To vreme je odveć došlo, a pomenuta sramota ne proizilazi iz nemogućnosti korektnog, argumentovanog dijaloga s neistomišljenicima (čitaj liberalima, levičarima) i terora političke korektnosti (čitaj uvijanja u oblande da se slučajno neko ne bi uvredio), o ne.

Vreme u kom je sramota reći da si patriota i desničar nastalo je upravo zbog “patriota” i “desničara”. Ako kažeš da mnogo voliš svoju zemlju i svoj narod, da nikada ne bi otišao iz nje, najednom si u istom košu sa profesionalnim nacionalistima koji potpiruju netrpeljivost ka neistomišljenicima i drugim narodima, mešaju se u pitanje homoseksualizma, braka, naposletku i abortusa, i generalno rečeno, čine štetu ama baš pri svakom svom delovanju.

No, da ne bi došlo do zabuna i pogrešnih interpretacija, hajde da pogledamo šta zapravo znače reči na koje je šačica profesionalnih ekstremista stavila šapu.

Patriotizam, nacionalizam i šovinizam: gde je granica?

Patriotizam je skup snažnih, iskrenih osećanja ljubavi i poštovanja prema sopstvenom narodu, državi, jeziku, istoriji, kulturi, tradiciji, umetnosti. Patriota poštuje nacionalne simbole i institucije, te “u sferi svog profesionalnog, društvenog i političkog delovanja, u granicama svojih mogućnosti aktivno doprinosi ostvarivanju nacionalnih interesa, očuvanju i afirmaciji nacionalne kulture i postizanju sveukupnog nacionalnog boljitka” (izvor).

Patriotizam je ono što su nas učili u školi i u kući, a to je da se prema svojoj okolini (državi, u širem smislu) ophodiš sa poštovanjem, ljubavlju i zahvalnošću.

Kako se u to uklapaju tetovirani manijaci? Ah, pa čekajte…

Nacionalizam je nešto kompleksniji pojam koji u obliku kakvom ga znamo danas, nastaje početkom 19. veka kada cveta romantizam kao pravac, a države/nacije su uveliko konstituisane prema pripadnosti istom jeziku, tradiciji i religiji. U osnovi, to je “snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji, dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja, nacionalni ponos i strasno zalaganje za nacionalni prosperitet” (izvor).

Rekao bi svako, ništa loše u ovome, slažem se. Međutim, vino je slatko kad se pije umereno, no ako se opijaš bez mere dolazi do preteranog i neumerenog ponašanja. Isto je s nacionalizmom kada u njega nedozirano naspeš romantičarski kult naciona sačinjen od mitova i legendi oko idealizovanog nacionalnog identiteta i karaktera, iskrivljenih interpretacija istorije, glorifikovanja zločinaca.

Isprva, tvoja ideologija je jačanje nacionalnog identiteta i svesti, homogenizacija nacije i učvršćivanje nacionalne države, no evo te opijenog ovim idejama kako na sebe stavljaš novu tetovažu nekog ratnog vojvode dok te zvuci Baje Malog Knindže ohrabruju u pozadini. Da si se barem uhvatio Branka Radičevića…

Boja se i nije osušila, ti si već zglajznuo u šovinizam, stanje koje poprima oblike dijagnoze i koje ama baš nikakve veze nema s patriotizmom, a evo i zašto. Šovinizam je verovanje u nacionalnu superiornost i dominaciju sopstvenog naroda, dok su ostali mizerni. Ako ćemo šovinistički, onda stanovnik Apatina “ima pravo” da misli kako je superioran i bogom dan u odnosu na nekog iz Osijeka, a gledajući iz kosmosa, jedina razlika između njih je 30 kilometara vazdušnom linijom.

Zašto tvrdim da šovinizam i patriotizam nikako ne mogu biti u istom košu, iako naizgled liče?

Zato što je u usnovi patriotizma ljubav, poštovanje, zahvalnost, dok se šovinizam zasniva na pretpostavci da si bolji, moćniji, superiorniji u odnosu na druge i još ti se može da ih ismevaš. Patriota voli ljude kojima je okružen; šovinista traži načine da bude bolji od njih, te prvo biva bolji od Hrvata, jer je rođen u Srbiji, zatim je superioran u odnosu na Srbe koji nisu rođeni u Beogradu za razliku od njega. Mada, ni ostali Beograđani, rođeni po zabitima Mirijeva ne mogu da se porede s njim koji je iz najužeg centra grada, te ih gleda s visine dok vetar produvava prozorska drvena okna ugrađena još za života njegovog pradede, jer ko još danas može da se pohvali da je četvrta generacija Beograđana? Njegova “superiornost”, ukoliko se ne zaleči na vreme, može otići dotle da se ponosi jer mu kosa nije opala posle četrdesete, što ga čini daleko moćnijim od nekog ko je oćelavio pre vremena. Gle li sličnosti s arijevcima i njihovom superiornošću zbog bledog tena i plavih očiju! No, da ga pitaš šta je on sam stekao i gde bi živeo da nije 011 dedovine, optužio bi te u najmanju ruku da si Hrvat!

No, ostavimo šovinistu da se krčka u sopstvenom sosu, vreme je za glavni začin ove priče, a to je desničarska politika! “Desnica” je nastala kao opozit levici, i to nije pojam koji smo mi izmislili, već je nastao tokom Francuske revolucije. U biti, odnos desnice i levice je sukob starog i novog, tradicije i pravila naspram slobode, duh kolektiva naspram autentičnosti pojedinca, dve paradigme u večnom i prirodnom stanju kolizije.

Čovečanstvo je okusilo oboje. U okrilju desnice osećali smo se sputano, zarobljeni nekim strogim pravilima i rigidnim očekivanjima okoline. Odlikuje je konzervativnost, otpor promenama i sklonost kapitalizmu. Sin bogatog desničara naišao bi na veliki otpor u kući ukoliko bi želeo da oženi “sirotu”. S druge strane, ni za levicu ne možemo reći da je sjajna. Strgli smo okove zatucanosti i patrijarhata, borimo se protiv prevaziđenih vrednosti i stavova, ali ni u toj svoj slobodi koja teži anarhiji, nismo zadovoljni, te svaki čas dižemo glas protiv diskriminacije i jurimo za novcem iz fondova.

Između desnice i levice, kapitalizma i socijalizma, monarhije i demokratije, ima toliko tačaka preplitanja (a ujedno i sukoba unutar jedne struje), da nipošto ne možemo gledati crno ili belo i biti pristrasno na jednoj strani, a da ne uvažimo principe, polazišta i stavove od one druge. Podele s jakim granicama postoje samo u vestern filmovima, sapunicama i bajkama, gde je neko (ili nešto) ili belo (dobro) ili crno (loše). U životu tako ne funkcioniše.

Šta je tačno problem s predstavnicima desnice?

U praksi to izgleda ovako:

• patriota desničar: Ja sam Srbin, pravoslavac, volim svoju zemlju i ljude u njoj.
• nacionalista (umereni) desničar: Ja sam Srbin, pravoslavac, obožavam svoju zemlju i ljude u njoj jer smo carevi i da smo pametni bili bismo svetska sila!
• nacionalista (radikalni) desničar: Ja sam Srbin pravoslavac ovoga mi krsta, ja sam za to da se proteraju pederi i lezbejke i da se ljudi pošalju na sela njive da kopaju i da žene moraju da rode do 25. godine!
• šovinista desničar: Ја сам Србин православац и намерно пишем ћирилицом, иако немам појма шта је Захарије Орфелин, да нервирам вас латине, аустроугаре, арбанасе, османлије и усташе који сте задојени мржњом према нама откако знате за себе.

Tačan problem s predstavnicima desnice i patriotskog bloka, bili to političari ili dojučerašnji istetovirani kriminalci je to što zloupotrebljavaju sentimente nacionalnog ponosa i ljubavi koji postoje u svakom od nas, koristeći ih za svoje lične ciljeve. Zato sam ih na početku teksta nazvala profesionalnim patriotama.

Jake ideologije i pokreti skloni idealizovanju (kao što su romantizam i nacionalizam) bujaju u doba određene krize. U krizi u kojoj smo danas, koja je najočiglednija po pitanju obrazovanja, kulture i finansijskih prilika pojedinaca, forsirati njihov nacionalni ponos je isto kao pojiti ih lošim vinom koje brzo hvata.

Jer sjaj vojvode Sinđelića, Kralja Petra Prvog, Živojina Mišića, nije tvoj lični sjaj, ne plaća ti račune, ne donosi hranu na sto, ne čini te obrazovanijim. Jer ako već zloupotrebljavaju ta velika i sveta imena, zašto ti ne prenesu njihov borbeni duh i nauče kako da izgradiš sam kuću u dedinom selu, umesto što se ostrvljuju na EPS i Infostan, recimo?

Zašto za idole i maskote stavljaju kriminalce, pevače s ratnohuškačkim repertoarom, namesto ljudi koji su svojim radom i znanjem postigli nešto i pritom pomagali državu?

Zašto svojim neumerenim izjavama vređaju druge nacije i religije, ograničavaju slobodu izbora i slobode?

Da li je sad jasno zašto je patriotu sramota da se izjasni kao patriota?

Iz sličnog razloga ljubitelji i poštovaoci nekog sportskog kluba ne mogu za sebe da kažu da su navijači, iako je sve počelo navijanjem.

Ipak, ćutanjem i povlačenjem činimo da se ova predivna i esencijalna reč dobija sasvim suprotno značenje i asocijaciju na istetovirane profesionalne manipulatore.

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi
Domovina se brani cvetom
I pčelom na svetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

Stoga je bitno reći glasno i tačno: patriotizam nije zaluđivanje “Velikom Srbijom” i huškanje na rat, već elementarna pristojnost – ljubav i poštovanje prema zemlji, gradu, ulici i kući u kojoj si rođen.

Patriotizam je da ne bacaš pikavce i žvake po ulici, ne pljuješ na tlo po kom su naši preci ginuli.

Patriotizam je kad zasadiš drvo, odvajaš plastično od kartonskog đubreta, jer na ovoj zemlji treba da živi neko i posle nas.

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom, majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Patriotizam je kad poznaješ svoju kulturu, istoriju i umetnost. Kad kupuješ domaće, što podrazumeva i plaćanje karata za pozorište, jer i umetnost mora od nečeg da živi da bi preživela.

Patriotizam je kad ne gledaš šta ti možeš da uzmeš, već kako možeš da doprineseš.

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.

– Ljubivoje Ršumović

Ne dam vam tu reč da je skrnavite, jer onda nam možete uzeti i ljubav, nebo i prijateljstvo, unakaziti kroz turbo folk hitove, išarati tetovažama i prosuti na njih vino iz tetra paka. A ta reč, patriotizam, je iznad svih nas i u svima nama.

S poštovanjem,

ponosni patriota (koji ne voli trubače i pečenje, ali zato u kafani naručuje “Marširala Kralja Petra garda”).