Ali istina je bila da ona nikada ništa nije učinila da nešto promeni. Nikada nije potražila “svoju pravu ljubav”, nikada nije stesala 10 kg viška. Nije nikada prihvatila svoje loše izbore i izborila se za bolje. Jednostavno je živela tako tužnim životom svakog dana žaleći za nečim što je moglo da bude.

Svi  mi možemo da  upadnemo u zamku  svoje imaginarne budućnosti.  Razmišljamo o svojim krucijalnim greškama koje smo načinili tokom života “koje su nas koštale sreće”.  Preispitujemo svoje okončane veze, promenu posla, destinacije za letovanje i često nam se čini da smo mogli bolje. Mnogo bolje. Ali, ako ne prihvatimo nove stvari koje nam se dešavaju,  trenutno nezadovoljstvo može preći u hroničnu patnju pa bi mogli da propustimo sve ono lepo, ovde i sada.

Nažalost, ljudi smo i valjda nam je u genetskom kodu „zacrtano“ da budemo nezadovoljni sobom i da uvek mislimo da smo mogli bolje. I to je donekle u redu ako takvu “falinku” upotrebimo za rad na sebi i kontrolisanom perefecionizmu, ali ako uhvatite sebe da previše žalite, momentalno se trgnite! Stara poslovica kaže da “kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore” ali vi ta vrata ne možete uočiti ako nosite povez na očima, zar ne?

Primetila sam da po Facebooku mahom stavljaju nostalgične statuse kako nam je bilo bolje ranije u nekim devedesetim, osamdesetima i sličnim paleozolitiskim godinama. A zaboravljaju da nam je upravo ovo new age vreme donelo nezavisnost, slobodu izražavanja i fascinantnu tehnologiju bez koje vi sad ne biste čitali ovu kolumnu.

Svi smo mi ljudi i prirodno je da grešimio, ali često nas upravo te greške mogu dovesti do neverovatno lepih stvari u budućnosti.

Život u past tensu ne postoji i sve dok neki novi Ajnštajn ne smisli portal za povratak u prošlost ili budućnost mi smo osuđeni da živimo ovde i sada. Na vama je kako ćete iskoristiti to vreme: prisećajući se “života” ili živeti život i otvarati nova vrata.