Lakše je srediti kutije oko nas, nego se izboriti sa kutijama u nama.

Šta su kutije u kojima smo i čemu nam služe?

Postoje razne kutije koje nas drže tu gde jesmo. To su kutije u kojima smo sigurni, bezbedni i smireni. To su kutije u koje se ušuškamo, koje su nam dobro poznate, pa makar bile mračne, turobne i teskobne, mi se za njih nekako vežemo i ni za živu glavu ne bismo od njih. Te kutije nas održavaju celovitima, pomažu nam da tumačimo dane, ali problem je nešto drugo. One nas čvrsto vežu za svoje okvire, i poput Platonove pećine, mi tumačimo svet kao to što nam je dostupno, a ne kao ono što je istina.

Šta su kutije u nama?

Kutije u nama su možda češće definisane kao fioke. Hajde da spakujem ovo u ovu fioku, ovo u onu. Najčešće tako biva. Često se ljudi šale da žene imaju tone fioka, da se one prepliću, bubre i kipte od sadržaja, a muškarci jednu ili eventualno dve.

Istina je da svi imamo te kutije u sebi, u njima skrivamo sve ono što nam ne treba, što ne želimo ili što nam smeta, pa je tako odbacivanje tih kutija iz nas ravno čišćenju prestarog tavana.

Ne može „samo nežno prema sebi“. Taj proces je haos, bolan, prljav, odvratan. Čišćenje kutija iz ljudi je ispunjen momentima ogromnih sumnji, poricanja, odricanja od odgovornosti, tuge, uzburkane boli i suza. Niko normalan sebe ne bi stavio u vir tih procesa, međutim, kao što znamo, niko baš i nije danas normalan. Prosto zato što to normalno više ne postoji. U svetu ogromne individualizacije, postoji prostor za sve, svakog i svaku vrstu ponašanja, operisanja i funkcionisanja u svetu.

Kako da sredite kutije u sebi?

Veoma je jednostavno. Za razliku od kartonskih kutija koje možete kupiti i u njih spakovati ceo svoj život, slike, uspomene, odeću, cipele i čizme, garderobu, knjige, skripte, dekorativne sitnice, umetnine, kozmetiku i slično, ove kutije u nama su nezgodne. Njih treba najpre naći.

Možda nekad imate osećaj – hm, zašto sam tako reagovao ili reagovala, zašto me to baš toliko nervira, ili pak ono najčešće – zašto se to baš meni dešava ili zašto se to baš meni uvek dešava. To su dobra pitanja jer vode ka spoznaji toga da nešto u našem životu može i možda čak i treba biti drugačije, da želimo nešto drugačije od sebe i od drugih. To je kritičan korak koji vodi u proces istraživanja odaja i tavana naše ličnosti, u proces pronalaženja kutija i onog zakopanog u njima. A tek tada i jedino tada nekakva istina može da ispliva i progres mogu da se dese.

Pre nego što pođete tim putem, možete imati određene unapred usađene pojmove, koji mogu ugroziti vaš napredak.

Možda mislite da biti dobar znači biti uljudan i retko postavljati pitanja sebi, skoro nikad ne priznati sebi da nismo u pravu. Ne. Samo preispitivanjem se razvijamo. To je naš evolutivni instinkt. Moramo sebe dovesti u stanje haosa nekad bar. Iz njega se raste. Dok ne naučimo kako da to radimo na nekom intelektualnom nivou, a to je već pak dug put.

U tri koraka evo na šta da obratite pažnju:

1. Kutije koje nosite iz detinjstva, iskustava i života, sredićete onda i jedino onda kada uvažite njihovo postojanje. Niste ni gori ni bolji što ih imate, samo ste jedni od, pa, svih na svetu.
2. Postoji srećniji život i on je dostupan, na korak od vas, ali ne postoje laka i jeftina rešenja, kao ni brze i bezbolne promene, pa makar one bile najlepše i najsrećnije na svetu.
3. Proces pakovanja i raspakivanja kutija u životu je doživotan i to je sasvim OK.

Sad kad ovo znamo, čitamo se dalje u nekom drugom članku, a do tada – zagledajte se u sebe.

The post Kako izgleda živeti bez kutija u koje odlažemo mentalni krš appeared first on Moodiranje.