Poneki pogled i poneka pomoć – jesmo li same?

Prvi izlasci sa bebom su uzbudljivi i lepi. Vreme proleti dok posmatramo reakcije naše bebe, presrećni i uzbuđeni, ruku pod ruku sa partnerom. Ne obraćamo previše pažnje na to kuda ćemo ići, obrnemo krug po kraju i to je to. Ono što dolazi ubrzo međutim je susretanje sa realnošću, odnosno to da na Balkanu retko gde postoji istinska svest o potrebama ne samo majki sa decom, kolicima, već i invalida, pa i običnog građanstva na putu iz nabavke recimo.

Beograd pun rupa

Od onoga što je deo naše (ne)kulture, do nas, kao što je parkiranje i presecanje ionako preuskih trotoara, do onoga što je do drugih, do institucija, kao što je odsustvo prostora određenog za majke sa decom, uslovnih prostorija i latentno anatemisanje dojenja kao nečeg primitivno, a ne itekako prirodno i preko potrebno, previše je stvari koje se javljaju kao izazov u današnje vreme svim ženama koje ulaze u ili su već u sferi majčinstva. Ovo se odnosi i na očeve, naravno. Međutim, ređe će se neko drznuti na čoveka sa kolicima, no na ženu.

Predrasude su duboke. Zar vam se ne čini da će pre neko biti drčan ako mu uputite mrki pogled jer je parkirao preko celog trotoara prinudivši vas da izađete sa kolicima na ulicu samo da biste mogli da prođete nego da ima razumevanja? Zar niste doživeli to da ukoliko dojite, barem neko oko vas pošalje oštar i preziran izraz gađenja, nosili sto marama za dojenje ili ne? A opet, pomogne li vam neko?

Poražavajuće mi je to što shvatam da osobe rade da pomognu uglavnom pripadaju starijoj generaciji. Sugrađani starije dobi pre će me propustiti sa kolicima na kasi ili gde god, dok mi se više puta desilo da neka mlađa osoba krene da se breca na mene, ne na prodavačicu koja me poziva da pređem red. Konkretno mi se to desilo u Banja Luci na kasi u jednom tržnom centru, ali mogu reći da je devojka u pitanju dobila osude okoline, a ja makar saosećajni pogled kasirke, koja je u tome bila nemoćna. Nisam mogla da se ne zapitam da li su žene moje generacije ikada tako postupale. Moguće da jesu. Ali ipak nekako ostane gorak osećaj da smo kao društvo kompletno došli do nekog momenta tolikog odsustva empatije, da je poražavajuće.

Kuda sa bebom u gradu?

Život sa bebom u gradu nimalo nije lak. Brojni su faktori koji se uzimaju u obzir. Trase koje dobro znam, ne vrše više istu funkciju kao pre. Možda je brzi put bio do sada idealan, ali sa kolicima podzemni prolaz nije opcija. U Beogradu je recimo to problem kod Ušća, u Banja Luci na šetalištu kod Vrbasa. Ili ćete ići okolo kole pa na mala vrata, ili ćete kao zaprežni konj da zapnete i podignete kolica uz ili spustite ista niz stepenice. One iste devojke ili momci koji na kasi kukaju za svojim minutom dok nekoj mami dete u kolicima plače možda, nemaju pojma koliko logistike, snage, energije i žustrine zahteva jedan i najmanji izlazak iz kuće. Koliko od dojenja može da zaboli kičma ili od nespavanja glava. Koliko vremena treba za oporavak od epiziotomije ili carskog reza. Koliko trauma neke žene nose sa porodiljskih stolova. Žene heroji, šampioni, istrajni borci za život i ljubav. Saznaće možda.

Dakle, kuda onda sa bebom u preko potrebne i veoma važne i po majku i po bebu šetnje?

Realno, a posebno ako pogledamo ove tropske i nenormalne vrućine, tržni centri su idealna mesta, posle parkova, skrovitih šuma, bašti nekih restorana na otvorenom uopšte. Jedan od razloga iz kojih je tržni centar dobra opcija jeste i jedan bitan detalj o kojem retko koji lokal vodi računa, a ovom prilikom bih pozvala na svest o tome sve uključene u HoReCa sektor, uprkos teškoj godini i više iza svih. Radi se o prostorijama za prepovijanje i dojenje beba. Raspon ovoga je od nepostojećeg do neverovatno svetski udešenog. U Banja Luci još nisam iskreno otkrila kakva je situacija, te molim čitateljke, ali i čitaoce da se jave sa predlozima i uvidima. A u Beogradu, zaista sve veći broj lokala uzima ovo u obzir, te jedan odeljak postoji spreman za ove namene. Kada su u pitanju tržni centri, obavezno postoji prostorija za ove namene. U TC Ušće je tek korektna, čista, vrata ne mogu svuda da se zatvore, pomalo je skromno, hladno i u metalu, obična stolica i pomalo zatvorski osećaj ostaje. Ipak, postoji, tiho je, i sliži svrsi ukoliko nosite svoje podloge i pribor, što neminovno svi danas i rade.

Nebeskim galaksijama daleko je recimo TC Ada Mall. Ulazak u prostoriju odvojenu za namene dojenja i prepovijanja bebe je kao ulazak u najlepši vrtić svetskog nivoa. Ne samo da su površine za prepovijanje već udešene sa velikim toaletnim papirima koji se bacaju i rotiraju, već vas tu čeka i besprekorno čist toalet ne samo za mamu, već i za malo dete, kao i deo za dojenje sa plišanim foteljama, a sve u prelepim bojama i sa muzikom (doduše istom kao u celom tržnom centru, ali ok). Ne samo da se na miru može podojiti dete, već i odmoriti, presvući dete bez bojazni o higijeni, sigurnosti i bezbednosti. Slično je i u TC Big na Karaburmi. Istinski me zanima kakva je situacija u drugim lokalima na Balkanu, te pozivam sve vas da nam šaljete slike i informacije ovim povodom.

Ada Mall Shopping Centar

Malo optimizma?

Ova tema je tek početak, ne želim da polarizujem bilo koga i bilo šta i svesni smo koji su problemi prioritetniji, ali pitam se dokle. Natalitet nije nešto što se dešava samo od sebe. Tek mi sleduju priče o problemima preduzetnica i majki uopšte vezano za odlazak na bolovanje, priče o iskustvima iz bolnica i slično. Ipak, mislim da je važno da jedni drugima pomažemo, da se dobri primeri poštuju i prikažu, pohvale, da se drugi na njih ugledaju i da na kraju dana, i mame zalužuju neku prilagođenu normalnost, a za nju-potrebna je pre svega daleko viša svest o bazičnim potrebama beba i dece, i to i van konteksta tržnih centara koji eto, kao da najviše o tome i misle.

The post Malo mesta za bebe [gde je podloga za našu budućnost?] appeared first on Moodiranje.

Da bi se neko dete rodilo i bilo odgojeno u zdravoj i funkcionalnoj porodici, potrebna je volja obe strane. Ja poznajem zbilja dosta ljudi, a što se ženskog življa tiče, sve žene, devojke iz mog okruženja žele decu i brak (pričam o onima koje nisu zasnovale porodicu, družim se, naravno i sa porodičnim ženama).

Ne poznajem apsolutno nijednu žensku osobu koja je “u filmu” da želi da landara dovijeka, gradi karijeru, putuje i gomila cipele s ciljem da se tome divi nepoznat narod na internetu.

Sve mi imamo tu neku sliku o braku i porodici, doduše, mnoge od nas i nerealna očekivanja, ali to je drugi par rukava. Da bi se ta nerealna očekivanja smanjila, da bismo se otrgle iz nametnutih trendova, potrebno je najpre samosuočavanje, osvešćivanje, rad na vrlinama, strpljenju, toleranciji. Potrebno je da se ovoj tematici pristupi sistematski, iz svih potrebnih uglova. Potrebno je da se u medijima propagiraju zdravi primeri, ali to već nije tvoj posao. Potrebno je da država i sistem pokažu podršku za rađanje dece i jačanje kulta porodice. Kako ti možeš da se uključiš u tu podršku – razmisli. Sad bih da se vratim na pravo adresiranje problema.

Kažeš da je naše Spasenje kroz porodicu, da je naša dužnost da rađamo. Neki govore “ostvarila se u ulozi majke” i ta mi sintagma jako para uši, jer biti majka nije uloga u kojoj se neko snašao, majka je – majka, to naprosto JESI, to se ne glumi. Ja ti kažem da gotovo sve žene koje poznajem, a koje to već nisu, žele da postanu majke. Dakle, možemo reći da se slažemo.

No, dragi moj pope, šta je s drugom (muškom) stranom? Koja je tvoja poruka njima?

Da li si im ikada rekao da žene nisu zabava poput ispijanja piva tokom utakmice? Da njihova svrha, da ne kažem uloga, nije da popune vreme, tanjir i krevet, a potom budu zamenjene zanimljivijim modelom? Da li si im ikad rekao da su i žene (božanska) stvorenja koja imaju emocije, potrebe, očekivanja i da ih taj manir nehajnog konzumiranja (iskorišćavanja) doslovce uništava?

Da li si im rekao da “udaranjem recki” neće postati bolji frajeri i moćniji muškarci? Da neće time ispuniti prazninu koju, pak neke žene pokušavaju gomilanjem cipela? Da će eventualno zadiviti podjednako površne ljude i da se tu “mačo” priča završava?

Da li si im rekao, da taj seks, koji konzumiraju kao zabavu, rasterećenje, dokazivanje, može da rezultira trudnoćom i da “pilula posle” ili još gore, abortus, nije rešenje neželjene trudnoće? Da se nisi setio još da im rekneš da takoreći ne postoji žena koja uživa u takozvanim “kombinacijama”? Tojest, čak i ako deluje da uživa u takvom odnosu, to je opet neka faza patnje, preispitivanja, beznađa. Rekoh ti da poznajem mnogo žena.

Nisi im, dakle rekao, da nijedna ne želi da bude prolazna zabava, kombinacija, švalerka. Trebalo je.

Zašto im nisi rekao da je i njihovo Spasenje i svrha da budu očevi, dobri muževi, stubovi porodice i društva (u tom slučaju, ako su oni stubovi, mi smo armatura, jer jednakost, jer podjednako smo bitni)?

Zašto im nisi rekao kako da budu dobri očevi i muževi? Šta treba da urade i kako da se ponašaju, da bi odabrali dobre žene koje će biti još bolje majke toj deci? Kako da razvijaju u sebi strpljenje, toleranciju, blagost, brigu, ljubav? Kako da ostanu jaki i stabilni u vremenima koja nam desetkuju moral, samopouzdanje i egzistenciju naposletku?

Tek kada tvoja pouka bude upućena na obe adrese, dragi pope, ona će biti ispravna i potpuna. Sve dok se to ne desi, nemoj da se čudiš ako je krivo shvaćena, kao optužba. Jer za decu su potrebne obe strane.

The post Pope, da ja tebi nešto kažem appeared first on Moodiranje.