Iz ministarstva su tada krenula pisma i drugim pesnicima, ali uspeha nije bilo. Na pomenutom konkursu nisu prošli ni stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. Konkurs za izbor srpske nacionalne himne je završen skandalom, jer je Ljubomir Nenadović optužen za podmićivanje. On se pak branio izjavom da konkurs nije ni raspisan.

Nakon ubistva kneza Mihaila, 1872. godine, nasleđuje ga Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina, zemljom je u njegovo ime vladalo namesništvo (Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović). Dočekavši punoletstvo i oslobodivši se namesništva, Milan Obrenović stupa na presto.
Za ove dve važne prilike naručio je pozorišni komad koji bi kroz kratak pregled srpske istorije veličao njegovu dinastiju.

Tim povodom obratio se upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu Jovanu Đorđeviću, koji je bio veliki pobornik monarhije.
Đorđević je ubrzo u Narodnom pozorištu predstavio grandiozan komad “Markova sablja” u kom je, u završnoj sceni, na pozornicu uz Marka Kraljevića izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda glasnim povicima:

“Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo čuj!”

Iza pozornice se u tom trenutku začula vesela muzika, a za njom je i narod zapevao:

Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas. Čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas…

Tog trenutka, Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još niko nije znao. Đorđevićeva pesma je vrlo brzo stekla veću popularnost među publikom i od samog komada, pa je počela da se izvodi i u samostalnim horskim koncertima. U narednih deset godina postala je prava narodna himna, a o tome svedoči i članak u “Srpskim Novinama” od 23. februara 1882. godine gde se u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja navodi da je nakon veličanstvenog govora mladog suverena, hor izveo srpsku narodnu himnu “Bože pravde”. Od tog trenutka ova pesma postala je i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.

Kada se dinastija Obrenović ugasila majskim prevratom 1903. očekivalo se da će i himna podeliti istu sudbinu. Petar Karađorđević, novi kralj Srbije, nameravao je da promeni mnogo toga, pa i himnu kao državno obeležje. Ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru Stojanoviću je već 6. juna 1903. godine iz Beča ponuđena jedna pesma koju je sastavio i posvetio srpskom vladaru lično carski kompozitor Avgusta Štol. Kralju Petru se ova kompozicija nije dopala.

Ponovo su raspisani konkursi u kojima su učestvovali brojni poznati pesnici. Među njima se našao i Aleksa Šantić ali je i njegova pesma odbijena.

Na Petrovdan 1909. godine, kralj Petar je slavio svoj 65. rođendan i tada je odlučio da će “Bože Pravde” ostati zvanična himna Kraljevine Srbije. Završetak pesme je prepravljen u “Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod”. Za razliku od teksta pesme koji je više puta menjan i prilagođavan vremenu, melodija himne se nije menjala još od kada ju je pre skoro jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko. Himna Republike Srbije je svečana pesma “Bože pravde” Jovana Đorđevića, na muziku Davorina Jenka.

Bože pravde (originalni tekst)

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpski brod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge znatan plod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo polje
Njivu, grad i dom!

Kad nastupe borbe dani
k pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!

Otadžbinu srpsku brani
pet vekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani
moli ti se srpski rod!

https://youtu.be/QK3uFM1TwO0

The post Bože pravde: istorija srpske himne appeared first on Moodiranje.