Reči imaju onoliko značenja koliko ih običan čovek ne može registrovati. Neko bi rekao da smo drugačiji, neko da smo obeleženi. Ja bih rekla samo da smo izabrani da, u moru nesporazuma, poređamo veze između ljudi i njihovih htenja onako kako bi svi imali koristi i kako bi živeli u ljubavi sa svojim i tuđim potrebama.

U PRethodnom tekstu čitali ste:

Pokojni PR i prodavci guste magle

Da nismo fabričke tvorevine, produkti visokoobrazovnih institucija niti slučajno zatečeni u ovoj struci, govori i činjenica da su američki magovi u ovoj oblasti u jednom trenutku proglašeni spin doktorima.

To se pokazalo kao refleksija teške ljubomore onih koji ove veštine izuzetno vrednuju, neobično mnogo priželjkuju za sebe, a nisu po rođenju imali sreće da budu izabrani u tim svevidećih, živih ljudskih detektora svega onog što prosečnom čoveku ni u četiri života ne bi palo napamet.

Da zanemarimo sve do sada naučeno o PR-u. U suštini, čovek se rađa sa raznovrsnim talentima, ali samo jedan stidljivo iskoči na površinu i povuče nas za uvo.

Ako pažljivo oslušnemo šta nam unutrašnje biće govori, velike su šanse da završimo kao odrasla osoba zadovoljna svojim poslom.

Ostali, gluvi i slepi, završiće tamo gde im društvo naredi, u najvećem broju slučajeva. Ako saslušate taj stidljivi, tanušni glasić u vama i čujete šta vam govori, onda ste i u stanju da vrlo rano saznate šta ćete biti “kad porastete.”

Međutim, “tanušni glasić” mi je već odavno rekao da smo okruženi energetski nezdravim, robotizovanim PR-ovima, koji su nemilice izvirali iz Šaperove tvornice olovnih vojnika.

Takva najezda skakavaca koji su komunicirali sa medijima za sitan keš, učinila je PR struku sinjim kukavcem koji je molio za parče nedopečenog hleba, umešenog prema pogrešnoj recepturi.

Kao jedan od urednika tada najtiražnije dnevne novine u Srbiji, bila sam izložena neopisivom maltretmanu, psihičkom zlostavljanju i nasilnom uvaljivanju svakojakog smeća, za koji su PR-ovi verovali da je vest od nacionalnog značaja.

I to bi krenulo zorom. Jedan po jedan, uniformisani kao spartanski vojnici, stizali su mejlovi u kojima su lopatom bile nabacane skupocene sintagme bez ikakvog značaja, nevešto upakovane u “javni interes i zanimljivu vest”. Iza tih kitnjastih redova, zalepljenih na još kitnjastije memorandume, jasno se očitavao očaj:

Objavite budalaštine naših klijenata za džabe, molim vas, da ne bismo izgubili fensi posao PR-a, za koji nas Šaper plaća u kikirikiju i kartama za Najdžel Kenedija.

Od podne bi krenula malo drugačija strategija. Čini mi se da nikada u životu nisam čula toliko komplimenata na svoj račun, koji su uvek završavali molbom pomalo plačljivim glasom da se nešto objavi.

Svako od nas imao je svoj personalni delete sistem, pa tako i ja svoj. Odštampani mejlovi jednopotezno su završavali na dnu kante, a telefonski razgovori prekidani nakon 10 sekundi.

U bespoštednoj borbi za besplatnu objavu u medijima, koju će skupo naplatiti klijentu, mašući mu nadobudno press clippingom ispred nosa, bagovi u komunikaciji sa okolinom prerastali su cirkus Medrano. Za ljude koji su, pre svega, plaćeni za veštu komunikaciju, bio je to poraz na domaćem terenu.

Međutim, kao u dobroj holivudskoj komediji, plagijatori struke i ubice PR-a u Srbiji, nisu videli istu sliku u virtuelnom ogledalu, pa su umesto stida, jedni drugima dodeljivali godišnje nagrade, titule, plakete.

U maniru tapšanja po sopstvenom i saradničkom ramenu, samozvani i nadobudni nazovi Menadžeri za odnose s javnošću, koji su harali tržištem ostavljajući krvavo bojno polje iza sebe, vremenom su se samo razmazali.

Iz PR-a lako su skliznuli u marketing, konsultantski biznis, advertajzing, savetovanje direktora javnih preduzeća i prelili se iz istih u iste agencije, koje su samo presvukle gaće.

Međutim, tržište je ostalo poharano. Novac je ispario u vidu guste magle, a rezultati nisu bili merljivi. Većinu kampanja, u tišini svojih malih PR radionica, radili su časni podizvođači, kojima nije bilo dozvoljeno da navedu taj posao u portfoliu.

A onda su opet stigle godišnje nagrade, međusobna sokoljenja, tapšanja i odavanja priznanja na kampanjama pretrpanim advertajzingom, kojima su nemilice deljene PR nagrade.

Sve je izgubilo smisao. Pa i sam smisao je izgubio svaki smisao. Bilo je vreme da neko ustane i kaže da car ne nosi gaće, čime sam se kandidovala za časno mesto crne ovce srpskog PR-a.

Nastaviće se…

The post Očitavanje bukvice: Crna ovca srpskog PR-a appeared first on Moodiranje.