Šta da radiš kad radiš sve, a i dalje ti ne ide?

Da li je tako? Da li sreća postoji kao faktor ili je ipak do onoga da su nam svima na rođenju podeljene karte, a na nama je kako ćemo da odigramo. Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem.

Hajde prvo da demistifikujemo pojam sreće. Da li je ona, i kojoj meri, preduslov za kvalitetan život? 

– Zapravo je obrnuto. Kvalitetan život je preduslov za sreću. Većina ljudi očekuje da sreću sretne negde, da im ona “dođe”, “pogleda” ih, ali sreća, nažalost, ne postoji u toj zamišljenoj formi i ona je suštinski individualna kreacija svakog od nas koja se temelji na sposobnostima da prepoznamo trenutak i zakonitosti u kojima živimo, iskoristimo ih što bolje, a uz to konstantno radimo na svojoj socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji, jer iz njih proizilaze mnoge odluke koje prave razliku između srećnih i nesrećnih odabira.

Šta je uopšte kvalitetan život? Zašto imamo pojavu da neko ko živi sasvim pristojno “kuka” koliko mu je loše?

– To šta je “pristojno” različito je za svakog od nas. Mi možemo da verujemo da neko po našim kriterijumima živi sasvim solidno i da ne postoje razlozi za nezadovoljstvo, ali ta osoba život percipira drugačije i unutar njegove samopercepcije, kao i očekivanja, sposobnosti, različitih okolnosti dolazi do mimoilaženja, odnosno do nesklada između želja, mogućnostii, okolnosti i realnosti, što često donosi osećaj nezadovoljstva.

Ovde treba izdvojiti jedan broj ljudi koji zaista nema realne razloge za nezadovoljstvo, ali neguje sklonost ka negativnim uverenjima. Njih možemo prepoznati po stavu koji odbija svaku podršku, pomoć, ponuđeno rešenje, pritom ne trudeći se da sami sa sobom razreše gde je epicentar njihovog nezadovoljstva.

Za ovaj tip ljudi korisno je da pronađu svoj fokus, otkriju šta ih tačno čini srećnima, zadovoljnima, šta bi voleli da postignu i kako doći do toga. Većina njih je zapravo samo zbunjena i potrebno im je usmerenje. Naravno, onoj grupi koja je beznadežno negativna može pomoći isključivo prelomni trenutak samospoznaje u kojem oni uviđaju da je neophodno da promene odnos prema sebi i svom životu. Dok se to ne desi, porodica, prijatelji pa često i stručna lica ne mogu da urade mnogo.

Osvrnimo se na sindrom “i zelen bor bi se osušio”, ljude kojima se izjalovi sve što započnu ili isplaniraju. Bilo da nekom ide loše na poslovnom, ili generalnom planu, ovi ljudi stvaraju utisak kao da se svemir urotio protiv njih. U kolikom procentu je njihova odgovornost u ovome?

– Skoro stoprocentno. Uvek treba ostaviti mali procenat na prirodno kruženje energije i zakon privlačenja, ali ako bismo bilo koji vid ezoterije stavili po strani – sudbina je zaista ono što sami kreiramo.

Za sve u životu postoji obrazac delovanja. Kada čovek upadne u period u kojem veruje da mu ništa ne polazi za rukom, potrebno je da zastane, napravi jednu dobru pauzu i sagleda sebe iz različitih uglova, onih koji su važni za napredak u smeru njemu bitnom.

Nina Tomović Soul Hauz

Uz olovku i papir se lako da popisati šta je to što nam je nedostajalo da dođemo baš do te profesionalne pozicije, ili gde grešimo kada su emotivni odnosi u pitanju. Kako se mi osećamo i kakvu energiju emitujemo. Ko su ljudi koji nas okružuju i kako njihove energije korespondiraju sa onim što nam se dešava. Sudbina je zapravo matematika, a život je uzročno-posledičan.

Zato je korisno da sebe preispitamo s vremena na vreme i dobićemo mnoge odgovore. Jedan od odgovora je i nešto čemu se možda ne bismo nadali, a to je da nam naprosto u tom trenutku nije bilo dovoljno stalo da nešto postignemo, jer su nam prioriteti bili drugačiji. Najlakše je osloniti se na “sudbinu”, ili nedovoljno istražene sile. Tada se sva odgovornost prebacuje na onog za kojeg znate da ne može da vam uzvrati odgovorom koji glasi: “Ipak je do tebe…”

A možda je i do prevelikih očekivanja, o čemu je već bilo reči u jednom od prethodnih soul razgovora. Imamo li pravo da očekujemo sjajnu karijeru, ljubav i sve ostalo, kao da nam to samo po sebi pripada?

– Očekivanja niko ne može da vam zabrani, ali je dobro i korisno da ona uvek budu u skladu sa vašim mogućnostima. Osoba stara 40 godina i teška 90kg ne može da očekuje da će napraviti karijeru profesionalnog baletskog igrača ili Olimpijskog gimnastičara. Naravno, godine ili kilaža nisu preduslov za fizičku nesposobnost. Imamo mnogo primera koji pokazuju osobe u poznim godinama koje rade čudesne stvari, kao i pretile koji su veoma gipki, međutim, to su usamljeni primeri i naspram njih nije korisno formirati očekivanja.

Iako danas živimo u svetu koji se trudi da po svaku cenu sruši nekakve izmišljene tabue, tačnije da postavi ljude određenih karakteristika u nezamislive situacije i time dokaže da je sve moguće – bojim se da to daje veoma lažnu sliku realnosti. Nije sve moguće.

I neće svako od nas postati milioner, cenjen umetnik, fantastični IT-evac, naučnik, izumitelj i tako dalje. Iz prostog razloga što iako nas današnje društvo uverava da smo svi jednaki, mi smo zapravo veoma različiti. Ovo je možda i najvažnije razumeti kako bi se dostigla lična sreća. Uskladiti očekivanja sa sposobnostima, razvijati sposobnosti u skladu sa očekivanjima i razumeti da su bilo koja poređenja nekorisna.

Fake it till you make it – koliko savetuješ oponašanje srećnih i uspešnih ljudi, uživljavanje u njihove uloge, ne bi li to postala stvarnost?

– U psihologiji postoji jedna vrsta alata koji se zove „modelovanje“. Pojednostavljeno, to bi značilo da kada uvidimo da nam nedostaju određeni resursi važni za postizanje nečega što želimo, pronalazimo osobu koja poseduje te resurse. To može biti neko koga poznajemo ili medijska ličnost za koju verujemo da ima ono što nama znači u ovoj situaciji. Pitamo se šta bi uradila osoba X, a onda mi preuzimamo deo identiteta osobe X koja poseduje nama neophodne resurse.

Ovo je nekada veoma korisna tehnika, međutim ona neće dati dugoročne ili dobre rezultate ako sve ostavimo u domenu “zamišljanja”. Vi možete prizvati samopouzdanje koje vam nedostaje tako što ste zamislili Brad Pitta kako samopouzdano šeta crvenim tepihom, ali ako između dve situacije u kojima vam je samopouzdanje neophodno vi ne uradite ništa da samopouzdanje proizvedete kod sebe, Brad Pitt će postati samo senka koja vas više proganja nego pomaže.

“I zelen bor bi se osušio” ljudi neretko ističu dobrotu kao svoj vrhovni kvalitet, te odgovornost za svoje neuspehe svaljuju na sredinu. Da li je dovoljno biti “samo” dobar?

– Dobrota je veoma relativan pojam. Njeno značenje se uzima zdravo za gotovo, a zapravo ju je jako teško definisati. Ona je za svakoga od nas različita, iako ljudi veruju da svi dele iste vrednosti koje bi trebalo da čine “dobrotu”.

Dobrota ne isključuje inteligenciju, niti druge sposobnosti. Dakle, ako ste dobri ne morate nužno biti glupi, nesnađeni, socijalno neinteligentni a onda neuspehe pripisati upravo dobroti. Naprotiv.

Dobrota je kvalitet koji se vežba. Možda zvuči čudno, međutim ne možete očekivati dobrotu od ljudi koji nemaju svest ni o sebi, ni o drugima, ni o društvu.

Naš narod često brka prostodušnost sa dobrotom, i voli da veliča manje obrazovane, manje svesne, materijalno oskudne kao grupu koja je automatski bolja od onih koji su na primer: situirani, obrazovani ili osvešćeni, međutim, ne postoji društvena kategorija koja vam svojim postojanjem garantuje dobrotu u čoveka. To što mi volimo da verujemo da je tako, samo je jedna od zabludi.

Dobrota se uči kroz porodicu, primere, inkluziju u društvo u najranijem uzrastu, kroz roditelje koji vas prate na putu odrastanja, kroz greške.

Niko nije kontinuirano dobar, niti kontinuirano loš. Dakle, dobrota kao pojam koji se koristi u svrhu pravdanja sopstvenih neuspeha je veoma komičan odabir samo-opravdavanja. Da bi osoba kod sebe promenila obrazac po kojem funkcioniše, korisno je da promeni stav o tome šta je dobrota, kako se do nje dolazi, šta ona za njega lično predstavlja i uključuje, i naravno da bude svestan da dobrota i glupost nisu sinonimi.

Koji je prvi savet koji bi osoba koja se prepoznaje u ovoj temi trebalo da primeni na sebe?

– Zavisi od segmenta u kojem se neko prepoznao. Da li je to negativan stav prema sebi i životu, da li je to uverenje da nam ništa ne ide jer smo “previše dobri” ili je to neko kome je potrebno samo malo bolje organizacije i sortiranje i otkrivanje prioriteta.

Prva stvar je zastati, kako bi se sagledao sadašnji trenutak i sve ono što verujemo da ne valja sada i ovde.

Naći obrazac po kojem funkcionišemo i krenuti samostalno ili uz podršku da raspetljavamo nekorisna uverenja i ponašanja.

A koje su to sitne finese na koje svakodnevno treba da obrati pažnju?

– Kako posmatramo okolnost u kojoj se nalazimo. Da li realno sagledavamo sebe u datoj situaciji ili smo robovi lične interpretacije zbog koje kontinuirano stagniramo. Jedini ključ za ovo je negovanje samo-percepcije.

Iz iskustva iz tvoje prakse, koliko se život ovakvih ljudi promenio nakon promene obrasca razmišljanja i uviđanja?

– U potpunosti. Jednak uspeh postižu oftamolozi onog momenta kada prepišu ispravnu dioptriju pacijentu. U oba slučaja čovek u potpunosti progleda, i svet  i sebe unutar njega percipira na dijametralno različit način. Samim tim, nečije odluke, reakcije i odabiri postaju bliski njegovim željama. Razvija se fokus, osećaj za prioritete, jasan cilj, a sve nas to u mnogome približava sreći.

5 Nininih saveta za ljude kojima “nikako ne ide”

• Dobra i loša energija nisu konstante, to znači da je nemoguće da vam baš uvek i stalno “ne ide”. Bacite na papir situacije u kojima vam je ipak nešto polazilo za rukom. Na taj način približićete se drugačijoj perspektivi u odnosu na sebe u datim okolnostima.
• Pokušajte da izdvojite uverenja o sebi samima i o životu generalno, koja vas koče da napredujete. Jedno od tih uverenja može biti i: “Previše sam dobra i naivna pa prođem loše”. Osim što je ova premisa netačna, pogrešna i nikako uzročno-posledična, ona vam pomaže da o sebi kreirate nekorisnu sliku. Definišite dobrotu. Uvidećete da je veoma moguće biti sposoban, dobro pripremljen, orijentisan i fokusiran na željeno a u isto vreme zadržati osobine dobre osobe.
• Upoznajte se sa svojoj zonom komfora i izađite na trenutak iz nje. Zona komfora su sva ona uverenja koja uzrokuju naša ponašanja a ona potom dovode do situacija koje percipiramo kao neuspešne.
• Budite spremni na promenu. Ako nešto ne funkcioniše – promenite način.
• Preispitajte koliko su vaše sposobnosti i očekivanja u skladu. Biti realan prema sebi nije uskraćivanje mogućnosti o kojima govore motivacioni videi koji nas uveravaju u tezu da svako može biti na vrhu. Vaš vrh se možda uopšte ne nalazi tamo gde mislite da treba da bude. Introspekcija je ključ.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na [email protected] a možete je pratiti na Instagramu: @soulhauz