Kao roditelj, svako od nas želi deci da pruži ono najbolje. Želimo da deci pružimo sigurnost, sreću i ono baš, baš najbolje. Međutim to najbolje nisu kule, ni avioni, već vrlo jednostavno – ljubav i vi.

Ako je ljubav to što deci treba, kako je pružiti?

Odgovor na ovo pitanje deluje jako jednostavno, međutim ako posmatramo razvojne izazove deteta ne kroz prizmu deteta, već kroz prizmu izazova koje dečiji razvoj može postaviti roditeljima, vrlo brzo uviđamo da je rad na pružanju ljubavi detetu zapravo rad na sebi.

Veliki broj roditelja bi najradije upakovao dete u rebrasti karton u rolni i jastuke i sunđere da se nikada ne bi povredili, zatvorili ih da se nikada ne bi razboleli, hranili ih jer je tako lakše, a i nema haosa i nereda i mrva toliko, oblačili ih i obuvali jer je brže, i tako dalje. Davanje ljubavi detetu neretko podrazumeva to da idemo i preko nekog prvog instinkta, te da detetu pružimo optimalnu distancu i zdravu separaciju, omogućimo im da dođu do zona narednog razvoja, kao i da uvek budemo konstantni objekat kroz sve faze razvoja tolerancije na ambivalenciju. Ovo je vrlo sveden i uprošćen opis psihodinamskog pristupa razvoja dece, a svaka od navedenih stavki jeste neiscrpna i obimna tema za sebe.

Možda je lakše posmatrati ih kroz ono što može da se desi ukoliko se ne postignu usvajanja svih veština, odnosno ako one skrenu u maladaptacije ili ako zbog neadekvatnih rešavanja stadijuma dođe do regresije u zonu prethodnog razvoja.

Svi žele samostalnu, odgovornu, vrednu, sposobnu decu…na papiru. A istina jeste da je danas roditeljima više nego ikada pre potrebno dosta pomoći da razreše sopstvene šeme i mehanizme kako bi zapravo razumeli mehanizme razvoja deteta i ucelovili i samu dečiju prirodu i temperament, ali i sebe, posebno majke, u tome da je idealno biti samo “dovoljno dobra mama”.

Šta znači to da smo deci potrebni samo mi?

Deci smo potrebni mi, autentični mi, oslobođeni stega reaktivnog, sposobni da uz veštine neutralizacije i mentalizacije postignemo svesne izbore, respons, i da adekvatno prepoznamo i odgovorimo na bazične dečije potrebe.

Jedna od osnovnih veština koje kao roditelj možemo imati jeste konstantnost.

Konstantnost objekta je, kao pojam, u psihoanalitičku literaturu uveo Hajnc Hartman. On je ovim pojmom hteo da označi stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta“, tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od ‘izvesnog nivoa neutralizacije’ agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, običnim rečima, mentalne predstave nazvati „uspomenama“ koje se učvršćuju). Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe. (OLI psihodinamski pristup)

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji konstantnost objekta, prema funkciji koju obavlja, osnivač O.L.I. metoda, Nebojša Jovanović naziva “stabilizator psihe” i spada u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti-sposobnosti za ljubav i rad. Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.

1. O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica – bazičnih emocionalnih kompetencija:

• sposobnost za mentalizaciju i neutralizaciju (regulator i artikulator psihe),
• celovitost objekta (lepak psihe),
• konstantnost objekta (stabilizator psihe),
• tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe),
• tolerancija na frustraciju (imunitet psihe),
• volja (motor psihe),
• inicijativa (pokretač psihe).

Ovde vidimo da je konstantnost objekta jedan deo široke palete sposobnosti koja se razvija upravo u fazi ranog razvoja.

4 razvojne faze deteta po Eriksonu

Poznati razvojni psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson tokom svog profesionalnog rada veoma intenzivno se bavio definisanjem i proučavanjem životnih faza kroz koje čovek tokom svog života prolazi. Njegova koncepcija usvojena je od strane velikog broja stručnjaka koji se bave proučavanjem ljudskog razvoja od rođenja do smrti (takozvane ontogeneze). Erikson smatra da svaka od tih faza sadrži razvojni zadatak, odnosno krizu koji bi trebalo da se razreši do izlaska iz faze koji je uglavnom uslovljen vremenom i životnim okolnostima, inače će se kriza preneti u narednu fazu, ali usložnjena i pojačana dodatnim krizama karakterističnim za tu fazu.

Tako Erikson detinjstvo opisuje kroz ukupno četiri faze.

1. Prva faza nazvana je faza sticanja osnovnog poverenja i traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak ove faze je izgrađivanje poverenja koje predstavlja temelj kasnijeg samoprihvatanja i ljubavi prema drugima, a po uzoru na odnos sa majkom, odnosno sa osobom koja se stara o detetu. U slučaju neuspešno izvršenog zadatka, može doći do izgradnje osnovnog nepoverenja koje dalje obeležava put ka identitetu.
2. Tokom druge godine nastupa faza sticanja autonomije, a njen zadatak je sticanje samopouzdanja, osećanja moći i ponosa spram doživljaja deteta da je nemoćno, loše i neposlušno.

3. Sledeća je faza sticanja inicijative, koja se odvija tokom predškolskog uzrasta, a njen zadatak je upravo izgrađivanje inicijative, koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. U slučaju neuspeha javljaju se agresija, otpor i stid prema svemu što je novo, propraćeno osećajem krivice kada se rešenje problema ne traži u poznatim i dozvoljenim okvirima.

4. Kada je već u školi, dete ulazi u fazu usvajanja odgovornosti. Osnovni zadatak ove faze je identifikacija sa figurom učitelja koji se pojavljuje u detetovom životu. U ovoj fazi menja se odnos deteta prema roditeljima i prema sebi. Ukoliko je dete preterano izloženo zaštiti i poređenju sa rezultatima svojih vršnjaka, ono može pokazivati tendenciju ka nesamostalnosti ili osećanju inferiornosti, što za posledicu može imati neusvajanje odgovornosti i razvijanje osećanja manje vrednosti.

Ljubav i konstantnost, bezuslovnost i dostupnost, pre svega majke, spremne da pusti dete i prihvati ga u njegovom vraćanju nakon osvešćavanja da nema svemoćnost bez kažnjavanja i trigera odbacivanja do kojih neretko dolazi, jesu bazični preduslovi odgoja zdrave dečije psihe. Znate kad se majke hvale kako dete neće ni sa kim drugim, kako neće da se odlepi od nje, kako samo biva uz nju…znate i situacije u kojima deci fale životne veštine i samopouzdanje kroz kontinuirano uglavnom nesvesno slanje poruka da je manje sposobno, da ne može, da ne treba, da će mama umesto deteta, itd. Koren takvih nerazvijenih kompetencija može biti u velikom broju uzroka, ali oni su uglavnom umreženi upravo sa manjkom nepoverenja u to da je majka zapravo tu i zainteresovana, istinski prisutna, empatična i reaktivna na dečije potrebe, da je tu i nakon faze ambivalencije i razvoja prefrontalnog korteksa kod deteta, sa pomešanim porukama o svetu i odnosima u njemu, dostupnosti i realističnosti uspeha i kapaciteta, kao i lišavanja deteta zdrave odgovornosti kroz zadatke i obaveze u okviru doma.

Negde smatram da se roditeljstvo treba malo vratiti u okrilje zdrave porodice pre svega, intime i jasnih uloga majke i oca, gde koliko god da želimo možda, nismo sasvim isti, niti su naše razvojne funkcije iste, iako po potrebi mogu da se i kompenzatorno koriste.

Ne zaboravimo da je detetu dovoljan makar JEDAN dobar, stabilan i zdrav primer, a ako niko drugi-budite to upravo VI!

Poklanjajte deci vreme i svoje iskustvo, a ne kule, kamione i avione. Volite ih bezuslovno. Radite na sebi. Lični razvoj je najbolja investicija koju možete napraviti za svoju sveopštu budućnost na svim poljima.

Izvor: OLI, Sposobnost za ljubav i Rad, Zelenaučionica

Marija Todorović, OLI trener ličnih veština na superviziji, pedagog sa decenijskim iskustvom u radu sa decom i odraslima, mama četvoro dece i još ponešto