreme kada nije bilo niti transporta niti komunikacije koja bi mogla te mitove da raširi toliko daleko, ali to je nova tema i o njoj nekom drugom prilikom.

Elem, najednom imamo novopečene Amere sačinjene od evropskih pustolova i Indijance kako u zadnjoj noći oktobra uz vatru i naravno bundevu, pričaju jedni drugima priče o svojim precima, plešu, pevaju, vesele se. Ovaj praznik ni nalik nije bio fešti kakva je danas. U drugoj polovini 19. dolaze ludi pijani Irci u Ameriku i pomažu, pre svega svojim raskalašnim ponašanjem, da se ovaj praznik omasovi.

Inače, današnji Ameri treba da zahvale Indijancima i bundevi što su živi i u tolikom broju. Naime, kako su osvajali ovaj kontinent, suočavali su se sa drugačijom klimom i rastinjem, te su često skapavali od gladi. Indijanci su im pomogli otkrivši im magiju bundeve – koja se može pripremiti na milion načina i uvek će biti preukusna, a toliko hranljivih sastojaka ima da samo nju da jedete mesecima, neće vam biti ništa!

Običaji za Noć veštica

Svakako je najpoznatiji “trick-or-treat”, kada se ide od kuće do kuće, lupa na vrata i traži hrana ili novac, a zadržao se do danas. U kasnom 19. veku počinje komercijalizacija ovog praznika i on sve manje biva posvećen mrtvima i svetima, a sve više zabavi i druženju (tipično površno za Ameriku, zaključiće neki).

U feštu se uključuju tadašnji mediji i lideri, ohrabrujući roditelje da se priključe deci u glupiranju i uživanju u sezonskim đakonijama i kostimiranju.

Takođe, još od dana kad su migranti naselili Ameriku, razvilo se verovanje da devojke mogu saznati ime svog budućeg muža izvodeći ritual s jabukama, vunom i ogledalima. Podseća na naše bajalice? Još jedan sinkretizam.

Tu je i “bobbing for apples”, što možemo prevesti kao “vitlanje jabuka zubima”. Uzgred, postoje verovanja da ovo datira iz gorepomenutog praznika starog Rima, Pomona.

Danas, Ameri kada slave Noć veštica, spičkaju 6 milijardi dolara braćo, na bundeve, veštičije šešire, kolače i ostale kerefeke, čime ovaj praznik postaje “najskuplji” odmah nakon Božića. Snimljena je gomila i gomila filmova, organizuju se trdicionalni maskenbali ne samo u Americi, već i širom sveta, na kojim Hajdi Klum obavezno izdominira.

Baš kao i Božić, Dan Nezavisnosti, Novu Godinu i ostale praznike, i ovaj su maksimalno komercijalizovali i sveli na čistu feštu i troškarenje.

Ipak, na kakav takav način, običaj odavanja pomena preminulima star nekoliko hiljada godina, prisutan među različitim narodima se održao.

Kod nas je obeležavanje dana povećenog mrtvima sačuvano gotovo neizmenjeno.

“Hoćete da kažete da i Srbi imaju Noć veštica?”

Ne, nemamo. Ne slavimo veštice jer smo se pozdravili s njima još kad smo prestali da ih pominjemo u pričama, bajkama, pripovetkama. Čak ni malu decu ne plašimo više njima.

Mi imamo Zadušnice, dan posvećen umrlim precima, i to čak četiri puta godišnje:

• Zimske zadušnice – obeležavaju se u subotu pred Mesne poklade
• Letnje zadušnice – obeležavaju se u subotu pred Duhove
• Miholjdanske zadušnice – obeležavaju se pred Miholjdan
• Jesenje zadušnice – nazivaju se drugačije i mitrovske zadušnice jer obeležavaju u subotu pred Mitrovdan

Tada se odlazi na groblje ili u crkvu, pale se sveće, priprema hrana “za pokoj duši” koja se razdeljuje siromasima, pije se vino i jede koljivo (kuvano žito).

Ima vrlo sličnosti sa starim keltskim, pa i starorimskim praznovnjima dana mrtvih.

Inače, i kod nas je bundeva kult – takođe smo svesni njene široke primene, a i hranljivosti, te je zadobila svoj festival, koji se zove “Dani ludaje” i održava u Kikindi. U oktobru.

Ipak, uprkos ovim sinkretizmima, mi se nismo “merdžovali” (prispojili) ni sa kim. Budite svesni toga i odajte poštu svojim precima, makar simbolično u sebi, bilo da stavljate rogove na sebe ili slavite Svetog Luku.