Lako je pričati o uspehu kada si na vrhu, složićemo se mnogi. Međutim, svaki veliki uspeh počinje malim koracima. Svi veliki ljudi i projekti počeli su upravo iz ideje i posvećenosti. Razgovaramo s mladim gospodinom po imenu Aleksandar Nikočev, vlasnikom i direktorom Green Advertising, jedne od vodećih agencija u Srbiji za web dizajn i marketing.

Hajde da priču započnemo s antologijskih 1000 dinara koje si pozajmio od oca da započneš svoj posao. U kom tačno trenutku si odlučio da osnuješ svoju agenciju? Šta te je navelo na to?

– Haha, da čuvenih 1000 dinara. Bila je to sad već davna 2009. godina. Vratio sam se potpuno dekintiran sa blesavog letovanja koje sam proveo sa najboljim ortakom. Situacija u agenciji gde sam bio zaposlen kao direktor marketinga se dosta menjala te godine i ja sam rešio da pokušam samostalno ono što sam svakako već manje više uspešno radio za nekog drugog.

Budući da potičem iz familije koja je poslednjih nekoliko generacija sa obe strane uspešno iznedrila mnoge oficire, policajce, imali smo čak i jednog solunca, ali nijednog preduzetnika, nisam imao blagog pojma u šta se upuštam, ali sam imao neku ozbiljno dobru energiju i spremnost da samostalno naučim u hodu sve što se bude pokazalo kao neophodno.

Logično, početnički entuzijazam i dobra volja idu skoro uvek pod ruku sa malo para. Tih 1000 kinti mi je falilo za neku taksu, ne mogu sad da se setim ni za koju. Sećam se da je ćale dok mi je davao crvenu, oficirski držao predavanje da mu ne pada na pamet da vraća moje dugove kada sve pukne. Bez obzira na to, od tog prvog dana, a i u godinama koje su usledile bio je velika i nemerljiva podrška zajedno sa majkom i jako sam im zahvalan na tome. I na onome kada su me svojevremeno odgovorili da upišem srednju vojnu školu, ali to je sada druga tema.

Pretpostavljamo da nije nimalo lako bilo na početku. 

– U početku je, nažalost, za sve potrebno dosta novca i još više sreće. Neki ozbiljniji novac nikad nisam imao, pa sam bio primoran da se oslonim na ovo drugo.

Kolege sa prethodnog posla su me cenile jer smo uvek imali fer i korektnu saradnju. Recimo, programer sa kojim sam do tada radio mi je isprogramirao prvi Green Advertising web sajt i poklonio mi ga potpuno neočekivano. Od grafičkog dizajnera sam dobio materijale koji su mi bili potrebni za početak, logo, vizitke, memorandum… Sve je bilo manje više spremno za početak.

Nakon zvaničnog otvaranja agencije, prijavio sam se na konkurs za dodelu subvencije, mislim da je to bio prvi ili drugi krug dodele bespovratnih sredstava u Srbiji davne 2009. godine. To je potpuno luda priča takođe. Pripremao sam dokumentaciju i biznis plan danima. Gospođa koja je u Agenciji za zapošljavanje primala sve te silne papirčine, prilikom moje predaje savetovala me je da iskopiram sve i predam isto to identično u Sekretarijat za privredu Grada Beograda jer i oni imaju upravo otvoren konkurs. Ja za to nisam ni znao, ali nisam bio lenj i predao sam na dva mesta da bi na kraju subvenciju dobio od istog tog sekretarijata, a ne tamo gde sam dokumenta prvobitno i želeo da predam. Nije bilo mnogo, ali za moje tadašnje uslove nedostižnih 1200-1300 evra, dovoljno da kupim nešto opreme za početak i imam za plaćanje prvih nekoliko doprinosa dok ne vidim šta ću. Uz obavezu da radim dve godine inače ću morati sve da vratim, što je stvaralo dodatni pozitivni pritisak.

Koliko vas je bilo u timu, odakle ste radili?

– Stvari su se nekako same od sebe uklapale i to je taj faktor sreće koji je neophodan u svemu. Sasvim slučajno sam upoznao devojku koja se tada bavila programiranjem i tražila posao. Nakon mesec dana smo se čuli ponovo i dogovorili saradnju koja je sasvim lepo trajala prve 2-3 godine. U tom prvom periodu sam dosta radio sa freelancerima, poznanicima poznanika koji su poznavali nekoga, ljudima koji su bili spremni ili imali vremena da rade. Za razliku od priča koje možete čuti u našoj industriji, ja sam uglavnom imao dosta sreće i nekako su do mene manje više uvek dolazili pravi ljudi koji su mi kasnije postali i veoma dobri prijatelji. Nakon nje je došao kolega Stefan, Nikola, Milica, pa redom svi ostali…

Tada su došli i prvi ozbiljniji klijenti.

Odmah sam došao do zaključka da ljudi iz menadžmenta kompanija sa kojima sam imao kontakt uglavnom imaju problem da shvate te iskusne IT-evce  po dugim dosadnim sastancima i da im je više odgovaralo da im neko “narodski objasni” šta je to što mi zapravo radimo i kako to može da se odrazi na njihovu prodaju.

Budući da sam se kao klinac dosta selio, većinu vremena sam provodio na ulici uklapajući se i družeći sa ljudima koji su imali razičit “background”. Nekako sam imao tu “žicu” da prepoznam tip osobe, da se lako i brzo uklopim, da odvojim bitno od nevažnog i da iskomuniciram baš ono što je potrebno kako bi moja agencija bila baš ta koja je izabrana za saradnju.

Dodatno, imao sam iskustvo u pokretanju jedne velike online prodavnice kao sales još od 2004. godine kada je u zemlji malo ko ozbiljno to radio, pa smo logično prvo i krenuli sa takvim projektima i “pingovali” kompanije kojima je bilo potrebno otvaranje dodatnog prodajnog kanala na internetu. Kvalitet i preporuka su bolji od bilo koje reklame pa smo već posle dve tri godine rada imali preko 20 klijenata, radili sve što može da vam padne na pamet na webu, grafički dizajn, održavanje, unapređivanje, ppc. Tada su došli i novi ljudi, nova oprema, prostor i sve što ide u paketu. Postali smo ozbiljna agencija.

Dolazimo do čuvene “zone komfora”. Do nekog trenutka si radio “za platu”, a odjednom si preduzetnik koji treba da obezbedi drugima plate, plati porez, odgovara pred klijentima. Opiši nam razliku.

– Kolege mi kažu da se uvek čudno ponašam poslednjih pet dana u mesecu. Ne mogu da se pohvalim da sam radio u agencijama u kojima je bila velika i redovna plata. Štaviše, sećam se da je sve uvek kasnilo i po mesec i po, dva, tri iako smo svi dobro radili i imali posla. Nije mi bilo jasno kako je to moguće. Još tada sam obećao sebi, da ako jednog dana budem imao svoju firmu nikada neću dozvoliti da dođem u istu situaciju.

[bs-quote quote=”Imam stav da ja ne obezbeđujem platu kolegama, već da svi mi zajedno u timu obezbeđujemo agenciji, kako primanja, tako i uslove svakodnevnog rada.” style=”default” align=”left” author_name=”Aleksandar Nikočev” author_job=”CEO, Green Advertising” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/coa-potpis.jpg” author_link=”https://www.facebook.com/GreenAdvertising”][/bs-quote]

U manjim sistemima se i te kako primeti kada klijent zakasni sa uplatom ili kada agencija probije rok pa se nešto ne realizuje. Ipak mislim da smo u blagoj prednosti u odnosu na veće agencije koje rade sa gigantima, jer kod nas gubitak jednog klijenta ne znači i pad primanja i smanjenje zaposlenih za 20-30%. Samim tim, lakše se vrši diverzifikacija i jednostavnije se premoste određeni problemi koji se javljaju na kraju meseca. Porezi i doprinosi su uvek dodatni izazov i imam običaj da prvo platim sve državi, a onda nakon toga vršim raspodelu.

Početničke greške i poteškoće na koje ste nailazili? Šta ti je u tim trenucima bio motiv da ne odustaneš?

– Ne postoji nijedna ozbiljna škola ili kurs koji mogu da te pripreme na ono što te čeka kada počneš da se baviš poslom kao preduzetnik. Pretpostavka je da poznaješ materiju kojom želiš da se baviš, ali stvari koje dolaze vremenom, a tiču se odnosa sa klijentima, kolegama, svakodnevnim poslovnim situacijama… Sve to na početku uglavnom rešavaš instinktivno. Nakon par godina stekneš i određeno iskustvo koje ti pomaže da racionalnije pristupiš rešavanju svakog problema i prepoznaš ga na vreme.

Nikada nisam poželeo da odustanem. Imao sam želju da se u određenim situacijama vratim i neke stvari uradim ili postavim drugačije ali posmatrajući stvari siguran sam da svi tako razmišljaju. Balašević kaže “Sada znam gde sam na žalost bio gad, a gde na žalost ne”.

U početku ste bili specijalizovani za web i grafički dizajn, a zatim ste proširili delatnost i na internet marketing. Koliko je i da li je naporno prilagođavati se zahtevima tržišta?

– Nisam želeo da svoj biznis model okrenem isključivo ka inostranstvu kao što radi većina sličnih agencija u zemlji. Par puta sam pokušao da radim za strance, ali mi ništa nije delovalo dovoljno izazovno i inspirativno i jednostavno mi ne prija. Pored Srbije ozbiljno smo prisutni i na tržištu Hrvatske, delimično Makedonije i ostalih “ex Yu” republika.

Krenuli smo sa izradom online prodavnica i klasičnih web sajtova, ali nikada nismo želeli da to bude naš jedini proizvod. Kako su zahtevi klijenata rasli, tako smo se i mi prilagođavali. Ne verujem da je bilo kojoj agenciji koja se bavi ovim poslom problem da na zahtev klijenta unajmi ppc specijalistu, grafičkog dizajnera ili social media managera, međutim, naša prednost je u tome što ti ljudi nisu unajmljeni, već rade sa nama u timu godinama i posvećeni su samo našim klijentima.

Tako smo kreirali svojevrsni “one stop shop” za sve kompanije u zemlji, te na jednom mestu možete dobiti logo, knjigu standarda, web sajt, promociju tog web sajta kao i celokupnu promociju vašeg biznisa na društvenim mrežama po sistemu “full service”.

Prošle godine smo uveli i ISO 27001:2013 koji je standard bezbednosti informacija što nam dodatno omogućava proširenje tržišta i kvalifikuje nas za rad sa bankama, finansijskim institucijama i državnim organima.

Da li ti se dešavala karakteristična pojava u ovom poslu, da ti neko “otme” klijenta? Kako si se postavljao tada?

– Važno je prvo odgovoriti na pitanje šta je to što klijenta drži kod tebe. Da li je to kvalitet usluge, cena, preveliko očekivanje ili nešto treće i onda u odnosu na odgovor treba kreirati i svoj stav.

Nikada nisam rekao ništa loše ni o jednoj konkurentskoj agenciji niti sam išao na sastanke na koje sam bio pozvan više puta da bih ukazivao na propuste u radu svojih prethodnika. Poštujem konkurenciju i smatram da iza svakog urađenog posla stoji nečiji ozbiljan rad, a da su pojedinačne okolnosti te koje su dovele do toga da nešto bude dobro, loše, završeno, nezavršeno.

Sa druge strane postoje i klijenti koji su često bezrazložno nezadovoljni jer su opterećeni lošom saradnjom sa prethodnim agencijama i kreiraju pritisak koji neopravdano prenose na tebe. Nisu svesni potrebnog vremena da bi se nešto kvalitetno uradilo, često se upliću u deo posla koji prevazilazi njihovo znanje i kompetencije i tako dolaze u sukob sa agencijama što rezultira njihovom promenom.

Ono što teši kao činjenica, jeste da nam se mnogo veći broj klijenata vratio nakon “otimanja” nego što ih je bespovratno “oteto”.

Da li opravdavaš sentencu “svako je zamenljiv”? Postoje li ljudi u tvom timu koje vrednuješ kao “suvo zlato”?

– Agenciju ne čine računari, stolovi, saksije cveća i lepe slike na instagramu već ljudi koji u njoj rade i prave sjajna rešenja. Ključno je da tim bude dobro selektovan.

Pažljivo biram koga ću da pustim u naš eko sistem i često više vrednujem ljudske od poslovnih kvaliteta i karakteristika. Rad uvek pobedi talenat.

Dodatno, da naučiš da programiraš ili dizajniraš možeš i sa 50 godina ukoliko to zaista želiš, ali da naučiš da budeš ljubazan prema kolegama, kulturan i predusretljiv ne možeš. Tako nešto se uči sa 5 ili 6 godina i prati te ceo život.

Veoma mi je bitan nivo lične motivacije. Ono što mi pali crvene lampice jeste situacija u kojoj primetim odsustvo truda, kao i ravnodušnost prema poslu, okruženju, kolegama i klijentima. Nivo svesti da svi zavisimo od svih i da je lanac jak onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika mora da postoji u timu jedne male agencije kao što je Green Advertising. Nedostatak istog može da opravda navedenu sentencu ukoliko traje duže od podnošljivog po okruženje i posao.

A šta je ono što Aleksandar Nikočev ne toleriše?

– Odrastao sam u oficirskoj porodici u kojoj je ručak nedeljom bio u 12 sati, a ako dođeš u 12:05. bolje je bilo da ne dolaziš uopšte. Šalim se, nije bilo tako rigorozno ali nisam pristalica današnjih fancy agencija sa fleksibilnim radnim vremenom, lazy bagovima, stolovima za stoni fudbal i nintendom. Sasvim se lepo zabavljamo u Greenu i bez toga, znamo kada se radi, a kada se zeza.

Ne ističeš se na online sceni Srbije, ne učestvuješ na konferencijama, reklo bi se da izbegavaš eksponiranje. Namerno, ili ne želiš da se uklapaš?

– Nije to moj svet, slabo se družim sa ljudima sa scene pa me niko i ne zove… Gostovao sam nekoliko puta na nacionalnoj i drugim televizijama kada sam imao nešto pametno da kažem i to mi je bilo sasvim dovoljno. Ako me budu zvali pojaviću se ponovo. Sve ostalo je čisto gubljenje vremena, te konferencije traju po ceo dan, neke i po nekoliko dana. Imam dosta posla u poslednje vreme i nemam vremena za prazan hod.

Koje su najvažnije stvari koje si naučio za ovih 10 godina? Šta je ono što bi posavetovao nekog mlađeg “Aleksandra”, koji je spreman da se “odrekne” plate i započne sopstveni posao?

– Naučio sam se strpljenju, osobini koju nikako nisam posedovao ranije. Nemam neki poseban savet za klince koji počinju, ide im sasvim lepo i bez mojih saveta. Bacim oko s vremena na vreme na startup scenu, a gledam i decu koja nam se javljaju na konkurse za posao. Dokle god stoje čvrsto sa obe noge na zemlji i ne fantaziraju previše u samom startu, ova država će u IT sektoru i dalje imati izvoz koji premašuje sve drugo.