U novijoj istoriji verovatno ne postoji slikovitiji prikaz “šta je jedan muškarac uradio za neku ženu”. Pre nego što je upoznala svog prvog supruga, Tonija Motolu (tada predsednika Sony Musica), Maraja je bila siromašna pevačica u pokušaju iz disfunkcionalne, rasturene i mešovite porodice koja je delila sobu sa četiri cimerke i živela od jednog dolara dnevno.

Upoznala ga je na jednoj žurci, doturila mu svoj demo snimak, nakon čega je usledio poziv koji joj je promenio život. Toni je uzima pod svoje okrilje, ona izdaje album koji postaje hit, zatim drugi, a tri godine kasnije venčavaju se u stilu Ledi Dajane i princa Čarlsa. Vitni i Madona odlaze u drugi plan, Maraja dominira na top listama i naslovnim stranama, a ceo svet uživa u bajci o modernoj Pepeljugi.

Ipak, iza spretno servirane idile krio se užas kog je samo ona bila svesna. U momentu dok je ceo svet pevušio “Without You”, Maraja je živela bukvalno u zatočeništvu.

– Nije mi bilo dozvoljeno da izađem iz kuće. Bila sam zlostavljana i emocionalno i mentalno, a moja kreativnost bila je suzbijana. Kada bih poželela da odem po čizburger, dobijala bih hiljadu poziva od njega. Zbog Tomijeve ljubomore mogla sam da izlazim samo po gej klubovima – otkrila je svojevremeno detalje “bajkovitog” braka koji se okončao 1998, nakon pet godina.

Sram je bilo, šta sam sve uradio za nju

Ne znamo da li je Toni Motola iskoristio baš ove reči, ali izvesno su se mnogi pitali kako je mogla da napusti čoveka koji ju je bukvalno stvorio i pružio život o kom je mogla samo da sanja. Šta bi od nje bilo da nije bilo njega? Eventualno bi pevala prateće vokale pevačicama B lige, verovatno bi i dalje konobarisala i odvajala od usta da pošalje koji dolar svojoj jadnoj porodici. Stvorio je, bre, princezu od nje! A ona? Ostavila ga je zbog jednog čizburgera! Kakva besramnica! Hoće čizburger, a u vili od 65 soba ne zna se koliko punih frižidera!

Džabe, care, što bi rekla Suzana Popović

Da je umela (i htela) da igra kako mečka svira, Maraja bi i dalje bila gospođa Motola, a njena karijera bi verovatno bila u rangu Elvisa Prislija. Ipak, draži joj je bio čizbuger. Od svega što je dobila i što bi još mogla dobiti, bilo joj je milije da živi i diše slobodno, da donosi samostalno odluke o svom životu i karijeri. Bilo joj je draže da krene u nepoznato, makar u sunovrat, nego da još jedan dan provede s njim. Nažalost, taj sunovrat se zaista desio – već 1999. doživela je nervni slom koji je, prema njenim rečima, bio eskalacija petogodišnje bračne agonije.

Vratimo se na naše prilike i likove koji su u filmu Tonija Motole, te misle da zbog par večera, popravljenih štekera, “taksiranja” (da, ti likovi vole da prebace čak i kad učine benigne ustupke tipa odvoženja – “bio sam ti šofer”), simboličnih poklona, misle da imaju ekskluzivno pravo na svoju ličnu Maraju.

Da, oni misle da zbog svih tih “ustupaka i žrtvovanja” Marajica mora da bude krotka, smerna i poslušna i da trostruko uzvraća tu “ljubav”, naravno, na način na koji su zamislili. Znači nema čizburgera, izlazaka i ostalih ludorija, sedi tu ili sačekaj da izađemo zajedno, zar je moguće da si toliko nezahvalna nakon svega što sam uradio za tebe?

Nakon nekoliko meseci ili godina Marajica shvata da sve to što je on učinio za nju uopšte nije ljubav, već trampa. “Ja sam za tebe učinio to i to, a ti sad moraš da me voliš i da se ponašaš kako ja hoću.” Kao na pijaci. Ja tebi sir, ti meni paprike. Izbor je jasan: ili pristaješ na igranku i “uzvraćaš ljubav” ili bežiš glavom bez obzira.

Za slučaj da se neko iz nesvesti, a ne socipatije, ponaša kao Motola, hajde da razjasnimo nešto.

Ne postoji stvar koju možeš da uradiš zbog koje će te neko zavoleti

Vidi prika, možeš da joj šoferišeš, popravljaš štekere, vodiš na večere, uložiš milione u album, ako se ona pored tebe, ne pored svega toga, već pored tebe ne oseća srećno, slobodno, punom života, džaba. Ljubav se ne “kupuje” i ne kupuje. Ljubav nije uslovljena, iako ti je mama naglašavala da će te više voleti ako doneseš sve petice, pa ti otud taj bag. Ne vredi prika, pobeći će Marajica ako je “sve to što si uradio” jedino što imaš da joj pružiš. Marajica i sve slične njoj, pomalo polupane ali dovoljno iskrene žene koje ne žele farsu, radije će podeliti čizburger s nekim pored koga mogu da se smeju, osećaju nesputano, slobodno i budu svoje bez zadrške.

Tek tada se voli iskreno – kada nisi u dužnosti da voliš.

A tek tada, kada Marajica, pored toga što se oseća dobro pored tebe, shvati da je voliš i podržavaš takvu kakva jeste, ceniće te i biće ti zahvalna što joj donosiš čašu vode, a kamoli zbog krupnijih stvari.

Tako ti je to moj prika, poslovi su da investiraš i očekuješ da ti se vrati, a ljudi su da se vole.

Inače, Motola je oženio Marajinu koleginicu i vršnjakinju Taliju, koja je nakon udaje prilično avanzovala od raspevane glumice u meksičkim telenovelama, ajajaaaa Rozalinda! Dobili su klince, sve super, sve u fulu, svi srećni i nadamo se iskreno da je zaista tako. A možda žena ne voli čizburgere i samim tim ne stavlja sebe u nezgodne situacije.

Maraja je u međuvremenu nekoliko puta obrnula igricu, no to je nemoguće prepričati u par redova a da puno ne skrenemo s teme, te ćemo je ostaviti ovde, tako ludu i blesavu dok se dvoumi između tamo nekog milionera i razbacanog plesača njene trupe.

Nego, jesmo li mi apsolvirali ovde? Ljubav se, dakle, ne dobija tako što očekuješ da će ti se neko “odužiti” za ono što si uradio za njega (jer je praktično na taj način kupuješ i to radiš isključivo radi sebe), već što će toj osobi biti dobro pored tebe, a sve što uradiš za nju je zarad nje same.

Oket? A sad na čizburger.