Kontroverza koju donose domovi za stare uvek je aktuelna. Nekada su stariji bili stubovi porodice, živeći pod istim krovom sa svojom decom i unucima, prenoseći znanje, priče i životne lekcije. Danas? Danas živimo brzo, planiramo unapred, kupujemo vreme, a ono što ne stignemo – delegiramo. Tako su i naši stari, oni koji su nas nekada nosili na rukama, sada prečesto gurnuti u ćošak društva koje glorifikuje mladost i produktivnost.

Nekada stubovi porodice, danas prečesto zanemareni

U svetu u kojem je najvažnije biti „aktivan“, „inovativan“ i „fleksibilan“, starost se tretira kao problem. Ljudi koji su izgradili društvo u kojem živimo postaju nevidljivi, kao da se svet okreće samo oko onih koji još mogu da trče za rokovima i profitom. Istovremeno, pričamo o poštovanju tradicije i vrednostima porodice, dok bake i deke prečesto ostavljamo same, sa televizorom kao jedinim sagovornikom.

Ali šta ako postoji drugo rešenje?

Domovi za stare nisu samo prostor u kojem se „ostavljaju“ stariji članovi porodice – oni mogu biti mesta gde se kvalitet života podiže, gde se stvara nova zajednica i gde ljudi dobijaju podršku i negu koju zaslužuju. Umesto da se osećaju zaboravljeno, stariji mogu pronaći društvo, aktivnosti i brigu, i to u okruženju koje je prilagođeno njihovim potrebama.

Kako je srpska tradicija nekada čuvala (i kažnjavala) stare

Srpska tradicija ima bogatu istoriju običaja vezanih za stare. Nekada su stariji članovi porodice bili poštovani kao nosioci mudrosti, a običaji poput „blagoslova starijih“ smatrani su neophodnim za sreću i napredak mlađih generacija.

Međutim, postoje i mračni aspekti prošlosti, poput lapota – jezivog običaja iz nekih delova Balkana, gde su stariji, kada postanu „teret“, bivali ubijani ili proterivani.

Iako je ovo danas daleka prošlost, ostaci te okrutne logike još uvek se mogu naći u načinu na koji društvo zanemaruje svoje najstarije članove.

Demografija ne laže: svet stari, a mi nismo spremni

Demografsko starenje stanovništva postaje sve izraženiji globalni fenomen, s ozbiljnim implikacijama na društvo i ekonomiju. Prema podacima Ujedinjenih nacija, broj osoba starijih od 60 godina porastao je sa 600 miliona u 2000. godini na preko 700 miliona u 2006. godini, a predviđa se da će dostići 2,1 milijardu do 2050. godine. ​Newsmax Balkans

Ovi trendovi su posebno izraženi u razvijenim zemljama, gde je očekivano trajanje života duže, dok manje razvijene zemlje još uvek imaju mlađu populaciju. ​Wikipedia

Povećanje udela starijeg stanovništva donosi izazove poput smanjenja radno sposobne populacije i povećanja zavisnosti od penzionih i zdravstvenih sistema. Na primer, u Hrvatskoj je stopa zavisnosti starijih osoba iznosila 30,7%, što znači da na svaku osobu stariju od 65 godina dolazi nešto više od tri radno sposobne osobe. ​mpgi.gov.hrZIR

Što se tiče položaja starijih u društvu, mnoge zemlje se suočavaju s izazovima njihove socijalne uključenosti i adekvatne brige. U Hrvatskoj, starije osobe su često u nepovoljnom položaju u pogledu finansijskog statusa i društvene uključenosti. ​Hrčak

Države primenjuju različite modele brige o starijima, uključujući institucionalnu negu u domovima za stare, usluge pomoći u kući i podsticanje porodične brige. Na primer, u Bosni i Hercegovini, pandemija COVID-19 je dodatno opteretila sektor brige, posebno utičući na žene koje često preuzimaju ulogu negovatelja. ​UNDP

U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, postoji potreba za unapređenjem politika i programa koji podržavaju starije građane, uključujući poboljšanje zdravstvenih usluga, socijalne zaštite i podsticanje aktivnog starenja kroz društvenu uključenost i zapošljavanje.​

S obzirom na globalne trendove starenja stanovništva, ključno je da društva razviju održive sisteme podrške koji će omogućiti starijim osobama dostojanstven i kvalitetan život.

Starost u porodici, samoći ili domovi za stare?

​Odnos između baka, deka i unuka igra značajnu ulogu u međugeneracijskoj razmeni i podršci unutar porodice. Istraživanja pokazuju da su bake i deke često ključni izvori emocionalne i praktične pomoći svojim unucima, pružajući im ljubav, sigurnost i prenošenje porodičnih vrednosti. Ovi odnosi mogu pozitivno uticati na razvoj deteta, jer unuci kroz interakciju sa starijim članovima porodice stiču širu perspektivu i razumevanje porodične istorije.​Red Cross Serbia+1Institut za sociološka istraživanja+1

Međutim, odnos između baka, deka i unuka ne karakteriše uvek recipročnost u davanju podrške. Stariji članovi porodice češće pružaju pomoć mlađima nego što je primaju zauzvrat. Ova asimetrija može biti rezultat tradicionalnih porodičnih uloga i očekivanja, gde se stariji članovi vide kao davaoci podrške, dok mlađi članovi možda nemaju istu percepciju obaveze prema starijima. ​Red Cross Serbia

U savremenom društvu, gde su porodične strukture podložne promenama, važno je osnaživati međugeneracijske veze i podsticati međusobnu podršku između starijih i mlađih članova porodice. To može doprineti boljem razumevanju, smanjenju međugeneracijskog jaza i unapređenju kvaliteta života svih članova porodice.​Institut za sociološka istraživanja+1Red Cross Serbia+1

Zašto domovi za stare nisu nužno loša opcija?

Domovi za stare često imaju negativnu konotaciju u društvu, ali realnost je mnogo složenija. Evo nekoliko ključnih razloga zašto mogu biti dobra opcija za starije osobe:

1. Medicinska i stručna nega

U domovima za stare obezbeđena je 24/7 zdravstvena nega, što znači da starije osobe dobijaju potrebnu medicinsku pažnju i podršku u svakom trenutku. Ovo je posebno važno za ljude s hroničnim bolestima ili ograničenom pokretljivošću.

2. Sigurnost i nadzor u domovima za stare

Mnoge starije osobe žive same i izložene su riziku od padova, zdravstvenih kriza ili čak prevara. U domovima za stare, oni su pod stalnim nadzorom, što pruža sigurnost i mir porodicama.

3. Socijalizacija i mentalno zdravlje

Usamljenost je jedan od glavnih problema starijih osoba. Domovi omogućavaju društvenu interakciju, grupne aktivnosti i zajedničko vreme s vršnjacima, što značajno doprinosi mentalnom zdravlju i smanjuje osećaj izolacije.

4. Oslobađanje porodice od tereta 24/7 nege donose domovi za stare

Briga o starijem članu porodice može biti iscrpljujuća, pogotovo ako ostatak porodice radi i ima svoje obaveze. Domovi omogućavaju da se stariji članovi brinu o sebi uz adekvatnu pomoć, dok porodica može provoditi kvalitetno vreme s njima bez stresa i iscrpljenosti.

5. Prilagođene aktivnosti i kvalitet života

U mnogim modernim domovima za stare organizuju se aktivnosti poput muzičkih večeri, izleta, vežbi i kreativnih radionica koje podstiču aktivan život u starosti.

6. Bolji uslovi života

U domovima stariji dobijaju prilagođenu ishranu, fizioterapiju, higijensku negu i sve ono što im omogućava dostojanstvenu i kvalitetnu starost.

Kako biramo budućnost?

Možda bismo, umesto da ignorišemo pitanje starenja, mogli da ga sagledamo kao nešto što se tiče svih nas. Jer, ako budemo imali sreće, svi ćemo jednom doći u godine kada će nam biti potrebna podrška. Pitanje je samo – kakav svet gradimo za svoju buduću starost?

Iako neki ljudi domove za stare vide kao “poslednju opciju”, realnost je da oni mogu pružiti bolji i sigurniji život nego samostalno življenje ili potpuna zavisnost od porodice. Ključ je u odabiru pravog doma – onog koji neguje dostojanstvo, sigurnost i sreću starijih osoba.

Ako razmišljate o najboljoj opciji za svoje najdraže, pogledajte ponudu domova za stare i pronađite mesto gde će zaista biti na prvom mestu.

The post Gde su naši stari? Kako smo ih gurnuli u ćošak i zašto domovi za stare mogu biti rešenje appeared first on Moodiranje.

“Zašto mi se izvinjavaš pobogu?”

“Pa, znaš.”

Ja. Mama. Majka. Njena maćeha. I znam. U toj situaciji, u kojoj se preko njenih leđa prelomio jedan nezreli i divlji ispad koji nije bio do nje, koji nije zaslužila i koji je samo jedna u nizu nerazumnih situacija bez razuma i racija, kao i u drugim situacijama u kojima bi i sin kroz svoje suze prolazio nepravde, reči i osude, u brojnim situacijama o kojima se nešto kao “ne priča” jer eto, neka deca žive tako što se ljudima koje vole izvinjavaju za stvari koje vole, žele ili rade, a oni koji umesto hvala da kažu prave konflikte. Oni koji treba da kažu izvini to neće učiniti nikada. U bilo kom kontekstu. Ona se meni izvinjavala za nešto što nije ni uradila. Izvinjavala mi se za to što je nepravda vidna i bolna, za sve. Izvinjavala mi se jer negde nekako zna šta je u redu, a šta nije. A izvinjavala se meni, kao i ocu, jer nas voli. I jer nekako sme da nas voli. Jedva.

Znam odlično. I kad se to pravo meni kao maćehi konstantno oduzima, ja znam i brojne suze i brojne tuge i brojne situacije u kojima nije bilo reči i nije bilo snage i nije bilo načina da se objasne mehanizmi funkcionisanja onih odraslih, lišenih razigranog i nevinog dečijeg sveta, preduboko ogrezlih u svoj svet, svoja tumačenja, svoje slike i vizije, interpretacije i stanja. Nemoguće je objasniti bilo kome ko nije bio u takvoj situaciji šta znači mešovita porodica i život u višestrukim ulogama. Šta god neko da kaže, naići će na osudu, a možda i već nekih od vas ako ovo čitate. Jer svako to gleda kroz svoju paradigmu. Svako gleda kroz sliku oca svoje dece koji možda nije prisutan njima kao moj suprug, koji je nešto silno zgrešio, a ne istrpeo, kroz prizmu majke u braku bez ljubavi ili majke dece sa kojima nema najbolji odnos, možda kroz prizmu žene koja se plaši da je u braku bez ljubavi ili pak muškarca koji ne poštuje svoje obaveze prema svojoj deci. Ne znam, jer meni na pamet ne može baš ni da padne mnogo toga zbog kojeg bi ikakva ljubav ikome zasmetala. Kao što recimo zasmeta komšiluku koji pojma ni o čemu nemaju pa im je moj suprug koji juri kući da bude sa porodicom “divljak” jer “ne bleji” u dvorištu sa njima, ili ja iz kojih god razloga da sam šta god da sam, koju deca vole i koja decu voli.

Svako dete zaslužuje ljubav

“Zašto vas zovu “mama”?!”

Ovo su me pitali u Centru za socijalni rad. Pitali su sa osudom i iznenađenjem, jer pobogu, jedna je majka. Pitali su jer to nije uobičajeno, jer vređa, jer kako to. Pitali su jer se stvari rade po automatizmu, pa i njihove odluke, jer je koncept majke na Balkanu to da je ona odnosno da mora biti žrtva, žrtvujuća, smerna, skrušena, skromna, posvećena kući, mužu i porodici. Pitali su iz kog god razloga, uz napomene o kojima ne mogu i ne želim, o tome zašto majka uvek biva majka, kakva god da je, uz opravdanja i izgovore za to što je svaki proces pred njihovim organom obesmišljen. Ne znam. Možda afektivna vezanost koja im je bila potrebna na neki način dolazi iz našeg odnosa, možda im se omaklo, možda žele. A sigurno im niko nije rekao da to čine. A rekla sam im, molila, da prestanu. I nisu. Ni želeli ni mogli. I tako sam ja mama. I njima i našoj rođenoj, zajedničkoj deci. I neću više nikada nikome da se pravdam zbog toga.

“Čestitam, postala si majka”.

Bezbroj divnih poruka u vidu čestitki koje sam dobijala kada sam rodila sina dolazilo je sa ovom fusnotom. Od svake mi se pomalo srce steglo. Svaka je uz zahvalnost nosila malu žaoku te nepravde, iako naravno ne znaju svi moju situaciju ni to da sam maćeha dvoje dece već godinama pre toga bila. Nemam ništa protiv. Ali ja jesam, zapravo i istinski, samo ne rođenjem, bila mama. Ja sam bila i jesam tu, kroz pola njihovih dana, kroz svaki izazov, problem, bolest, zdravlje, učenje, tugu, radost, pakovanje, raspakivanje, odluke. Naš odnos se boji linijama koje krivudaju kao tragovi mermera koje stvara šara neke kvarcne ploče za kuhinju. Onog trenutka kada su postali deo mog života, kada su pristali da im uđem u život i budem im šta god, jer čemu etikete i nazivi, važno je kako se osećamo, barem nama, tog trenutka oni su postali i moj zadatak, gigantski deo mog života, kao oni sami, voljivi i autentični, a i kao neodvojivi deo života čoveka kojeg volim, obožavam i poštujem. Oni su od trenutka naše odluke za zajedničkim životom deo mojih briga i misli, za njih kopam recepte, tražim aktivnosti, prolazim iste one školske, društvene i druge priče kao i bilo ko. I koliko god da im nisam mama, ja sam im nešto, šta god, nije bitno šta ni kako će to iko da gleda i označava. Ja jesam postala mama dvoje dece sa kojima živim od početka, ali moja deca imaju brata i sestru i nisu ni njima ni meni ništa. A to šta je neko nekome je izuzetno teško definisati, opisati. To povređuje i trigeruje mnoge od vas na razne načine, svojevremeno sam i pretnje dobijala, žene bi me šutnule u glavu, a druge smatrale automatski da mora biti žena kriva ako neki brak propadne, bez da znaju priču, bez da znaju istinu, kao ni to da sam u život te dece ušla dosta nakon pogroma svega njima znanog, jer su uverenja, kao i stereotipi pitkiji od istina. A ne znaju kako je kada uđete nekome u život posle takvih uraganskih oluja i trauma, napuštani, svedočeći koječemu, nekim čudom nekako lako i jednostavno, sa puno ljubavi, otvorenog srca, nedužnima, sa toplinom i primerom ljubavi kakvu nisu imali prilike da vide. Daleko nakon kraha njihovog života, jedna stabilnost koja je lekovita, i dan danas cveta kroz odnos sa našom rođenom decom, i to je neporecivo i jasno, ne može se lažirati, niti veštački stvoriti. Kada moj sin potrči seki u zagrljaj, sa osmehom koji ide oko univerzuma, kada ga brat vodi za ruku ili se igraju zajedno, kada daju seki dudu ili pomažu oko kupanja, ja znam da je negde nešto dobro postavljeno i da koncept mešovite porodice jeste moguć bez trzavica, sa puno ljubavi, ako se prihvati takav kakav jeste. Koliko god na momente bilo teško i delovalo uzaludno, svaki napor se isplati, ako ne danas, onda za koju godinu.

“Imaš veliko srce.”

I ovu rečenicu jako često čujem. Tek kroz moje sopstveno iskustvo sam shvatila da naš odnos, kvalitetan i lep kakav jeste, nije toliko uobičajen. A ja, kao svako ko za drugo i drugačije ni ne zna, o tome nisam ni razmišljala. Moja poćerka je palila sveće da dobije brata, a zatim sestru. Kasnije se i krstila. Na listiću za želje seki je napisala da se samo rodi živa i da bude skroz zdrava. Znajući nju, to koliko je njeno srce razumemo suprug i ja. Nemam ja ništa veće srce od bilo koga. Nije za moju situaciju potrebno srce veličine Jupitera. Duboko sam uverena da je dovoljno raditi na sebi, prihvatati druge takvima kakvi jesu, davati. Kada dajemo, vrati se. Ne može nikakvo zlo da deluje onoliko koliko neko može da voli. Koliko ih ja volim. Koliko ih suprug moj voli, daje im, brine, koliko su dobrodošli i rado viđeni. Koliko ih je svet oko nas prihvatio i navija za njihovo bolje sutra. Koliko volim kada vidim njih 4 sada u zagrljaju, kako smišljaju šta će ko koga da nauči. Najteže je prihvatiti propušteno vreme, stvari koje se ne čine ni danas. Ali nijednog trena nije bilo teško prihvatiti decu voljene osobe. Nijednog. A sa našim velikim plemenom sada-zabavi nikad kraja.

“Nekom je život majka, a nekom maćeha”.

Najgore za kraj. Toliko to puta čujem. Toliko. I jeza me hvata. Želudac mi se sveže, ta odvratna etiketa, ta izvrnuta stereotipizacija, ta zaostavština vremena bez empatije i brakova iz nužde, a ne ljubavi, u kojima je žena dovođena da brine o kući, a ne kao ljubav, partner. Dosta je. Dosta je te zastarele floskule, kao i praznih fraza da očevi nisu uključeni u podizanje dece. Dosta je bilo. Dosta je i tih grozota. Dosta je toga da je svaka majka dobra majka. Biti dovoljno dobra majka je sasvim idealno iz ugla psihologije, a ta dovoljnost iziskuje rad na sebi i razvoj ličnih veština, rad na međuljudskim i partnerskim odnosima, rad na komunikacijama.

Ja sam srećna maćeha, srećna majka, dovoljno dobra majka i beskrajno zaljubljena i voljena žena. Da li je karma, sudbina ili usud, lekcija ili izazov to što nosim sve te uloge, nije ni bitno odavno. Kao i za sve u životu, bitno je samo kako se mi postavljamo prema nečemu.

A ja svoje okruženje beskrajno volim i za sve žene kojih je sve više, koje nisu sigurne kako da se izbore, bore ili da li da se upuste u priču mešovitog braka, program podrške će uskoro početi, te nas pratite za dodatne informacije ovde ili preko LifeLong Learning Association stranica.

The post “Ja nisam tvoja mama” – kad ti je život maćeha appeared first on Moodiranje.