Možda grešim i pola vas će reći: pa da, ono što vidimo u drugima ili nam smeta u drugima i mi nosimo ili pak nam fali, ali vam garantujem da nije uvek tako i da je nekada dobronameran savet – samo to, savet, a da je komentar nekad samo komentar, a ne kritika. Ne kritikujemo uvek, a bolno je jasno da smo kolektivno preosetljivi na to da naš krhki ego iole strada kad mu se ukaže na to nismo svi bezgrešni niti idealni.

A kad je to postao toliki greh biti grešno ljudsko biće. Šta sad? Nekad se ne izrazimo najbolje, nekad nešto ne kažemo ili procenimo kako treba. I koliko god se trudili, izučavali komunikaciju, pa i predavali je kao ja, opet se desi nekad da pogreši čovek i da imam osećaj kao da mi zaista treba neki ozbiljan sudski tumac da mi interpretira zbog čega neko ima potrebu da svoj bes ospe na mene ni krivu ni dužnu.

I onda sam, razgovarajući sa ljudima uvidela jednu stvar.

Ljudi pate.

Oko nas je ozbiljno siromaštvo, nesnađenost koja je posledica apsolutno kriminalnog stanja u obrazovanju, hiperprodukciji zaludnih zanimanja, politizovanog zapošljavanja, urušenje kulture i umetnosti, uljudnosti, ponašanja, ophođenja, ma svega.

Naravno da mi koji smo negde shvatili recimo to da se od umetnosti teže može živeti i prekvalifikovali se koristeći neke druge veštine, interesovanja i talente bodemo oči. A sa druge strane vlada neverovatna arogancija, nadmenost, potpuno neka milenijalističkaego-centristička očekivanja da svet treba, mora i apsolutno se okreće isključivo i jedino oko – nas. Nije to baš tako i što pre to shvatimo, lakše će nam i svima oko nas biti.

Tebi je lako, ne znaš ti…

Izluđuje me ova prazna floskula. Kao da se uspeh zaista ne prašta na Balkanu treba da se pravda doživotno da smo istoga vredni. Samo meni najbliži znaju recimo koliko sam obuka plaćala, dobijala stipendija i učila vikendom radeći od 9 ujutru do 23 uveče, a vikendom držeći časove, pišući honorarno za 500 dinara i koliko puta se desilo da živim na tostu i džemu ili bademima danima.

Umela sam da radim po 20h dnevno (ne preuveličavam), da nedeljama nema slobodan dan, da, gladna znanja, sedim po 40h mesečno na obukama, umorna i iscrpljena, da se ne predajem, da guram, da tražim, da radim i besplatno i za siću, samo da učim, da vežbam, da slušam. Prva stvar koja tada leti je ego, jer je prvi i osnovni alat samopromene kritika. Želiš kritiku. Treba ti. Kroz nju rasteš, razvijaš se i uviđaš. Postaješ bolji. Ali ne. Za one koji smatraju da kritika može biti jedino zlonamerna – nema ni ne može biti pomoći.

Dakle, ljudi možda nisu siti samo fizičkih gluposti, ali su puni. Puni ogorčenosti, inata, zavisti, bola, osećaja nepravde, izneverenosti, kraha.

Tu je i slučaj Jelene Đoković koja, iako ima neke upitne izjave zaista, sada već i a priori pogrešno tumače i izvlače iz konteksta potpuno kivni i prepuni ozlojeđenosti što im neka tamo Jelena sa zlatnom kašikom kojoj je eto bilo lako u životu soli pamet da plate treba da budu više. Razumem ja sve ljude koji je čereče i koji bi je razapeli ali halo. Hajde malo da se spustimo na zemlju i shvatimo da je svuda oko nas odavno kapitalizam.

A ona ukazuje na to da su borbe u tome svemu zapravo zajedničke i daje platformu za postavljanje pitanja i možda, MOŽDA za postizanje nekih promena. Ali ne. Umesto hvala, mi samo pljujemo. Hajde dosta s tim više. Budimo malo konstruktivni i kreativni, pa onda da vidimo šta će da bude.

Vreme je da odrastemo i prihvatimo pravila igre. Prihvatimo potencijal globalnog tržišta. Prihvatimo da nismo toliko bitni već da je naša snalažljivost esencijalna za uspeh. Ne to koliko smo savršeni dakle, već efikasni, koliko smo u stanju da se adaptiramo. A jesmo, i svako od nas jeste. To je naša urođena moć i svrha, to je naša biološka i evoluciona predispozicija. Dakle, onog trenutka kada prihvatimo da možemo i pustimo šta god da smo ufiksirali u glavu, bivamo i spremni da nam se otvore nove mogućnosti. Tek tada kreće nova bitka u kojoj nećete imati vremena da budete kivni na svet, i druge, prihvatiti svoju odgovornost i početi da istinski rastete i borite se za sebe, pravog sebe i svoje najbolje.

Sito pa besno, kao globalna pojava iz ugla zdravlja

Ova pojava sitih i besnih ljudi možda ima korena i u jednoj drugoj činjenici, ali se ograđujem jer nisam niti lekar niti nutricionista. Ljudima je za život sasvim dovoljno da unose određeni broj kalorija, da troše tu negde isto toliko i da dobiju sve što im je potrebno da organizam, ta osetljiva i neverovatno automatizovana mašina funkcioniše bez greške.

A šta se dešava?

Šećer je u mesu. Šećer je u kakao prahu. Šećer je u sokovima. Šećer je u APSOLUTNO SVEMU oko nas i šta to znači?

Postoji niz oboljenja koja se vezuju za šećer i prekomerni unos šećera, a svaki, apsolutno svaki od njih za posledicu ima, pored ogromnih poremećaja u radu metabolizma i najčešća tri simptoma:

• umor
• nesanicu
• razdražljivost

A kakve to veze ima sa ovim navedenim ponašanjima oko nas?

Ima itekako veze, jer kao da se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima. Samo kažem – pored obrazovanja, krize, ekonomskog stanja, emotivnog nezadovoljstva i svih tih okolnosti koje dovode do toga da mnogi svoja nezadovoljstva leče agresijom, rekla bih i da se možda nekako svi vazda fokusiramo na fizički izgled i gojaznost. Merimo sve kilogramima, kvantitativno. U svemu.

A ispod toga što se vidi, je opšti niz simptoma koji nas uništavaju, a naizgled su nebitni. Bitni su. Možda smo zato besni, a prepuni kalorija, svakakvih samo ne zdravih. Možda zato tako siti, u dosadi, u pristupačnosti i dostupnosti nalazimo za shodno da se brecamo na ljude znane i neznane po internetima i da lečimo svoje frustracije na taj način.

Jer toliko je lako, zar ne? Neko nam krene uz dlaku, i na keca ga iznapadamo, osetimo se malo moćnije, namenski pokušamo da ga puknemo gde boli, gde mislimo da je ranjiv, ili klasično botujemo i trolujemo, eto tako, zabave radi. Ali, šta se desi ako odbijemo da budemo deo te igre? Postajemo ogromno ogledalo upravo tih frustracija.

Pre no budete siti i besni, budite ogledalo. Sebi, pa drugima. Pa, ako ništa ne pomaže, blok je iz Raja izašao, zaista vam ne trebaju ljudi nedozreli i nesvesni u životu, zar ne?

Podržavam. I toplo savetujem. Jer jedan je život. I vreme koje je nepovratno i treba da ga zaštitimo. Bar ja tako mislim. Ako je mišljenje još uvek – dozvoljeno uopšte.

The post Sito, pa besno – šta nam je ljudi? appeared first on Moodiranje.

Šta je cyber bullying odnosno nasilje na internetu

Cyberbulliing, odnosno nasilje na internetu je zlostavljanje koje se dešava preko digitalnih uređaja poput mobilnih uređaja, računara i tableta. Do sajber-zlostavljanja može doći putem SMS-a, teksta i aplikacija ili putem interneta na društvenim medijima, forumima ili igrama na kojima ljudi mogu gledati, učestvovati ili deliti sadržaj.

Internet zlostavljanje uključuje slanje, objavljivanje ili deljenje negativnih, štetnih, lažnih ili zlih sadržaja o nekom drugom.

To može uključivati deljenje ličnih podataka o nekom drugom (otkrivanje broja telefona ili adrese), ili kompromotujućih informacija koje ne moraju biti istinite, a koje izazivaju sramotu i poniženje. Neki slučajevi ovog nasilja prelaze liniju i već se tretiraju kao nezakonito ili kriminalno ponašanje.

Najčešća mesta gde se dešavaju tzv kibernetička zlodela su:

• Društveni mediji, kao što su Facebook, Instagram, Snapchat i Twitter
• SMS
• Instant poruka (preko uređaja, e-pošte, aplikacija i funkcija za slanje poruka na društvenim mrežama)
• Email

Posebni razlozi za brigu

Uz rasprostranjenost društvenih medija, komentari, fotografije, postovi i sadržaji koje pojedinaci dele, često mogu da pregledaju jednako i stranci i poznanici. Sadržaj koji pojedinac deli putem interneta – i njihov lični sadržaj, kao i bilo koji negativan, zloban ili štetan sadržaj – stvara vrstu stalne javne evidencije o njihovim pogledima, aktivnostima i ponašanju. Ovaj javni zapis se može smatrati internet reputacijom koja može biti dostupna školama, poslodavcima, fakultetima, klubovima i drugima koji možda istražuju pojedinca sada ili u budućnosti. Upravo tako nasilje i zlostavljanje na internetu može naštetiti on-line reputaciji svih koji su uključeni – ne samo osobe koja se maltretiraju, već i onih koji vrše nasilje ili učestvuju u tome.

Cyber bullying tojest, nasilje se odlikuje i u tome što može biti:

Uporno – Digitalni uređaji nude mogućnost trenutne i kontinuirane komunikacije 24 sata dnevno, tako da deci koja doživljavaju sajber-bulijing može biti teško pronaći utehu i često požele samo da se zavuku ispod neke silikonske museme i nestanu.

Trajno – Većina podataka koji se komuniciraju elektronskim putem su stalni i javni, ukoliko se ne prijavljuju i uklanju. Negativna reputacija na mreži, uključujući one koji zlostavljaju, može uticati na prijem na fakultet, zaposlenje i druga područja života.

Teško je primetno – Budući da nastavnici i roditelji možda ne čuju i ne vide kako se žrtve zlostavljaju, teže je prepoznati ovaj vid nasilja.

Ko su sajber nasilnici?

Jedna studija sa bloga na sajtu udemy.com iz 2014. godine, takođe je utvrdila su devojke češće žrtve u odnosu na dečake, ali i da su nasilnici skoro uvek takođe i žrtve digitalnog nasilja. Ovo potvrđuje i lista najčešćih razloga za vršenje elektronskog nasilja.

Inače novija istraživanja čak navode da se polako gubi granica među polovima i danas se smatra da su i dečaci i devojke podjednako ugroženi sajber nasiljem. Zbog čega se tinejdžeri okreću elektronskom nasilju?

Reciklaža zlostavljanja – u nekom trenutku je osoba pretrpela nasilje, bilo u školi ili kod kuće i pokušava da se osveti ili iskali na ovaj način.

Nesigurnost – jedan od primarnih motiva zlostavljanja. Mlade osobe često osećaju ljubomoru, nesigurnost ili ranjivost u odnosu na vršnjake za koje smatraju da ih prevazilaze po inteligenciji ili sposobnostima, a fale im psihološki mehanizmi da se nose sa sopstvenim osećanjima. U nedostatku emocionalne inteligencije, ne znaju za bolje osim da pribegnu nasilju.

Nerazumevanje posledica – digitalni nasilnici često nisu svesni da rade nešto loše, već smatraju da su prosto napravili dobar fazon. Ovo se dešava upravo zbog toga što ne mogu direktno videti koliko bola njihove aktivnosti nanose drugima.

Osećaj anonimnosti – Internet uliva (lažni) osećaj sigurnosti i više nego kod drugih formi nasilja, nasilnici se osećaju zaštićeno.

Sociopatska ličnost – ovo je poremećaj koji se manifestuje kao nedostatak empatije (saosećanja). Ovakvi ljudi često uživaju u nanošenju (u ovom slučaju psihičkog) bola i druge osobe posmatraju kao objekte.

Pritisak vršnjaka – poslednji značajan razlog je trpljenje pritiska od strane prijatelja da se priključi zlostavljanju neke osobe. Strah od toga da će biti izopšten iz grupe ili da će i sam početi da trpi zlostavljanje takođe predstavljaju značajan motiv zašto neko počinje da maltretira drugu osobu. Vremenom počinju da misle da je ovakvo ponašanje normalno, zato što tako rade u društvu. Tinejdžeri pribegavaju zlostavljanju i da bi stekli ili održali popularnost.

Vidimo da je jedan od bitnih razloga i taj što misle da mogu ostati anonimni dok to rade. Obično u te svrhe otvaraju besplatne webmail (npr. Gmail ili Yahoo) naloge, kreiraju lažne naloge na društvenim mrežama ili čak nabavljaju prepaid, jednokratne mobilne telefone.

Međutim, svaki nalog ili uređaj mogu biti praćeni do korisnika. Dovoljan je sudski nalog i internet provajder će predati svoje podatke o korisniku koji je bio povezan sa određene IP adrese u određeno vreme. Vrlo slična situacija je i sa mobilnim telefonima.

Generalno postoje tri situacije u kojima dolazi do digitalnog zlostavljanja:

U afektu, kada je osoba isprovocirana nekim događajem ili objavom i reaguje nasilnički bez razmišljanja. Obično se ovakve osobe pokaju čim se strasti malo smire.

Planirano, kada osoba oseća neprijateljstvo prema drugoj osobi ili grupi i onda planski vrši maltretiranje (npr. retušira slike u Photoshopu, kreira lažne profile i sl.)

Priključivanjem grupi ili temi na kojoj se već vrši šikaniranje neke osobe (npr. na osnovu objavljenih ponižavajućih fotografija)

Kako se vrši digitalno nasilje

Načini na koji se vrši digitalno vršnjačko nasilje su mnogobrojni i zavise samo od mašte učesnika. Prema sajtu STOP Cyberbullying, tipovi internet nasilja mogu se podeliti na dve grupe:

• direktno
• pomoću posrednika

O direktnom nasilju govorimo kada nasilnik neposredno “napada” žrtvu. Neki od najčešćih vidova ovog tipa nasilja su:

Uznemiravanje porukama je najčešći tip maltretiranja, kod koga nasilnik žrtvi direktno šalje grube, uvredljive ili poruke gde se preti fizičkim nasiljem ili čak smrću. Malo teži oblik ovog vida nasilja je udruživanje kako bi se žrtvi slale hiljade poruka čime se povećava račun za mobilni telefon žrtve (text wars) i konačno slanje pretnji smrću putem instant poruka.

Lažno predstavljanje (krađa identiteta žrtve) je svaka situacija u kojoj se nasilnik predstavlja kao žrtva, provocira druge, objavljuje njene lične kontakt informacije, preti i vređa, ili čak menja originalne poruke žrtve da ispadne kako je ova širila tajne prijatelja i pisala loše o njima. Obično se javlja na društvenim mrežama u kao kreiranje lažnih profila.

Krađa šifre, u osnovi predstvlja ozbiljniji oblik lažnog predstavljanja – napadač koristi ukradenu šifru kako bi se prijavio na žrtvin nalog i počeo da provocira i vređa njene prijatelje. Takođe može promeniti profil žrtve i uključiti seksualne i uvredljive sadržaje, kao i sprečiti žrtvu da i dalje koristi svoj nalog. Konačno, hakeri mogu koristiti tu šifru da eventualno provale u računar žrtve.

Blogovi i web sajtovi su mesta na internetu na kojima se mogu objavljivati uvredljivi ili omalovažavajući sadržaji (tekstovi, slike, komentari…) o žrtvi.

Slanje slika na mail ili mobilni telefon se najpre odnosi na slanje ponižavajućih slika (gole fotografije ili slike iz svlačionice, toaleta) drugim korisnicima, koje onda počinju viralno da se šire.

On-line glasanja – glasanja i ankete namenjene ponižavanju žrtve – ko je najveća “šlihtara”, “štreber” ili “droca” u razredu i sl.

On-line igre u kojima učestvuje više igrača su posebno popularne poslednjih godina. Ove igre omogućavaju i komunikaciju među igračima, što se može takođe koristiti za vređanje i omalovažavanje.

Slanje malwarea je namenjeno uništavanju podataka na računaru žrtve ili njenom špijuniranju (poruke koje šalje, slike na računaru, pristup web kameri, hakovanje – npr. krađa šifara za društvene mreže i još mnogo toga).

Slanje porno i drugih spam sadržaja na mail podrazumeva prijavljivanje žrtve na razne neprimerene mailing liste.

The post Šta je sajber nasilje, zašto se dešava i kako policija pronalazi vinovnike appeared first on Moodiranje.