Ono o čemu istoričari malo vode računa u kalkulacijama srpske istorije jeste ženski narativ koji se osećao ispod svakog kamena srpske zemlje. Nepravedno skrajnute i povučene od uticaja na slobodarsku budućnost koju su Srbi prvi utkali u istoriju Evrope, tri žene od Boga nadahnute, učinile su daleko više od bilo kojeg savremenika 21. veka.

Organizovanje u različita aktivistička udruženja, parlamentarna potvrda, glas žene u politici, priznavanje ravnopravnosti u najširem smislu te reči, za ove tri magične srpske žene 19. veka bio je cilj za koji su se borile, pritisnute tradicionalnim patrijarhalnim normama.

Danas, kada su te kategorije i norme doživele svoju uglavnom retoričku ravnopravnost koja kleca u svom izvršnom delu, znamo da je nauka objasnila zašto su žene kroz istoriju imale magijski uticaj na geopolitička dešavanja, a da nadobudni i redaktorski istoričari nisu videli pravu sliku i stanje stvari ili nisu hteli da je vide iz različitih pobuda.

Novija istraživanja potvrđuju da muškarci imaju za oko 10% veći mozak od žena, ali sva druga neurološka istraživanja pokazuju sklonost da pojasne pozadinu istorijskih dešavanja u Srbiji.

Naučnici ukazuju na to da žene u poređenju na muškarcima imaju veći odnos sive mase (neurona) u odnosu na povezujuća vlakna, tzv. belu masu. Taj snop neurona takođe je i deblji, što bi značilo da u “fabričkoj postavci” imaju daleko bolje povezivanje logike i emocija. Žene takođe imaju bolju verbalnu fluentnost i brže koriste jezičke centre u mozgu. Dva važna ženska hormona progesteron i estrogen utiču na pojačanu memoriju.

Samo neki od naučnih podataka ukazuju na to da su žene u mnogome kognitivnije, a samim tim i sposobnije za bolje i tananije povezivanje činjenica, sagledavanje stvarnosti i logičko razmišljanje.

Međutim, ako se Teslinom vremenskom mašinom vratimo u 1835. godinu i preskočimo “sveto istorijsko pisanije” o događajima kojima su svedočili naši preci i pretkinje, upoznaćemo tri žene koje je istorija spontano zaboravila da pomene, kada retoriše o vremenima koja su dovela do prvog slobodarskog i modernog Ustava u Evropi 19. veka, ali i nakon njega, kada je Srbija pod palicom intelektualki razvijala inat u svom punom obliku.

Danas je Sretenje. Dan državnosti. Praznik koji praznujemo tačno dva veka kasnije, nemajući ni blagog pojma koje su muke iza njega ležale i šta se zapravo dešavalo te daleke 1835. godine.

Ako bismo govorili jezikom današnjice, onda bi to zvučalo ovako: tri aktivistkinje svetskog glasa, influenserke i srpske dive, skromno ogrnute patrijarhatom, u feudalna vremena Kneževine Srbije, vredno su radile na pozadinskim bitkama za slobodu naše zemlje.

Ljubica Vukomanović, rođena krajem 18. veka, bila je žena neverovatnih duhovnih i intelektualnih moći. Da je ikada zabeležen datum njenog rođenja, možda bismo mogli da saznamo astrološku pozadinu zašto je ova velika srpska žena bila toliko politički uticajna i zašto je vodila toliko buran život u senci velikog kneza Obrenovića. Ovako, sudeći po njenom karakteru, mogla bi pripadati vatrenim znacima Lava ili Ovna, budući da su njena harizma i energija podsećale na srednjevekovne srpske junake.

Stasita, takoreći kršna žena, vojničkog stava i preke naravi, Ljubica je bila neformalna vladarka, koja je često ulazila u konflikte sa svojim suprugom zbog njegovih političkih odluka. Srboljubiva i pobožna, žena sa dobrim osećajem za stil i još boljom intuicijom, gurala je Miloša u bolje političke vode od onih koje je Knez vodio, više se baveći ljubavnim aferama nego potrebom srpskom življa.

Baš u prvoj prestonici moderne Srbije, kojom će Kragujevac postati samo 16 godina kasnije, Ljubica je mučki ubila njegovu ljubavnicu Petriju Perić 1819. godine. Moral i pravednost bili su u srži Srezojevčanke poreklom, majke dva srpska sina Milana i Mihaila.

Poznata po mudrosti, bila je nezvanični “trbuhozborac” svome mužu, trudeći se da iskoreni njegov promiskuitet i okrene ga ka “državničkim” poslovima.

Na Sretenje 1835. kada je u Kragujevcu donesen prvi moderni srpski Ustav, koji daje slobodu svim živim robovima i zarobljenim dušama, pokrenuo je istorijske događaje u celoj Evropi, koja je u to vreme bila sužanjska civilizacija. Ova moćna žena, grubih crta lica i toplih kestenjastih očiju, za ljubav svojoj kneževini Srbiji, dala je sve od sebe da moćnog Obrenovića dogura do nekih događaja koji će zemlju u budućnosti proslaviti kao prvu slobodarsku državu.

I ne samo to, oko kneginje Ljubice kolale su priče da je bila jedan od glavnih zagovarača kod svog supruga za Drugi srpski ustanak, koji je rezultirao autonomijom Srbije u okviru Osmanlijskog carstva u ranom 19. veku. Bila je glavni diplomata u odajama Obrenovića, zahvaljujući kojoj je Srbija 1830. godine dobila Hatišerif kojim je Srbiji priznato unutrašnje samoupravljanje i pravo na naslednu vlast.

Gurala je političke odluke, kao žena moćnog srpskog vladara i majka dva naslednika, koristeći često i ucenu kao ubeđivačku metodu i tako umnogome zaslužna za sretenjski Ustav, najnapredniji državni dokument tog doba.

Iako ne postoje istorijski podaci da je Ljubica završila neku školu, što bi bio jedan od najvećih presedana u vremenu kada žene nisu imale pravo na obrazovanje, zna se da je bila pismena, izrazito inteligentna, mudra, politički izuzetno pronicljiva i vrlo edukovana žena, zahvaljujući intenzivnom samoobrazovanju koje je dobijala od svog muža kneza, srpskih državnika i crkvenih verodostojnika.

Sahranjena je u manastiru Krušedol i upamćena kao žena koja je bila vrlo svesna važnosti srpskog opismenjavanja, što je rezultiralo i otvaranjem prve gimnazije u Kragujevcu 1833. godine.

Uporedo sa ovom opasnom i agresivnom ženom, rasla je živela Vilhelmina Karadžić, ćerka našeg Vuka i jedna od najobrazovanijih žena svog vremena. Rođena je neposredno pred donošenje sretenjskog Ustava 1828. godine, ali je život dala i posvetila promociji Srbije u Evropi. Bila je višestruko talentovana. Bavila se prevodilačkim poslom, bila je književnica, slikarka i promoterka srpske nacionalne dragocenosti.

Nasuprot kavgadžijskom karakteru kneginje Ljubice i izrazitoj muškoj energiji, Mina je važila za prefinjenu i mirnu ženu, koja je svojim blagoglagoljstvom mnogo uticala na izgradnju imidža i reputacije naše zemlje u Evropi.

U jednom istorijskom trenutku, prema svedočenjima savremenika tog vremena koja istorija nije priznala za validnim, ove dve srpske dive, srele su se u Beču, četrdesetih godina 19. veka, na jednom okupljanju srpske emigracije, po kojoj je prestonica Austrije tog vremena, bila poznata. Svekrva i snajka odobravale su jedna drugu, podržavajući sopstvene napore da Srbiju povedu na ženski, mudriji način. 

Kažu da je susret dve suprotnosti, ali istih moralnih, duhovnih i drugih načela, učinio taj skup nezaboravnim i da su njih dve srboljublje istakle kroz mnoge teme o kojima su razgovarale. Otresita Ljubica i pitoma umetnica Mina, nasuprot svemu, imale su mnogo toga zajedničkog. Osim što je Mina bila udata za Ljubicinog brata Aleksu, obe su se borile za Srbiju možda i više od bilo kojeg junaka na bojnom polju. Ostavile su nam u nasleđe da nikada ne zaboravimo da smo potomkinje onih koje su se, uprkos tradicionalizmu i represiji žena tog vremena, hrabro borile za status Srbije na svakom frontu i na svaki mogući način.

Iako je Mina živela još pola veka posle smrti svoje svekrve, velike Ljubice Obrenović, najistaknutije ženske srpske figure tog vremena, Ljubica je “štafetu” predala mladjim patriotkinjama, kao opomenu da je borba za otadžbinu i srpsku porodicu prioritet i svake od nas.

U godinama oko sretenjskog Ustava, rodila se i Eufemija Jakšić, četiri godine mlađa koleginica Mine Karadžić, 1824. godine. Za razliku od Mine koja je rođena u Beču, Beograđanka poreklom, rođena u porodici vrhunskih intelektualaca, Eufemija je važila za jednu od najobrazovanijih Srpkinja svog vremena.

Rođena u vreme poništavanja žena i onemogućavanja obrazovanja, uprkos svemu, natprosečno inteligentna Beograđanka, čiji je otac bio političar i srpski intelektualac, izborila je svoje pravo na obrazovanje i postala prva pesnikinja koja je pisala pesme u slobodnom stihu, izrazito značajna književnica i prevodilac.

Svesna duhovne prozorljivosti i inteligencije Srpkinja tog vremena, bila je veoma aktivna u borbi za obrazovanje i prava žena, te je ostavila neizbrisiv trag u kontekstu književnog kulturnog razvoja u Srbiji, naročito u vezi sa ulogom žena u književnosti i obrazovanju 19. veka.

Ova maštovita i neverovatno talentovana Dorćolka, nastanjena u Skadarliji, nežne puti i bademastih očiju, bila je poznata kao žena koja je vodila računa i o svom odevanju. Volela je nakit, ali i odeću koja je nosila tradicionalne srpske motive, na moderan način.  Volela je roze i plavu boju u pastelnim tonovima, nosila tepeluk sa barešom ukrašen brošem, ali je volela i tada moderni kaputić sa širokim rukavima opasan somotnim barešom na kojem je nosila bisernu granu, kao oznaku za bračni status.  Iako nežne spoljašnjosti, Eufemija je bila poznata po oštrom rečniku i smelim muškim sintagmama, posebno kada je govorila o podizanju srpskih žena kroz dostojanstveno obrazovanje i jednaka prava. Duh borbe za slobodu, brzo se proširio Srbijom tog vremena, pa su mnoge mlade žene postaje buntovnice i agitatorke slobode.

Ove tri moćne srpske ženske figure u Srbiji 19. veka, sretale su se u intelektualnim krugovima, iako istoričari ne vole da pominju uticaj ovih žena u politici, kulturi i obrazovanju.

Temelj sretnjskom Ustavu, postavila je kneginja Ljubica, kao glavni politički navigator velikosrpskog knjaza Obrenovića, a ove dve mlade žene, Mina i Eufemija postavile su snažne temelje za razvoj pismenosti u Srba i razvoj slobodarske promisli.

Budući da su bile vršnjakinje istog interesovanja, razmenjivale su ideje i aktivnosti u društvenim, intelektualnim i kulturnim krugovima Srbije, boreći se za temelje onoga na čemu počiva Srbija 21. veka: zemlja neukrotivih inadžija sa snažnim osećajem za patriotizam i pravdu, beskompromisni kada je reč o srpskoj zemlji i njenim tradicionalnim vrednostima.

Veliki je paradoks 21. veka da Evropska Unija Srbiji danas “propisuje lek koji leči nedemokratsko postojanje”, kada smo pre dva veka

dokazali svetu nenadmašnu unutrašnju silu i maestralan intelekt, pokazujući toj istoj Evropi “know how” izvorne demokratije sretenjskim Ustavom, najmoćnijim dokumentom u Evropi, u vremenima kada su još postajali robovi, a diskriminacija žena uveliko harala svetom.

Ako su mogle Ljubica, Mina i Eufemija, bez ikakvih ljudskih prava, da nam zaveštaju mudrost u borbi za pravo mesto Srbije u svetu, ne znam šta još čekamo?

Srećan Dan državnosti Srbijo!