fbpx

Sito, pa besno – šta nam je ljudi?

Ne znam odakle da krenem sa ovim člankom ali pokušaću da ukažem na opštu pojavu u društvu koja se ne manifestuje samo na mrežama već i u stvarnom životu.

Više niko nikome ne sme ništa da kaže, niko ne sme da upozori nikoga, svi intenzivno pokušavaju da budu iznad drugih, da sole pamet, da budu najpametniji, zen, jaki, itd, a nažalost, imam gorući osećaj da je ispod toga jedna opšta letargija, tuga i prikrivanje sopstvene nesreće.

Možda grešim i pola vas će reći: pa da, ono što vidimo u drugima ili nam smeta u drugima i mi nosimo ili pak nam fali, ali vam garantujem da nije uvek tako i da je nekada dobronameran savet – samo to, savet, a da je komentar nekad samo komentar, a ne kritika. Ne kritikujemo uvek, a bolno je jasno da smo kolektivno preosetljivi na to da naš krhki ego iole strada kad mu se ukaže na to nismo svi bezgrešni niti idealni.

A kad je to postao toliki greh biti grešno ljudsko biće. Šta sad? Nekad se ne izrazimo najbolje, nekad nešto ne kažemo ili procenimo kako treba. I koliko god se trudili, izučavali komunikaciju, pa i predavali je kao ja, opet se desi nekad da pogreši čovek i da imam osećaj kao da mi zaista treba neki ozbiljan sudski tumac da mi interpretira zbog čega neko ima potrebu da svoj bes ospe na mene ni krivu ni dužnu.

I onda sam, razgovarajući sa ljudima uvidela jednu stvar.

Ljudi pate.

Oko nas je ozbiljno siromaštvo, nesnađenost koja je posledica apsolutno kriminalnog stanja u obrazovanju, hiperprodukciji zaludnih zanimanja, politizovanog zapošljavanja, urušenje kulture i umetnosti, uljudnosti, ponašanja, ophođenja, ma svega.

Naravno da mi koji smo negde shvatili recimo to da se od umetnosti teže može živeti i prekvalifikovali se koristeći neke druge veštine, interesovanja i talente bodemo oči. A sa druge strane vlada neverovatna arogancija, nadmenost, potpuno neka milenijalističkaego-centristička očekivanja da svet treba, mora i apsolutno se okreće isključivo i jedino oko – nas. Nije to baš tako i što pre to shvatimo, lakše će nam i svima oko nas biti.

Tebi je lako, ne znaš ti…

Izluđuje me ova prazna floskula. Kao da se uspeh zaista ne prašta na Balkanu treba da se pravda doživotno da smo istoga vredni. Samo meni najbliži znaju recimo koliko sam obuka plaćala, dobijala stipendija i učila vikendom radeći od 9 ujutru do 23 uveče, a vikendom držeći časove, pišući honorarno za 500 dinara i koliko puta se desilo da živim na tostu i džemu ili bademima danima.

Umela sam da radim po 20h dnevno (ne preuveličavam), da nedeljama nema slobodan dan, da, gladna znanja, sedim po 40h mesečno na obukama, umorna i iscrpljena, da se ne predajem, da guram, da tražim, da radim i besplatno i za siću, samo da učim, da vežbam, da slušam. Prva stvar koja tada leti je ego, jer je prvi i osnovni alat samopromene kritika. Želiš kritiku. Treba ti. Kroz nju rasteš, razvijaš se i uviđaš. Postaješ bolji. Ali ne. Za one koji smatraju da kritika može biti jedino zlonamerna – nema ni ne može biti pomoći.

Dakle, ljudi možda nisu siti samo fizičkih gluposti, ali su puni. Puni ogorčenosti, inata, zavisti, bola, osećaja nepravde, izneverenosti, kraha.

Tu je i slučaj Jelene Đoković koja, iako ima neke upitne izjave zaista, sada već i a priori pogrešno tumače i izvlače iz konteksta potpuno kivni i prepuni ozlojeđenosti što im neka tamo Jelena sa zlatnom kašikom kojoj je eto bilo lako u životu soli pamet da plate treba da budu više. Razumem ja sve ljude koji je čereče i koji bi je razapeli ali halo. Hajde malo da se spustimo na zemlju i shvatimo da je svuda oko nas odavno kapitalizam.

A ona ukazuje na to da su borbe u tome svemu zapravo zajedničke i daje platformu za postavljanje pitanja i možda, MOŽDA za postizanje nekih promena. Ali ne. Umesto hvala, mi samo pljujemo. Hajde dosta s tim više. Budimo malo konstruktivni i kreativni, pa onda da vidimo šta će da bude.

Vreme je da odrastemo i prihvatimo pravila igre. Prihvatimo potencijal globalnog tržišta. Prihvatimo da nismo toliko bitni već da je naša snalažljivost esencijalna za uspeh. Ne to koliko smo savršeni dakle, već efikasni, koliko smo u stanju da se adaptiramo. A jesmo, i svako od nas jeste. To je naša urođena moć i svrha, to je naša biološka i evoluciona predispozicija. Dakle, onog trenutka kada prihvatimo da možemo i pustimo šta god da smo ufiksirali u glavu, bivamo i spremni da nam se otvore nove mogućnosti. Tek tada kreće nova bitka u kojoj nećete imati vremena da budete kivni na svet, i druge, prihvatiti svoju odgovornost i početi da istinski rastete i borite se za sebe, pravog sebe i svoje najbolje.

Sito pa besno, kao globalna pojava iz ugla zdravlja

Ova pojava sitih i besnih ljudi možda ima korena i u jednoj drugoj činjenici, ali se ograđujem jer nisam niti lekar niti nutricionista. Ljudima je za život sasvim dovoljno da unose određeni broj kalorija, da troše tu negde isto toliko i da dobiju sve što im je potrebno da organizam, ta osetljiva i neverovatno automatizovana mašina funkcioniše bez greške.

A šta se dešava?

Šećer je u mesu. Šećer je u kakao prahu. Šećer je u sokovima. Šećer je u APSOLUTNO SVEMU oko nas i šta to znači?

Postoji niz oboljenja koja se vezuju za šećer i prekomerni unos šećera, a svaki, apsolutno svaki od njih za posledicu ima, pored ogromnih poremećaja u radu metabolizma i najčešća tri simptoma:

  • umor
  • nesanicu
  • razdražljivost

A kakve to veze ima sa ovim navedenim ponašanjima oko nas?

Ima itekako veze, jer kao da se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima. Samo kažem – pored obrazovanja, krize, ekonomskog stanja, emotivnog nezadovoljstva i svih tih okolnosti koje dovode do toga da mnogi svoja nezadovoljstva leče agresijom, rekla bih i da se možda nekako svi vazda fokusiramo na fizički izgled i gojaznost. Merimo sve kilogramima, kvantitativno. U svemu.

A ispod toga što se vidi, je opšti niz simptoma koji nas uništavaju, a naizgled su nebitni. Bitni su. Možda smo zato besni, a prepuni kalorija, svakakvih samo ne zdravih. Možda zato tako siti, u dosadi, u pristupačnosti i dostupnosti nalazimo za shodno da se brecamo na ljude znane i neznane po internetima i da lečimo svoje frustracije na taj način.

Jer toliko je lako, zar ne? Neko nam krene uz dlaku, i na keca ga iznapadamo, osetimo se malo moćnije, namenski pokušamo da ga puknemo gde boli, gde mislimo da je ranjiv, ili klasično botujemo i trolujemo, eto tako, zabave radi. Ali, šta se desi ako odbijemo da budemo deo te igre? Postajemo ogromno ogledalo upravo tih frustracija.

Pre no budete siti i besni, budite ogledalo. Sebi, pa drugima. Pa, ako ništa ne pomaže, blok je iz Raja izašao, zaista vam ne trebaju ljudi nedozreli i nesvesni u životu, zar ne?

Podržavam. I toplo savetujem. Jer jedan je život. I vreme koje je nepovratno i treba da ga zaštitimo. Bar ja tako mislim. Ako je mišljenje još uvek – dozvoljeno uopšte.

Komentari