Naravno, ukoliko govorimo o slučaju kada deca krenu u adekvatnu i proverenu školu stranih jezika i na kurs engleskog jezika kod ozbiljnih profesora, a ne bilo koju, “pa nek ide dete samo, neće da škodi”. Škodi. Učenje jezika može se odvijati kroz igranje, ali nije igra.

Kakve veze ima Erikson sa tim?

Erikson je, poput Sigmunda Frojda, verovao da se ličnost razvija u nizu faza. Za razliku od Frojdove teorije psihoseksualnih stadijuma, Eriksonova teorija je opisala uticaj društvenog iskustva tokom čitavog životnog veka. Eriksona je zanimalo kako društvena interakcija i odnosi igraju ulogu u razvoju i rastu ljudskih bića.

Svaka faza Eriksonove teorije nadograđuje se na prethodnim fazama i utire put sledećim periodima razvoja. Erikson je verovao da u svakoj fazi ljudi doživljavaju sukob koji služi kao prekretnica u razvoju. Po Eriksonovom mišljenju, ovi su sukobi usredsređeni ili na razvijanje psihološkog kvaliteta ili na to što nisu razvili taj kvalitet. U ovim fazama, potencijal za lični rast je visok, ali isto tako i potencijal za neuspeh.

Ako se ljudi uspešno suoče sa sukobom svake faze, izlaze iz nje sa psihološkim snagama koje će im dobro služiti do kraja života. Ako ne uspeju efikasno da se nose sa ovim konfliktima, možda neće razviti suštinske veštine potrebne za snažan osećaj sopstva tojest, ličnosti.

Erikson je takođe verovao da osećaj kompetencije motiviše ponašanje i postupke. Svaka faza Eriksonove teorije odnosi se na to da osoba treba da postane kompetentna u nekom životnom području. Ako se u fazi dobro ponese, osoba će razviti majstorski odnos, koji se ponekad naziva i ego snaga ili ego kvaliteta. Ako se fazom loše upravlja, osoba će se iz nje izaćii sa osećajem neadekvatnosti u tom aspektu razvoja.

Detinjstvo je vreme definisanja slike o sebi

Charles Horton Coolei (1964) sugeriše da naš koncept sopstva dolazi iz posmatranja toga kako drugi reaguju na nas. Ovaj proces, poznat kao samorefleksija, uključuje gledanje toga kako nas drugi gledaju i tumače dok donosimo odluke da li smo dobri ili zli, jaki ili slabi, lepi ili ružni i tako dalje. Naravno, njihove odgovore ne tumačimo uvek tačno, tako da naš samo-koncept nije jednostavno ogledalo odraz stavova drugih. Nakon formiranja početnog koncepta sopstva, možemo ga koristiti kao mentalni filter koji pregledava one odgovore koji, izgleda, ne odgovaraju našim idejama o tome ko smo. Tako se, na primer, mogu zanemariti komplimenti. Razmislite o vremenima u vašem životu kada osećate samosvest. Proces gledanja stakla izražava se kada smo predškolci, ili možda kada smo u novoj školi ili poslu ili preuzimamo novu ulogu u našem ličnom životu i pokušavamo da odmerimo sopstvene performanse. Kad se više osećamo ko smo, manje se fokusiramo na to kako nam se čini drugima.

Herbert Mead (1967.) nudi objašnjenje kako razvijamo socijalni osećaj sebe kako bismo mogli da vidimo sebe očima drugih. Postoje dva dela sopstva: „Ja“ koji je deo jastva koji je spontan, kreativan, urođen i nije zabrinut sa aspektom kako nas drugi gledaju, „ja“ ili društvena definicija ko smo.

Kad se rodimo, svi smo “ja” i ponašamo se bez brige o tome kako nas drugi gledaju. Ali socijalizovano ja počinje kada smo u stanju da razmotrimo kako nas jedna važna osoba gleda. Ova početna faza naziva se „preuzimajući ulogu značajnog drugog“. Na primer, dete može povući mačji rep i majka će mu reći: „Ne! Nemojte to raditi, to je loše “, dok dobija malu packu po ruci. Kasnije, dete može oponašati isto ponašanje prema sebi i naglas naglas: „Ne, to je loše“, dok tapka sopstvenu ruku. Ono što se desilo? Dete je u stanju da vidi sebe kroz oči majke. Kako dete raste i izloženo je mnogim situacijama i pravilima kulture, ono počinje sagledavanje sebe u očima mnogih drugih kroz ove kulturne norme ili pravila. To se naziva „preuzimajući ulogu generalizovanog drugog“ i rezultira osećajem sebe sa mnogim dimenzijama. Dete ima osećaj sebe kao učenika, prijatelja, sina i tako dalje.

Da li počinje da vam biva jasno koliko je važna uloga pedagoga, okruženja, iskustva i psiho-socijalnog učenja?

Jer učenje jezika pruža veliki deo ovoga.

Pedagog nije samo alat transfera znanja, on je sredstvo izgradnje ličnosti bića koja su u njegovoj ili njenoj učionici i to je spona koja nikada ne nestane.

Zato mi profesori zauvek oslovljavamo svoje đake kao našu decu jer – to je istina.

Tu su lekcije u grupi, na primeru. Susreti sa uspehom, ravnopravnošću, neuspehom, prihvatanjem poraza, čekanja na red, strpljenju, razumevanju, odgovornosti, savesnosti. Ovo nije standardna grupa đaka. Ovo je grupa razigranih đaka na misiji, koja može, veoma opipljivo i prilično nesvesno da orati svoj napredak. Takvo je učenje jezika po organizovanom i jasnom sistemu.

I tu dolazim do jedne druge stavke.

Usvajanje navika. Usvajanje navika je bitan aspekt budućeg odnosa prema obavezama i odgovornosti. Možda će vaše dete jedne godine da proba karate, a druge tenis, treće atletiku, a pete fudal, ali će, čime se god na kraju bude bavilo i u čemu god se bude pronašlo, ultimativno naučiti da ima nešto u životu, pa i da – traga.

Pogledajmo svet danas. Mnoga zanimanja nisu postojala kada smo mi bili mali. Ali postojao je sistem. Postojao je malo drugačiji svet u kojem su uloge bile jasnije, a ta konzistentnost je deci preko potrebna.

Deca moraju da znaju svoje mesto, ali i da su u svakom trenutku voljena. Moraju da znaju svoje obaveze i odgovornost, ali i da se uče poverenju i tome da stariji ipak znaju malo više (ah, da me čuje mama sad, ako čita ovo, izvini za sve). Deca takođe moraju da stiču radne navike, ali daleko od toga da treba preći u drugu krajnost i preopteretiti ih. Istina, rekla bih da postoje dve vrste ambicioznih roditelja, a to su oni koji kroz decu leče svoje komplekse i oni koji se užasno plaše da ne liše svoje dete nečega, što pod pritiscima okruženja, što zbog pomodarstva. A istina je da decu treba voditi, usmeravati.

Tako je i učenje jezika. I ljubav prema njima se uči. A složićemo se da dok je sve drugo opcionalno, strani jezik je apsolutno obavezan.