Internet je savršen poligon za izdrkavanje raznoraznih bezmoodaša i bezmozgaša. Kao otvorena i skalirana varijanta “Big Brother”, samo mnogo zanimljivije. U čitavom tom ekosistemu ili bolje rečeno zoo vrtu, svakako su među zanimljivijim egzemplarima tipovi koji citiraju velike filozofe i književne klasike a jedva u školi da su i lektiru pročitali.

To pršti sve od Meše, Ive, Fjodora, Paula i ostalih Tolstojevskih. Kad bi bar delom razumeli citirano i kad bi ih taj citat ponukao da se upoznaju s opusom a i samim likom i životom određenog pisca, uopšte ne bi bilo loše. Nema veze što ne razumeš, ali pravi se pametan a i da drugi vide. Varijanta ekipe koja ide u operu ili na izložbe da bi bili viđeni. Doduše, ovo ne košta ništa i ne traži baš nikakav napor. Nešto kao hranjenje gladnih kliktanjem.

Cyberspace je pun mnogo zajebanih likova. Neki bi možda otišli u Legiju Stranaca, samo da puštaju da i keva s njima ide. Jedna od ikona zajebanih tipova a i ljubitelja citata je svakako Charles Bukowski. Ti ulickani pizduni u stvarnosti s nekim kao što je Hank (mali test poznavanja lika i dela Bludnog Sina) ne bi seli ni kafu da popiju. A istog tog Bukowskog bi u alkoholičarsko-beskućničkoj fazi gledali s prezirom i šikanirali. Da bi se pisalo kao što je pisao on i da bi se razumelo napisano, mora se proći nešto života i patnje (pitaj mučenog a ne učenog). Naravno, spomenuti nikada nisu ni čuli za Jacka Kerouaca ili Henryja Millera. Dovoljno su glupi da ne razumeju da su baš oni ti prema kojima je Bludni Sin gajio prezir i nije ih baš ljubio u svojoj blizini. Verovatno ne bi izdržali ni tri dana njegovog života.

Naravno, tu su i gangsteri, koji bi sami sebi menjali pelene čak i da na ulici vide prosečnog maloletnog delinkventa iz neke južnoameričke metropole, bez ikakve interakcije i sa bezbedne daljine. Gospodo, gangsteraj nije proseravanje američkih pimpova iz hip hop spotova. Pravi gangsteri imaju mozak i mooda i nisu u fazonu dokazivanja i nekog talasanja. Ljudi šljakaju. Kako Ice T kaže “Real gangsters wear suits and ties and seek votes”.

Otkuda to bezmoodaštvo i čitav cirkus?

Sistem je tako koncipiran da ti, otkad se rodiš, s jedne strane pumpa ego i sujetu a s druge strane te ubeđuje da si bezvredan.

Poenta je zadovoljiti učiteljicu. Šefa, društvo, roditelje ili kog drugog. Naše želje, mogućnosti, talenti, pasija, drive koji nas gura, mišljenje… su apsolutno irelevantni. Uostalom, živimo u svetu u kom kupujemo stvari koje nam nisu potrebne, lovom koju nemamo, kako bismo impresionirali one do kojih nam nije stalo.

Neki tipovi su bili dovoljno srčani, dovoljno pametni i opremljeni dobrim i velikim moodima, pa su zajebali sistem. Stvorili su svoj ili žive van bilo kakvog sistema. Ljudi takve ili obožavaju ili preziru. Preziru i mrze ih ili iz puke zavisti što ne mogu biti kao oni ili zato što ih vide kao opasnost po sistem i (percipirani ili realni) vlastiti položaj unutar istog. Ljudi vole kolotečinu i rutinu, ma koliko gledali i čitali o tuđim avanturama. Vole ih i (neuspešno) pokušavaju kopirati jer su ostvarenje onoga što su potajno sanjali, dok su u stvarnosti bili deo sistema i živeli tuđe živote, ostvarivali tuđe snove i sledili tuđe ideje i vizije. Eskapistički trip od dosadne i dirigovane svakodnevice.

Kakva su ti mooda, takav ti je život! 

The post Smart ass, bad ass, kiss my ass appeared first on Moodiranje.