Kultura – od njive do stadiona

Sama reč kultura potiče iz latinskog jezika – cultus znači obrađivati polje, njivu, baviti se zemljoradnjom, tek je Ciceron, u drugom veku pre nove ere vezuje za čoveka, za ponašanje i odnos čoveka prema društvu, a ne prema prirodi. Kultura postoji koliko i ljudska vrsta,  bilo da je reč o duhovnoj kulturi o kojoj nam svedoče crteži u pećinama ili materijalnoj kulturi, o kojoj nam svedoči oružje koje su naši preci upotrebljavali. Međutim, ako odlučimo da posmatrmo kulturu kroz vreme, videćemo da je ona često devoluirala, pod pritiskom kulturne homogenizacije – sedamdesetih godina prošlog veka, na sednici UNESCO-a, doneta je odluka da se kultura mora razvijati i doprineti što većem pluralizmu različitih kultura, koje će pritom, živeti zajedno u slozi i ljubavi.

Šta to znači, u eri kulturnog relativizma, u dvadesetom veku, koji je rušio stare poretke i postavljao nove? Da li se radi o kulturnoj globalizaciji, koja će imati katastrofalne posledice po brojčano nemoćne kulture ili o nadogradnji već postojećih vodećih kultura?

Većina relativno malih zajednica, sa ma koliko jakim kulturno-nacionalnim osećajem, kao da je poklekla pre izazovom, i prepustila se vodećoj mejnstrim kulturi. Uspon komunikacionih tehnologija je doveo do toga da se ruše granice, kako vremenske tako i prostorne, i umesto bogatog kulturnog pluralizma, javila se jedna dominantna i sveobuhvatna kultura, masovna kultura. Sjedinjene Američke Države, kao jedine koje su uspele da izbegnu masovna (kulturna) stradanja u toku drugog svetskog rata najednom su imale monopol, kako ekonomski tako i kulturni. U drugoj polovini dvadesetog veka, taj monopol je uspeo da pokori Stari kontinent – kulturne industrije poput filmske, muzičke pa i savremene književne prodrle su u Evropu, pa čak i mnogo dalje – u daleki tradicionalni Japan, Afričke zemlje, Evroaziju… Možda kult Dejvida Bekama u Japanu i zvuči manje više bezopasno, ali setimo se Borata, koji najbolje predstavlja siromašne postranzicione zemlje, koje su svoju kulturu polako počele da gube pod naletom kulutne globalizacije.

Fenomen kulta ličnosti, pogotovo kada je reč o svetu filma i muzike, po mišljenju nekih kritičara možda i najslabijih karika kulturnog lanca, počeo je da menja živote milione ljudi.

Multikulturne ličnosti, poput Madone ili kod nas Lepe Brene, kao da su preuzele vlast na bilo kojom kulturnom produkcijom.

Holivudski san na jugoslovenski način

Fahreta Jahić se rodila 1960. Godine u Tuzli. Sa dvadeset i dve godine, ona objavljuje svoj prvi album „Čačak, Čačak“ i glumi u filmu „Tesna koža“. Jedno je jasno – zvezda je rođena. Brenine pesme, kao i cela “Jugoslovenka” fama koja ju je obavijala poput najskupljeg parfema daju pečat tom vremenu, na svakom polju – punila je stadione, napravila lutku sa svojim likom, snimila nekoliko vrlo popularnih filmova, bila idol tinejdžerkama… Njen uticaj je bio veliki, skoro u ravni sa Titovim. Pa ipak, nije ni njena (pevačka karijera) gorela do zore – sa početkom raspada SFRJ dolazi do masovnog prodora šund kulture na ovim prostorima, koja niče na korenima orijenta i lakog novca. Lepa Brena se snašla – posle uspešne pevačke karijere ona započinje još uspešniju producentsku – danas je prva dama Grand Produkcije, koja je najzaslužnija za vaskrsavanje turbofolka (pod, doduše, nekim drugim imenom) u dvadesetprvom veku. Pesma nas je održala, njozi hvala, možda i ne zvuči tako loše, ako nemamo u vidu stil života koji je muzika tog vremena propagirala, kao kontekst u koji ćemo smestiti tu ideju.

Turbofolk muzika je nikla na korenima starogradske muzike – muzike gradskih boema, ali je njen razvojni put sa svakom novom etapom gubio nešto od svog nasleđa.

Srpska majka – od ikone do zatvora

Centralno mesto u toj turbofolk kulturi zauzima žena, čiju evoluciju možemo pratiti od idela smerne seoske devojke (Dragana Mirković), preko šarenila i naivnog kiča (Svetlana Ceca Ražnatović, tada Veličković, i Cvetak zanovetak) do rokerke (Mira Škorić), preko seksualne dive (Jasna Milenković Jami) sve do postfolka i viđenja svetskog modnog i estetskog idela u spotovima Dejana Milićevića. Možda je i Svetlana Ražnatović najbolji primer moderne dive koja je prošla kroz sve ove etape – od smerne seoske devojke, koja je silom prilika napustila rodno tlo, zatim uletela u ljubavnu priču sa jednim od simbola srpstva tog vremena, preko njene porodične tragedije i postanka moderne majke devet Jugovića, pa sve do famozne nanogice, koju možete posedovati za samo 990,00 dinara.

Posmatrajući karijeru gore navedene, ne možemo da se ne zapitamo koja je njena uloga u stvaranju moderne percepcije nacionalnog identiteta koji je doveo do fenomena Cece srpske majke? Da li je ona dovela do obnavljanja tradicionalnih srpskih vrednosti ili do njihovog sunovrata? Da li je ikona sa njenim likom samo urnebesna satira ili tužna realnost? Da li je njen način života, koji se i te kako ogleda u stihovima koje peva, recept za očuvanje nacionalnog identiteta ili samo još jedan produkt kulturne globalizacije? Iako je njena karijera sve do kraja devedesetih bila jasno nacionalno obojena – pevala je o Beogradu dok su bombe padale po njemu, sa spotovima Dejana Milićevića, ona postaje moderna porno diva, poput onih sa MTV-a, i stihova koji u prvi plan stavljaju ženu kao seksualni subjekat, koji provodi noći u satenu i pije mleko od kokosa, dok pije vodku, i čezne da poljubi neznanca, jer samo koža pamti. Seksualna emancipacija? Pre će biti samo način dizanja tiraža eksplicitnim tekstovima i lascivnim idejama.

Šta se, zaboga, desilo?

Međutim, vratimo se deceniju pre, i osvrnimo se na političko-geografsku pozadinu turbo-folka. Turbo-folk nastaje sa raspadom SFRJ i svoj vrhunac doživljava ranih devedesetih, u periodu građanskog rata i hiperinflacije. Nije ni čudo što je u “Ranama”, filmu koji možda najbolje opisuje vladajuće vrednosti urbanog Beograda ranih devedesetih, Srđan Dragojević, kao muzičku temu, koristi Turbo Suki i numeru “Novčanice”. Možda je Turbo Suki nastala kao parodija na muzičku, ali i svaku drugu, kulturu tog vremena, međutim, sama ideja koja se ovom pesmom plasira ima svoje parnjake u realnom svetu. Setimo se Viki Miljković i njenog hita, koji nam je u vreme izbegličkih kolona i redova za hleb, poručivao da “nikom nije lepše nego nama”.

Koka kola, malboro i suzuki, kada je plata univerzitetskog profesora iznosila jedva par maraka, čine neku vrstu zlatnog grala za široke narodne mase.

S jedne strane, odjekivao je plač i lelek, dok je sa druge strane, kao vrhunska šarena laža, plasiran životni stil koji je bio na nivou urbane legende i nedostižan za veći deo stanovništva. Beogradsko, ali i svako drugo podzemlje, imalo je svoje idole, koji su pozamašno finansirali hitove svojih devojaka. Tako se sredinom devedesetih na muzičku turbo-folk scenu probija i Jelena Karleuša. JK, kako se naziva, klasičan je primer poslovice da para vrti gde burgija neće, ali i naše tužne kulturne realnosti – da pakovanje prodaje proizvod. Silikonska lepotica, uz opasnog dečka i nekoliko džipova, bila je idol tadašnjih tinejdžerki, savršen primer lepotice i zveri, jednog života koji se vodi na visokoj nozi, sveta u kome je dobar provod zagarantovan, a opasnost i rizik samo povećavaju zabavu. I JK je prvih godina pevala o novcu, poručivala nam da devojku treba voleti “do zadnjeg dinara”, ali naravno sa nacionalističkim prizvukom, jer se dinar, iako nije vredeo ni žvake iz samoposluge, više vrednovao od maraka, lira i dolara.

Kulturna (de)gradacija

Šta se to desilo, pa se od novog talasa i ideje slobode i jednakosti prešlo na novac i krst? Možda su generacije koje su rasle uz Idole, Električni Orgazam i Pekinšku patku posustale, ali to ne objašnjava kulturnu degradaciju na polju muzike na ovim prostorima. Setimo se, ’70 godina, pa čak i početkom ’80, SFRJ čini jednu od najoriginalnijih i najnezavisnijih muzičkih scena u jugoistočnoj Evropi.

Kao što je Velika Britanija imala Seks pistolse, Duran Duran i New Order, bivša Juga je, u skladu sa posleratnom idejom obnove, imala Paket aranžman i Artističku radnu akciju.

Ove dve ploče su ostavile neobrisiv trag na muziku, film, i kulturu per se, tog vremena, slavivši jedinstvo, ali ne ono komunističko, nego pre svega individualistički kolektivizam koji se ogledao u slobodi izbora, kao i nezavisnost, ljubav i umetnost. Dovoljno je pogledati omote ploča iz tog vremena – Kontrakompoziciju Mondrijana na omotu ARA iz 1981, ili Akt na crvenoj pozadini Mondiljana na omotu VIS Idola iste godine. Miks muzike, estetike, filma i modernizma je obeležio kulturu ranih ’80 na ovim prostorima. Muzika je spajala ljude, pa makar se to svodilo na puku razmenu ploča. Na koncerte tog vremena je dolazila jedna generacija koja nije znala pojam granice, u bilo kom smislu, i bila oslobođena od materijalnog momenta, tako karakterističnog za muziku devedesetih.

A onda se desio rat, i jednistvo je nestalo, kako muzičko i kulturno, tako i nacionalno. Možda je u skladu sa idejom tadašnjeg režima kultura bila ciljno degradirana, a oni delovi koji su opstali, pre svega u vidu muzike, bejahu usmereni na odražavanje zablude da je sve u redu, dok stotine hiljada ljudi napuštaju svoja ognjišta pod pretnjom smrću. Pozorište i film kao da umiru tih godina, serije koje se jako retko snimaju imaju za ideju da nam otvore oči da je sasvim okej nemati, ako si pre toga imao – život je i dalje lep, samo ne u stvarnosti. 1995. godine, u vidu poslednjeg trzaja pred smrt, Radio Televizija Srbije počinje sa emitovanjem džingla “Lepše je s kulturom”. Ova kampanja, pokrenuta od strane ministarke kulture Nade Popović-Perišić, koja je pratila Godinu kulture – 1995. koštala je čitavo malo bogatstvo, i uprkos ideji koju je proklamovala, nije uspela. Mišljenja su različita, od toga da je ova kampanja bila puko mazanje očiju intelektualnoj raji nenaviknutoj na turbo-folk, do manipulacije tadašnjeg režima s idejom da se sa ratne međe pogledi usmere na kulturu, koja je odavno bila mrtva i sahranjena, pa do beznadežnog pokušaja grupe kulturologa entuzijasta koji su hteli da nešto promene. U svakom slučaju, ova kampanja je ispraznila ionako prazne državne kase, što se većini nije svidelo, jer je novac otišao na reklame i džinglove umesto na finansiranje filmova, pozorišta i ne-turbofolk muzike. Sama ideja redefinisanja kulture u doba neukusa, šunda i kiča, bila je dobra, ali se postavlja pitanje šta se njom postiglo, i da li su bilbordi koji su se masovno postavljali mogli da preokrenu kulturnu degradaciju u Srbiji. Pre će biti da su samo izazvali podsmeh naroda u trenutku kada je čitavo parče kontinenta bilo u krvavom konfliktu, sve u skladu sa izrekom “selo gori, a baba se češlja”.

A šta sad

Sa padom Miloševićevog režima, na mesto turbo folka dolazi neki novi pravac, barem na prvi pogled. U skladu petooktobarske ideje rušenja prošlosti i stvaranja nove, mlade budućnosti, na scenu, kako kulturnu, tako i političku, stupaju neki novi ljudi, sa svežim idejama. Učesnici studentskih prostesta 1992. godine u kulturu uvode neki novi smisao – ona više nije mazanje očiju gladne raje bogatstvom i blagostanjem, već ima gorki ukus propale mladosti. Marko Vidojković predvodi taj post nju vejv, govoreći u svojim knjigama da devedesete nisu bile turbofolk bajka. Rokenrol uzvraća udarac, ali ne onako kako mu dostoji, već u vidu nekih novih mladih bendova i izvođača, koji se, ne držeći se striktno rokenrol muzike, već na način blizak američkom kantriju pišu epitaf svom životu, koji je uništen prošlošću, i kako je vreme odmicalo, bez izgleda za bolju budućnost.

Sve ovo se dešava u tišini, jer mora još mnogo vremena da prođe da bi se svest očistila od turbofolk uticaja. Sa jedne strane imamo KKN, Marčela, Edo Maajku i Elemental, koji bez dlake na jeziku govore o surovoj realnosti, opet ujedinjeni, bez obzira na državne granice, ali ovaj put čemerom i jadom, dok se sa druge strane osmehuju iste one turbo folk dive, samo sa modernijom šminkom, garderobom i urbanim tekstovima, sada preimenovane u pevačice zabavne muzike. Da li je turbofolk ikada mogao da se oslobodi svog orijentalno-nacionalističkog nasleđa ili ne, ne postavlja se pitanje, već se harmonike zamenjuju miksetama, dok se peva na autotjun. Njihova slava i dalje živi, bez obzira na ne tako svetlu prošlost, one su i dalje aktuelne, sada više nego ikad, snimaju albume, izdaju nove projekte, najavljuju premijere spotova na MTV-ju, saradnje sa poznatim svetskim zvezdama, ali bez obzira na sve, one su i dalje turbo-folkerke, samo u lepšem pakovanju, sa više sjaja i još više bede.

Naravno, postavlja se pitanje da li kultura u Srbiji ima budućnost? Da li je moguće pokrenuti novu Artističku radnu akciju i postaviti muziku, umetnost i film na pijadestal koji zaslužuju? Beogradska andergraund scena nudi pregršt novih umetnika i kvalitetnih ideja, ali možda nije dovoljno jaka da se probije. Mnogo je slučajeva kada je kvalitet popustio pod masovnom tražnjom i izrodio se u suštu suprotnost. Da li se boriti protiv turbofolk vetrenjača ili odustati? Boriti se, jer kultura to zaslužuje!

The post Antologija Turbo folk kulture appeared first on Moodiranje.