Režiranje filmova o predstojećim ratovima

Pretprošlo leto Andželina, kao ambasadorka dobre volje za pitanje izbeglica Ujedinjenih nacija, zajedno sa mužem Bred Pitom (koji je valjda bio tu u svojstvu ambasadora njene dobre volje), posetila je izbeglički kamp u Goraždu, gde se slikala i razgovarala s muslimanskim ženama, što je sve delovala potresno, kao i njena formalna izjava za tu priliku: „Uprkos okrutnoj stvarnosti njihovog nesređenog života, oni su neverovatno istrajni u tome da svojoj deci osiguraju bolju budućnost. Nakon što sam videla ove ljude i čula njihove priče, ne mogu dovoljno naglasiti koliko je neophodno fokusirati se na dobrobit najugroženijih ljudi. Lokalne vođe su ti koji su najviše odgovorni da odaberu opcije koje će osigurati da BiH krene napred ka Evropskoj uniji“. Takođe je izjavila da su je „veoma inspirisale ove porodice“. Ubrzo se saznalo i na koji način.

Već se toliko pisalo o spornom scenariju za ovaj film, kao i o samom filmu koji nismo gledali duže od trejlera na ju-tjubu, pa za sada, dok ga ne pogledamo, možemo još konstatovati i sledeću neospornu činjenicu: Andželina se za pomoć oko rada na priči obratila i Vesliju Klarku, navodno njenom prijatelju, koji je kao general predvodio NATO snage prilikom bombardovanja Srbije 1999. Takođe treba konstatovati i da je njen film pokrenuo niz polemika u Bosni i Hercegovini, koja je i ovako trusno i osetljivo političko tle. Bez obzira kako neke stvari naivno izgledale, ne treba smetnusti s uma da su upravo takve varnice izazvale neviđene požare na našem podnevlju. Ne treba zaboraviti ni film „Rat uživo“ ili „Wag the Dog“ iz 1997. koji je „anticipirao“ bombardovanje Srbije. Film govori o vašingtonskim „spin doktorima“ koji nekoliko dana pred predsedničke izbore, kako bi sakrili potencijalni seksualni skandal u Beloj kući, konstruišu lažni ratni sukob u Albaniji i njegovu dalju eskalaciju. U filmu glume Robert Deniro i Dastin Hofman, režirao ga je Beri Levinson, a scenario je rađen prema knjizi „Američki heroj“ Larija Beinharta. Radnja knjige je smeštena u vreme vladavine Džordža Buša Seniora, a zanimljivo je da je film snimljen u vreme kad je Vašington potresala „afera Levinski“. Dakle, ništa nije slučajno.

Šerbedžija – najpoznatiji Rus u Holivudu

No, vratimo se Šerbedžiji. Ovaj Srbin iz Like, koji je stekao zavidnu reputaciju u vreme bivše države, a zatim je bio prinuđen da preko Beograda emigrira u London za vreme rata i raspada države, ostvario je više nego zavidnu karijeru u Holivudu. Dobrim delom i zbog toga što nije bio ni sujetan ni gadljiv, te je koristio svaku šansu koja bi mu se pružila da glumi. Kad se pogleda njegova filmografija od sredine devedesetih na ovamo, upadljivo je da je Šerbedžija u zapadnjačkim filmovima odigrao više Rusa od prosečnog ruskog glumca u ruskim. U „Svecu“ je glumio Ivana Tretiaka, u „Svemirskim kaubojima“ Generala Vostova, u „Nemogućoj misiji 2“ Dr. Vladimira Nekorviča, u „Sneču“ Borisa „The Blade“ Jurinova, u „Quicksandu“ šefa ruske mafije Olega Butraskaju, u britanskoj seriji „Spooks“ – Viktora Švitkoja, u „Moscow Zero“ – Sergeja, u „The Elder Son“ – Maksima Sarafanova, u seriji „24“ – Dmitrija Gredenka, u „My Own Worst Enemy“ – Jurija Volkalova, u „Quarantine“ – Jurija Ivanova, u „Middle Men“ – Nikitu Sokolofa... I da ne nabrajam dalje, stekli ste sliku, zar ne?

Filmski rat u Gruziji preteča „Krvi i meda“

Međutim, od svih uloga Rusa jedna je vrlo problematična i ima posredne veze s Andželininim projektom. Reč je o filmu „Petodnevni rat“, koji govori o sukobu u Gruziji iz 2008. Šerbedžija ovde glumi pukovnika Aleksandra Demidova, vođu ruskih paravojnih snaga, koje tokom ovog kratkog sukoba krvavo terorišu stanovništvo Cinvalija i okoline. Glavni lik ovog do zla boga naivnog filma je američki televizijski reporter koji nakon zlehude avanture u Iraku, gde je izgubio koleginicu-ljubavnicu, dospeva u Tbilisi, baš u tenutku kada Gruzija, na čijem čelu je predsednik Mihail Sakašvili (glumi ga Endi Garsija), pokušava da pred početak Olimpijskih igara zauzme otcepljene pokrajine Južnu Ostiju i Abhaziju.
Ana Neistat iz organizacije „Human Rights Watch“ kaže da je u ovakvoj političkoj klimi ovaj film opasan, kao i da jednostrano optužuje ruska zlodela u sukobu, potpuno ignorišući ona koja su činili Gruzini: „Film oslikava Ruse i stanovnike Južne Osetije kao varvarske zveri, naspram gruzijskih anđela mira“, kaže ona, a Džošua Fust dodaje: „To je primer klasične gruzijske propagande, a ne realan opis onoga što se zaista desilo, posebno ne poštena analiza događaja koji su do tog sukoba doveli“.

E, sada je nekadašnji recitator romantičnih stihova, danas specijalizovan za uloge ruskih gangstera i ubica u američkim filmovima, nakon pukovnika Demidova iz filma koji je očigledno naručio neko iz Vašingtona, a finasirao Sakašvili i njegovi sponzori (glumica Šeron Ston, primera radi, učestovala je u radu fonda koji je prikupljao novac za pomoć Gruziji u tom sukobu, skupivši oko milion dolara samo tokom trajanja petodnevnog fajta, bila je na svečanoj premijeri filma u Tbilisiju 5. juna 2011., zajedno sa ostalim glumcima iz filma), uskočio je u cokule generala Nebojše Vukojevića. Kako reče mostarski muzičar Mustafa Šantić, koji igra harmonikaša u filmu: „Rade glumi srpskog generala sigurnog u pobedu srpskih snaga, i slavi plan koji će im u tome pomoći“. Dakle, eto još jednog portreta negativca kakvog je oživeo i u „Petodnevnom ratu“, tvrdeći sugestivno kako film nije jednostran: „Film nije o tome da su Srbi loši momci. To je priča o jednom logoru kojeg drže Srbi i gde su zatvorene muslimanke. Bilo je takvih i na drugoj strani“. Ovo je izjavio gostujući na B92 u emisiji kod Jugoslava Ćosića, a čudi me što ga voditelj nije pitao: „Ako je takvih logora bilo i na drugoj strani, zašto se onda Andželina ne bavi tim logorima?“

Novac u rukama…

Iako ima mnogo onih koji Šerbedžiju pamte nostalgično, kroz prizmu njegovog glumačkog angažmana u SFRJ, te zarad te nostalgije odlaze na njegove koncerte i s uživanjem degustiraju njegove javne nastupe, činjenice govore da je Rade poslednje dve decenije stavio svoje umeće u službu Holivuda i američke propagande, te na taj način vulgarizovao svoju pojavu. Baš zbog toga, iako ga nisam odgledao, mislim da je „U zemlji krvi i meda“ još jedan propagandni film, čiji bi efekti mogli da se osete u BIH, a i regionu u dogledno vreme, kao što je bio slučaj sa „Wag the Dog“ ili kao što se pokušalo sa „5 Days of War“ (pritisak na Rusiju i negativna slika o Putinu koji unajmljuje plaćenike za rat u Gruziji).

Neko bi mogao reći da je čovek uspeo u inostranstvu, što ne bi bilo daleko od istine, ali je pitanje – na koji način i po koju cenu?

I Emir Kusturica je uspeo u inostranstvu, ali još uvek nije svoj talenat stavio u službu bilo čije propagande, barem kada je reč o njegovim filmovima. I Bregovića obožavaju da slušaju na Zapadu, ali im on ne svira neku karikaturizovanu verziju ciganskog kazačok panka tipa Gogol Bordello, već promoviše muzičku zaostavštinu Balkana na poprilično tradicionalan način, uz tek malo neophodnih modernih začina. S druge strane, Šerbedžija je potpuno otvoren za kompromise. Samo treba da mu priđe neki producent i pita: „Pošto Rus?“. Rade već ima spremnu cifru, koja zavisi od toga glumi li zlog ili rđavog, jer dobar u holivudskim scenarijima očigledno ne postoji. U pauzi između dva Rusa doći će da igra Šekspira na Brionima ili održi koncertni recital u Beogradu u slavu rakije i prave domaće kuhinje. Uz klopu će nam uvaliti i malo šarmerske demagogije, pa ko se upeca – upeca se. Job well done.

The post Demagoške bravure Radeta Šerbedžije appeared first on Moodiranje.

Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.

Reši kviz i saznaj.

1. U torbi nosiš:
a) Deset limenki piva, nož skakavac za svaki slučaj i vizit kartu majstora za auto klime
b) Kremu za lice Nivea i grožđanu mast za usne u stiku
c) Vazelin i novčanik u kojem je štekovana fotka Janka Tisparevića (u intimo gaćicama)

2. Kakav pirsing imaš:
a) Nikakav, boli me pajser za ta sranja
b) Samo levo uvo, odavno, mada razmišljam da bušnem i obrvu
c) Obe bradavice, oba uveta, obrva i jezik

3. Kako provodiš subotu uveče:
a) Igram mali fudbal s ortacima
b) Na gajbi sa ribom
c) Depiliram se i odlazim na džuskanjac

4. Koliko možeš da pocirkaš za veče:
a) Osam flajki piva i nekoliko kratkih žestina uz to
b) Dve ili tri čaše dobrog vina
c) Jedan do dva koktelčića sa šeširićem

5. Šta ti se nalazi na plej listi:
a) Novi albumi Hladnog piva i Van Gogha
b) Najveći hitovi Sergeja Ćetkovića, Džibonija i Vlada Georgieva
c) Novi albumi Tejlor Svift, Rijane i Marije Šerifović

6. Kako bi opisao svoju kevu:
a) Krupna žena koja naporno šljaka
b) Pomalo neurotična, ali generalno gotivna
c) Žena, majka, kraljica

7. Sastaješ se s ortacima u kraju – šta radite:
a) Igrate fucu s praznom limenkom piva
b) Duvate i organizujete roštilj
c) Krijete se u žbunju sa spuštenim gaćama

8. Decu bi trebalo vaspitati ovako:
a) Ako preteraju, decu treba povremeno nalupati
b) Detinjstvo bi moralo da bude stimulativno i zabavno
c) Dati im kanticu i lopaticu i pustiti da u parku prave kolače od mokrog peska

9. Tim za koji navijaš igra utakmicu i ti gledaš prenos – kako bi ga opisao:
a) Nadam se će ovi naši da unerede protivnika, krajnje je vreme da i nama svane
b) Sedim s ortacima, pijemo vops i komentarišemo situaciju na ekranu
c) Razmišljam kako je ovaj novi golman totalno simpatičan momak, a i zgodan

10. Šta bi voleo da ti svira na sahrani:
a) “I tebe sam sit, kafano” od Harisa Džinovića
b) “Ti si mi u krvi” od Čole
c) “Molitva” Marije Šerifović

Sad čekiraj koliko si strejt

Najviše odgovora pod A
Ti si, brate, Vlado Georgiev. Emotivan si, to žene vole, a opet se jasno vidi da si frajerčina. Držiš do svog izgleda i oblačenja, ali ne na pederast način. Umeš da izmamiš suzu u oko čoveka, ali i da se pobiješ ukoliko zagusti. Nema da brineš: tvoja seksualnost je okrenuta isključivo ka ribama.

Najviše odgovora pod B
E, ti si Željko Joksimović. Neki bi za tebe mogli reći da si na granici, al’ ne bi mogli to da dokažu. Ponekad si previše gej obučen i njanjav kad pričaš, možda malkice previše tolerantan i emotivno popustljiv, ali zna se da si imao riba u prošlosti i da teško mogu da te klasifikuju kao stopostotnog furundžiju. Za sada ne brini, samo se pripazi retkih inteligentnih primeraka iz žute štampe.

Najviše odgovora pod C
Ti si, bre, Boki 13! Kao, gistro, nisi derpe, samo se tako javno predstavljaš i oblačiš kao tetka Smiljka. Šokiraš okolinu, kao. Tip s kojim te viđaju nije ti dečko. Jok, samo ga opališ s vremena na vreme. Imaš i ribu, ali sa njom zalivaš hrizanteme i pohodiš ženske butike. Šta da ti kažemo? Mi ništa, al’ Kumrle bi ti rek’o: “Dva metra od mene!“

p.s. kontaš da je ovaj tekst sprdnja i da nema svrhu nikog da uvredi, već je isključivo u službi sprdnje

The post Test za paranoične muškarce: Koliko si strejt? appeared first on Moodiranje.

Krađa

Još od malena nas uče da je krađa zla stvar. Ko krade taj je lopov, a lopovi idu u zatvor. Ali, teško da među nama ima onih koji makar jednom, kao tinejdžeri, nisu nešto maznuli. Evo, ni naš ministar policiji nije ostao imun na ovu mladalačku ludos’. Ako neki misle da je jači adrenalin kresati razvedenu majku maloletnog deteta na oborenom sedištu jugo-floride, umesto da maknu originalni CD The Cardigansa ili fensi-džoger iz Ideje, u gadnoj su zabludi. Ako si probao makar da iz knjižare drpiš knjigu koja ti treba za školu ili faks, i tako uštediš kintu koju su ti za njenu kupovinu dali matorci, znaš kako šljaka lopovski adrenalin. Mnogi su se zbog toga primili, pa su nastavili da pljačkaju menjačnice i zlatare. Zabavu kvari samo murija, koja je tu obično kad ti najmanje treba.

Pornografija

Kapiraš da je pornografija potpuno normalna stvar. Kapiraš da je najnormalnije baciti drkicu na poluvremenu engleskog derbija uz pornić na DVD-u, sa tonom stavljenim na “mute”. Šta ima loše u posmatranju desetak tipova sa naočarima za sunce i maramama na glavi kako svršavaju po faci i sisama moldavske Miss šarma? Neki bi rekli da je loše to što je “glumica” gudrirana i primorana da to radi, nakon što je na foru dofurana iz Rumunije, Ukrajine ili neke od nama “bratskih” zemalja. Umesto da bude uzorna majka i domaćica u rodnoj vukojebini, završila je na podu nekog smrdljivog hotela sa zapušenom klozetskom šoljom i tušem bez tople vode. Ali, mislim, otkud ti to sve znaš? Karanje je karanje, a pornića je bilo i pre seks-trafikinga. Ili nije?

Tuča

Subota je veče. Ustvari već nedelja ujutru. Taman si sa ekipom završio lud provod uz brdo alkohola i narodnjake, a onda ste, mrtvi gladni, otišli u “Užice” na klopu oko pet ujutru. Krenuli ste da u želuce pune piva, tekile i viskija pohotno trpate ćevape, vešalice, salatu, lebac… Kad odjednom iza sebe začuješ žamor, razbijanje flaša i rušenje stolica. Prepoznao si situaciju. Tuča. Baja je do’vatio flajku kisele i nasrnuo na krupnijeg lika od sebe, dok za stolom tri upicanjenje fukse (zbog jedne od nih je i ispala frka) posmatraju situaciju, ne prestajući da klopaju. Ortaci drže onog sa flašom, dok druga ekipa drži krupnijeg. Mali kaže: “Jebaću ti kevu”, ne uspevajući da se otrgne iz zagrljaja. Krupniji kaže: “Izađi napolje, majmune, da te pocepam”. Hajde, kaži, zar ne priželjkuješ da se pošibaju? Sto godina nisi video pravu tuču. Trebalo bi da zdravorazumski poželiš da se sve završi u miru, ali nešto u tebi skandira: “Nemoj da se svađaš, nabodi ga, nabodi gaaa!”

Seks bez kondoma

U jednoj epizodi “Mućki”, Rodni je ispričao Kasandri kako je Del Boj smatrao da je siguran seks kad ribi nakon snoške ne kaže gde stanuje. Tinejdžeri odrasli u devedesetim neprestano su zasipani obaveštenjima da će, ako se krešu bez kondoma, fasovati sidu i umreti u strašnim mukama pre nego što uspeju da izgovore: “Predrag Azdejković je jednom prespavao kod mene”. Sidu na stranu, nije loše kresati s kondomom da ne bi prošli k’o Nikola u “Anđelima” – kao žrtve opscene ženske fore “navataj frajera na dete”. I, kad bolje razmisliš, zašto bi se izlagali celoj frci zvanoj seks bez kurtona? Možda zato što smo lenji, neodgovorni debilčići koji veruju da se loše stvari dešavaju isključivo drugima? Što, zar nije tako?

Džank-klopa

Kad si poslednji put otvorio neke novine a da u njima neki nutricionista i stručnjak za zdrav život nije kenjao o tome koliko se loše hranimo? Holesterol – tihi ubica. Brza hrana – brža smrt. Jedite salatu. Ma, jedite vi govna! Jel’ tako? Znamo mi, braćo i sestre, koliko je burek masan, koliko su pljadže holesterolne, koliko su majonez, senf i kečap razorni za krvne sudove, pa šta? Kad pitaš neku našu manekenku za čime čezne tamo u belom svetu, ona k’o iz topa opali: za pljeskavicom i sarmom! Kad ti počnu da kenjaju za ishranu, lepo im izdeklamuj onu čuvenu – ljudi koji žive zdravo samo umiru zdraviji. Smrt je stvar sudbine, a hrana uživanja.

Kokain

Ako ti neko ponudi proizvod od kojeg svakodnevno umire na hiljade ljudi širom planete i koji predstavlja stub svakog uspešnog kriminala, ti ćeš reći: “Ne, hvala, ostaću na dunji”. Aha, važi. Da ti neko tutne kokain pod nos, ti ćeš sigurno ušmrknuti. Zašto? Zato što je skup, a dobijaš ga džaba. Zato što na kokainu možeš da karaš kol’ko ‘oćeš a da ne svršiš (tako su ti barem pričali). Zato što je kokain fensi gudra i šmrču ga sve poznate face, od muzičara preko glumaca do političara; orginazovane krimose da ne pominjem. Zato što dobro zvuči kad kažeš: “Sinoć sam radio koku”. Zato što si bolid!

The post Zabranjeno? Pa to mi daj! appeared first on Moodiranje.

Ideja je bila i da nas kupuju klinke više nego klinci. Ideja je bila i da zasenimo slavu sličnih preteča poput ITD i Ćao. Ideja je zaista bilo mnogo, a realizacija, u najmanju ruku, čudna. Ako izuzmemo onaj deo sa psihotestovima, istinitim ljubavnim pričicama, savetima polunormalnim tinejdžerima – ma, generalno taj pekmez deo bez kojeg danas ne mogu da se zamisle ženske novinske drombulje – od Stila do Džoja, Super Tin se nekako oteo kontroli i utekao, kao od giljotine, svim početnim idejama.

U njemu su počeli da se pojavljuju feljtoni o začetku grandža, životu i samoubistvu Kurta Kobejna, odbijanju grupe Pearl Jam da nakon videoklipa za pesmu „Jeremy“ nastavi sa snima spotove… Promovisan je upravo začeti Britpop, gde je procvetao sukob između ljubitelja Oasisa i Blura, a oko njih su se smucali vrlo interesantni Pulp, Elastica, Saint Etienne, Supergrass, Echobelly, Divine Comedy, Placebo, Kula Shaker, Super Furry Animals… Iz Bristola je došla fenomenalna muzika: nakon Massive Attack pojavili su se Tricky, Portishead i nešto kasnije Morcheeba. Muzika sa Ostrva, na kojem se u to vreme nije igrao evropski fudbal zbog famoznih hejselskih bahanalija pred finale KEŠ-a Liverpul-Juventus, bila je apsolutno dominantna u Super Tinu, baš kao i na listi emisije Dodatno ubrzanje na 3K. Naravno, uz nezaobilazno praćenje novih albuma REM, U2, Madone, Bouvija… Kao i novih američkih postgrandž zanimljivosti kao što su Alanis Morissette ili bend Nirvaninog producenta Butcha Wiga – Garbage (iako je prva Kanađanka, a Shirley Mason pevačica Garbage, Škotkinja). Ne treba zaboraviti i popularnost probuđene elektronske muzike koja je donela Mobyja, te bendove Underworld, Chemical Brothers, Prodigy… Takođe ne treba smetnuti s uma da su rejv partiji u Beogradu devedesetih bili izuzetno popularni i da u tom segmentu gotovo da nismo zaostajali za Britancima zahvaljući ovdašnjim DJ-evima i organizatorima tih dešavanja – od „Sare“ na Adi do kluba „Industrija“, pa nadalje.

Ko će ga znati zašto, ali mi smo odlučili da sve ovo pratimo, da idemo u korak sa belim svetom, iako nam je taj svet uvalio sankcije i izolovao nas od sebe k’o najgore gubavce. Generacijski, a i u svakom drugom pogledu, više smo se pronalazili u knjizi Daglasa Koplanda „Generacija X“ ili romanima Breta Istona Elisa „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“ ili „Treinspotingu“ i „Esidhausu“ Irvina Velša, nego u onome što su tada pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Milorad Pavić, Dragoš Kalajić… Do pojave Vlade Arsenijevića i njegovog romančića „U potpalublju“ moja generacija nije imala „svog“ literarnog glasnogovornika (nažalost Srđan Valjarević nije bio etabliran baš nikako), kao što su onima u osamdesetim to bili, recimo, Mika Oklop ili Branko Dimitrijević ili Goran Tribuson. Sva proza je bila šabanizovana, puna nekih arhaičnih džibersko-seljačkih motiva koji kipte od patriotizma s ukusom zle krvi i atmosferom ciganskog groblja; ako kapirate na šta ciljam… Bedak, jednom rečju. Patos, patosčina. Svi smo, bre, otišli u šest ruralnih majki majčinih i to je još bilo gistro moderno.

E, sad, ova priča o ekipi „200 na sat“ je zapravo priča o petlji Palma-Košava, to jest dvema televizijama koje su, zdušno potpomognute Radio Pinkom, pogurale taj neki densfolk, iliti muziku koja je zapravo bila čist plagijat tada u nemačkoj popularnog Eurotreša, odnosno nemačkog disko popa koji su furali Mr. President („Coco Jamboo“), Scooter, DJ BoBo, 20 Fingers… Uz uvezene starove poput Šveđanina (jeste, stvarno) Doktora Albana („It’s My Life“) i surinamskog dua iz Holandije 2 Unlimited (zgodnih Raya i Anite – sećate ih se: „No limit“ i „Get Ready For This“?). Behu to melodični i zarazni refreni uz neko kvazirepersko naklapanje. Tako su  se proguzili Dr Iggy, Duck, Funky G, beat Street, Đogani Fantastiko, 187, Modelsice… Tako je nastao fenomen „otvaračica usta“, jer su pevačice poput Marije Mihajlović ili Aleksandre Radović pevale umesto „pevačica“ (zevačica) ovih grupa. Tu je onda niz pevačica poput Gale, Line, Leontine, Elle B, pa pevača poput Kneza, Ivana Gavrilovića… Au, ko će ih se svih setiti. Naravno, bilo je i relativno uspešnih proizvoda u toj baruštini, poput Tap 011 i Mobi Dika, čije pesme, bez obzira koliko ličile na ostatak aktuelne scene, nisu bile bez (makar i minimalnog) zanatskog i pevačkog kvaliteta. Uglavnom, cela ta ekipa, koja se u medijima preplitala s „kraljevima splavova“ Džejom i Lukasom, te „kraljicama divljih pašnjaka“ Cecom, Mirom, Gagom i Jami, ostala je minorizovana na poslednjim stranama Super Tina, što smo na prvim redakcijskim sastancima odmah raščistili. Šabani i šabanke – vozdra!

Kad je domaća scena bila u pitanju, mi smo prednost davali rokenrolu i njegovim derivatima, pravom urbanom zvuku, pa su naši favoriti bili: Van Gog, Disciplina kičme, Partibrejkersi, Zabranjeno pušenje, Sunshine, Goblini, Rambo Amadeus, Love Huntersi, Atheist Rap, Obojeni program, Deca loših muzičara, Familija, Kristali, Darkwood Dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Del Arno Bend, Eyesburn, Gru (koji je, na veliko čuđenje, pobedio u konkurenciji „najboljeg domaćeg pevača“ u anketi Super Tina iz 1995, a da ga uopšte nije bilo u medijima), Vudu Popaj, K2…

Na naslovnoj strani nikad se nije našao nijedan pripadnik tzv. turbozvezda devedesetih, a, primera radi, Funky G iliti Gazmen Đogani, nikad nije ušao u novine ni kao vest, jer nas je ispalio za intervju (uspavao se, baja), pa ga je urednik zauvek odstranio. Čak je i Đole Đogani molio da pustimo nešto o njegovom burazeru, al’ nije pomoglo. Iako je Mira Marković u Dugi pisala svoj dnevnik, iako je jedno vreme julovac i čuveni fotograf Vican Vicanović bio naš direktor, Super Tin nikad nije prihvatio da na njegovim stranama glavnu reč vode likovi ispali iz „Minimaksovizije“ i julovskih medija. Ne samo zato što su bili iz političke priče protiv koje smo se borili, nego zato što nisu bili dovoljno kvalitetni za to. Mislim, da se ne zezamo: ta muzika je bila čisto sranje!

Utoliko mi je šugavije što sve to sad promovišu Novak i Janko (Troicki me ne čudi, on i deluje kao da bi mogao da bude plesač u Fanki Džiju, ima tu facu i gard), kao i Ziki, koji devedesetih nije mogao u Beogradu da nađe teren gde bi trenirao i koji bi, da nije bilo tih i takvih devedesetih, možda napravio odličnu karijeru u singlu, makar poput Bobe Živojinovića, a možda bi pomogao brži razvoj nekog Noleta.

Nisam bio ni svestan koliko smo dobar posao uradili sa Super Tinom, sve dok klinci koji su ga čitali nisu porasli i dok nisu počeli da prave svoje karijere u medijima, napominjući da su odrasli na mojim tekstovima i tekstovima mojih kolega iz Tina (mada su i fotke bile odlične i atipične: original uz priču, s lica mesta, a ne promo k’o sad ove što kruže po štampi). Kažu, dakle, da smo im bili inspiracija. Da smo im sačuvali umove od mentalne zaraze koja je harala devedesetih. Da smo ih držali u kontaktu sa svetom i davali svake nedelje drugačiju viziju stvarnosti od one koju su im nudili tadašnji mediji…

Drago mi je zbog toga, jednako kao što mi je muka od gomile povampirenih nosilaca spomenice devedesetih, koji gamižu iz svojih rupa i demagoški menjajući svoju ulogu u tim crnim vremenima pokušavaju da se nanovo etabliraju; bilo kroz muziku ili neke druge medije. Ako u tome uspeju – nadrljali smo. Neće više biti ove trenutne dominacije gluposti, površnosti i konzumerizma, već će opet krv teći ulicama, biće novih „rana“, novih Pinkija i Švaba, novih ideologa ideje da se tuđom krvlju najbolje „čiste“ vlastite fleke, Služba će nas uništavati uzduž i popreko, a muzika i TV program biće toliko besmisleni da će i najgora sezona Farme delovati kao skup svetski priznatih intelektualaca. Zašto?

Pa, matematika je jednostavna: ako su devedesete bile loše, u svakom pogledu, njihova imitacija može da bude samo još gora. Ako smo tada živeli bedno, sad ćemo uz takvu ideologiju živeti još bednije.

Kako to izbeći? Tada su kao protivteža „200 na sat“ došli „brzi bendovi Srbije“, a nakon njih i koncertna akcija „Izađi na crtu“. Protivteža je pobedila, iako je pobeda skupo koštala. Naime, skoro svi bendovi koji su učestvovali u tim akcijama propali su i nestali (pazi, Partibrejkersi nisu mogli da nađu izdavača za poslednji album!). Pa i ja sam. Mislim, nakon Super Tina i nakon uređivanja Duge, kao najznačajnija stavka u CV-u mi stoji da sam pokrenuo Pinkov tabloid Scandal! (ne sam, naravno, ali to nije opravdanje), što govori koliko sam i sam puk’o. Na sreću, Scandal! je ostao moja prošlost, vidim da ni Pinku ne cvetaju ružu, ali… Tek s ove distance shvatam koliko smo se mi iz medija ogrešili o momke i devojke koji su nas spasili pošasti zvane „Oči boje duge“, „Idemo na Mars“, „Bumbar“…

Stoga, ako već mora da se ožive (muzičke) devedesete, onda neka to ne bude jednodimenzionalno. Hajde da pokušamo da pokrenemo i devedesete koje su bile pozitivne – neka oni isti ponovo „izađu na crtu“, ali ne Milanu Kaliniću, nego šabanima. Neka opet budu „zajebani kao Atila Han“ da „Žaklina ne bi našla sponzora“ koji će od Beograda i Srbije načiniti, Staćo ti to najbolje znaš – bloodbath.

Peace!

The post Devedesete? Pali, bre! appeared first on Moodiranje.