“Zašto mi se izvinjavaš pobogu?”

“Pa, znaš.”

Ja. Mama. Majka. Njena maćeha. I znam. U toj situaciji, u kojoj se preko njenih leđa prelomio jedan nezreli i divlji ispad koji nije bio do nje, koji nije zaslužila i koji je samo jedna u nizu nerazumnih situacija bez razuma i racija, kao i u drugim situacijama u kojima bi i sin kroz svoje suze prolazio nepravde, reči i osude, u brojnim situacijama o kojima se nešto kao “ne priča” jer eto, neka deca žive tako što se ljudima koje vole izvinjavaju za stvari koje vole, žele ili rade, a oni koji umesto hvala da kažu prave konflikte. Oni koji treba da kažu izvini to neće učiniti nikada. U bilo kom kontekstu. Ona se meni izvinjavala za nešto što nije ni uradila. Izvinjavala mi se za to što je nepravda vidna i bolna, za sve. Izvinjavala mi se jer negde nekako zna šta je u redu, a šta nije. A izvinjavala se meni, kao i ocu, jer nas voli. I jer nekako sme da nas voli. Jedva.

Znam odlično. I kad se to pravo meni kao maćehi konstantno oduzima, ja znam i brojne suze i brojne tuge i brojne situacije u kojima nije bilo reči i nije bilo snage i nije bilo načina da se objasne mehanizmi funkcionisanja onih odraslih, lišenih razigranog i nevinog dečijeg sveta, preduboko ogrezlih u svoj svet, svoja tumačenja, svoje slike i vizije, interpretacije i stanja. Nemoguće je objasniti bilo kome ko nije bio u takvoj situaciji šta znači mešovita porodica i život u višestrukim ulogama. Šta god neko da kaže, naići će na osudu, a možda i već nekih od vas ako ovo čitate. Jer svako to gleda kroz svoju paradigmu. Svako gleda kroz sliku oca svoje dece koji možda nije prisutan njima kao moj suprug, koji je nešto silno zgrešio, a ne istrpeo, kroz prizmu majke u braku bez ljubavi ili majke dece sa kojima nema najbolji odnos, možda kroz prizmu žene koja se plaši da je u braku bez ljubavi ili pak muškarca koji ne poštuje svoje obaveze prema svojoj deci. Ne znam, jer meni na pamet ne može baš ni da padne mnogo toga zbog kojeg bi ikakva ljubav ikome zasmetala. Kao što recimo zasmeta komšiluku koji pojma ni o čemu nemaju pa im je moj suprug koji juri kući da bude sa porodicom “divljak” jer “ne bleji” u dvorištu sa njima, ili ja iz kojih god razloga da sam šta god da sam, koju deca vole i koja decu voli.

Svako dete zaslužuje ljubav

“Zašto vas zovu “mama”?!”

Ovo su me pitali u Centru za socijalni rad. Pitali su sa osudom i iznenađenjem, jer pobogu, jedna je majka. Pitali su jer to nije uobičajeno, jer vređa, jer kako to. Pitali su jer se stvari rade po automatizmu, pa i njihove odluke, jer je koncept majke na Balkanu to da je ona odnosno da mora biti žrtva, žrtvujuća, smerna, skrušena, skromna, posvećena kući, mužu i porodici. Pitali su iz kog god razloga, uz napomene o kojima ne mogu i ne želim, o tome zašto majka uvek biva majka, kakva god da je, uz opravdanja i izgovore za to što je svaki proces pred njihovim organom obesmišljen. Ne znam. Možda afektivna vezanost koja im je bila potrebna na neki način dolazi iz našeg odnosa, možda im se omaklo, možda žele. A sigurno im niko nije rekao da to čine. A rekla sam im, molila, da prestanu. I nisu. Ni želeli ni mogli. I tako sam ja mama. I njima i našoj rođenoj, zajedničkoj deci. I neću više nikada nikome da se pravdam zbog toga.

“Čestitam, postala si majka”.

Bezbroj divnih poruka u vidu čestitki koje sam dobijala kada sam rodila sina dolazilo je sa ovom fusnotom. Od svake mi se pomalo srce steglo. Svaka je uz zahvalnost nosila malu žaoku te nepravde, iako naravno ne znaju svi moju situaciju ni to da sam maćeha dvoje dece već godinama pre toga bila. Nemam ništa protiv. Ali ja jesam, zapravo i istinski, samo ne rođenjem, bila mama. Ja sam bila i jesam tu, kroz pola njihovih dana, kroz svaki izazov, problem, bolest, zdravlje, učenje, tugu, radost, pakovanje, raspakivanje, odluke. Naš odnos se boji linijama koje krivudaju kao tragovi mermera koje stvara šara neke kvarcne ploče za kuhinju. Onog trenutka kada su postali deo mog života, kada su pristali da im uđem u život i budem im šta god, jer čemu etikete i nazivi, važno je kako se osećamo, barem nama, tog trenutka oni su postali i moj zadatak, gigantski deo mog života, kao oni sami, voljivi i autentični, a i kao neodvojivi deo života čoveka kojeg volim, obožavam i poštujem. Oni su od trenutka naše odluke za zajedničkim životom deo mojih briga i misli, za njih kopam recepte, tražim aktivnosti, prolazim iste one školske, društvene i druge priče kao i bilo ko. I koliko god da im nisam mama, ja sam im nešto, šta god, nije bitno šta ni kako će to iko da gleda i označava. Ja jesam postala mama dvoje dece sa kojima živim od početka, ali moja deca imaju brata i sestru i nisu ni njima ni meni ništa. A to šta je neko nekome je izuzetno teško definisati, opisati. To povređuje i trigeruje mnoge od vas na razne načine, svojevremeno sam i pretnje dobijala, žene bi me šutnule u glavu, a druge smatrale automatski da mora biti žena kriva ako neki brak propadne, bez da znaju priču, bez da znaju istinu, kao ni to da sam u život te dece ušla dosta nakon pogroma svega njima znanog, jer su uverenja, kao i stereotipi pitkiji od istina. A ne znaju kako je kada uđete nekome u život posle takvih uraganskih oluja i trauma, napuštani, svedočeći koječemu, nekim čudom nekako lako i jednostavno, sa puno ljubavi, otvorenog srca, nedužnima, sa toplinom i primerom ljubavi kakvu nisu imali prilike da vide. Daleko nakon kraha njihovog života, jedna stabilnost koja je lekovita, i dan danas cveta kroz odnos sa našom rođenom decom, i to je neporecivo i jasno, ne može se lažirati, niti veštački stvoriti. Kada moj sin potrči seki u zagrljaj, sa osmehom koji ide oko univerzuma, kada ga brat vodi za ruku ili se igraju zajedno, kada daju seki dudu ili pomažu oko kupanja, ja znam da je negde nešto dobro postavljeno i da koncept mešovite porodice jeste moguć bez trzavica, sa puno ljubavi, ako se prihvati takav kakav jeste. Koliko god na momente bilo teško i delovalo uzaludno, svaki napor se isplati, ako ne danas, onda za koju godinu.

“Imaš veliko srce.”

I ovu rečenicu jako često čujem. Tek kroz moje sopstveno iskustvo sam shvatila da naš odnos, kvalitetan i lep kakav jeste, nije toliko uobičajen. A ja, kao svako ko za drugo i drugačije ni ne zna, o tome nisam ni razmišljala. Moja poćerka je palila sveće da dobije brata, a zatim sestru. Kasnije se i krstila. Na listiću za želje seki je napisala da se samo rodi živa i da bude skroz zdrava. Znajući nju, to koliko je njeno srce razumemo suprug i ja. Nemam ja ništa veće srce od bilo koga. Nije za moju situaciju potrebno srce veličine Jupitera. Duboko sam uverena da je dovoljno raditi na sebi, prihvatati druge takvima kakvi jesu, davati. Kada dajemo, vrati se. Ne može nikakvo zlo da deluje onoliko koliko neko može da voli. Koliko ih ja volim. Koliko ih suprug moj voli, daje im, brine, koliko su dobrodošli i rado viđeni. Koliko ih je svet oko nas prihvatio i navija za njihovo bolje sutra. Koliko volim kada vidim njih 4 sada u zagrljaju, kako smišljaju šta će ko koga da nauči. Najteže je prihvatiti propušteno vreme, stvari koje se ne čine ni danas. Ali nijednog trena nije bilo teško prihvatiti decu voljene osobe. Nijednog. A sa našim velikim plemenom sada-zabavi nikad kraja.

“Nekom je život majka, a nekom maćeha”.

Najgore za kraj. Toliko to puta čujem. Toliko. I jeza me hvata. Želudac mi se sveže, ta odvratna etiketa, ta izvrnuta stereotipizacija, ta zaostavština vremena bez empatije i brakova iz nužde, a ne ljubavi, u kojima je žena dovođena da brine o kući, a ne kao ljubav, partner. Dosta je. Dosta je te zastarele floskule, kao i praznih fraza da očevi nisu uključeni u podizanje dece. Dosta je bilo. Dosta je i tih grozota. Dosta je toga da je svaka majka dobra majka. Biti dovoljno dobra majka je sasvim idealno iz ugla psihologije, a ta dovoljnost iziskuje rad na sebi i razvoj ličnih veština, rad na međuljudskim i partnerskim odnosima, rad na komunikacijama.

Ja sam srećna maćeha, srećna majka, dovoljno dobra majka i beskrajno zaljubljena i voljena žena. Da li je karma, sudbina ili usud, lekcija ili izazov to što nosim sve te uloge, nije ni bitno odavno. Kao i za sve u životu, bitno je samo kako se mi postavljamo prema nečemu.

A ja svoje okruženje beskrajno volim i za sve žene kojih je sve više, koje nisu sigurne kako da se izbore, bore ili da li da se upuste u priču mešovitog braka, program podrške će uskoro početi, te nas pratite za dodatne informacije ovde ili preko LifeLong Learning Association stranica.

The post “Ja nisam tvoja mama” – kad ti je život maćeha appeared first on Moodiranje.

Gde smo mi kao narod sada, kada je preko 70% dece iz rasturenih brakova, kada mladi zavise od uticaja starleta i ulice, kada se automobili dižu u vazduh u sred grada, a noćni život prikazuje jedno naličje nekad stvarnog, a nekad lažnog sjaja i glamura u kojem se jedna kisela cevči celu noć, devojke banalizuju i svode na nosioce proizvoda preporučenih od strane influensera i selebritija, promovišu ekstra brendove sa Ali Ekspresa ili instagram sales profila, u nadi da će tu naći zlatnu, a dobijajući šut kartu?

Koliko znate srećnih parova, porodica, a kada je skromnost postala izjednačena sa odsustvom ambicije?

Dokle će milenijalci da zamišljaju život kao sa filma, u kojem nema sporednih već samo glavnih uloga, a kako će ti ljudi, mi, svi podizati decu i graditi društvo?

Gde živi moderna porodica?

Veliki broj mladih danas nakon studentskih dana i života u dmovima kreće u iznajmljivanje stanova, a onda, uz neki posao, udruženom mladom paru ne ostaje mnogo da uloži u neku budućnost i život.
Agencije za nekretnine samo nude veliki broj povoljnih stanova, ali ako niste obazrivi, skuplja para od damara, posebno kada je reč o novogradnji. Morate dobro voditi računa, jer najčešće imate samo jednu šansu da uđete u kolo vlasnika stanova. Možda je zato nešto popularnija prodaja stanova na Novom Beogradu, jer su makar ti stanovi pouzdaniji, dok se periferije i novogradnje po ostalim delovima grada vode pod velikim znakom pitanja.
Sad, često se desi da vam neka ponuda “uleti”, ali ne padajte na prvu loptu. Dobro se raspitajte o pravnim i finansijskim rizicima, a naročito o takozvanim “skrivenim troškovima”, kojih ima na svakom koraku. Da li treba renoviranje, krečenje, stolarija, parket, malo vidite komšiluk, sredinu, uslove. Uložite vreme. Tri put meri – jednom seci. A dok nađete stan kakav želite i ujedno možete da na neki način priuštite – budite spremni na strpljenje i čekanje. U žurbi ćete najviše potrošiti. A vaš dom treba da bude koren vašeg života.

Kako živi moderna porodica?

Imate posao 9-5? To je bilo nekad uniformisano i zemlje su živele ujednačeno. Porodice su imale vremena da se usklađuju i druže nekako.

A danas?

Radite smene? Radite suprotne smene? Radite po pozivu, projektu, zadatku, poslovno putujete, selite se često na par dana, neko vreme…? Moderna porodica radi na sto načina i jedva usklađujeo svoj sopstveni život sa sobom, a kamo li sa nekim drugim, a posledice su realne-otuđivanje, premor, zaboravnost, teskoba…

Kako uskladiti sve? Pitanje je na mestu. Tek kada dođu deca, logistika postaje aktuelna i na dnevnom nivou. Postaje praktično nemoguće da oba roditelja postignu sve, a baka i deka servis postaju veliki spas. Ko ih ima. Mnogi koji su došli u Beograd iz unutrašnjosti budu možda i prepušteni sami sebi, a naći pouzdane bebisiterke i pomoć u kući je veliki izazov.

Romantika? Film? Pozorište? Pa zna se da je kultura poslednja na spisku moderne srpske porodice, što se ne bi reklo gledajući neke od koncerata u Štark Areni recimo.
To nam ostavlja upravo prostor za razmišljanje…

Kako postavljamo prioritete? I da li zaista nemamo ili ne možemo ili pak – nećemo?

Orden za sve roditelje, bračne drugove, zaljubljene i mlade i stare u ovoj zemlji i šire.

To treba uvesti.

A kako vi živite?

Kako god da živite – bravo. I samo napred.

The post Porodica u eri milenijalaca: A kada misliš da se skrasiš? appeared first on Moodiranje.