– Nemoguće je preterano naglasiti potrebu za razvojem obrazovanja u oblasti medijske i digitalne pismenosti, sa posebnom pažnjom na uključivanje ovih tema u formalno školovanje. Potrebno je dalje obrazovanje roditelja, vaspitača i nastavnika, kao i svih ostalih aktera čija je odgovornost da zaštite decu od štetnih sadržaja, ali i da im obezbede poštovanje dečijih prava – pre svega, prava na privatnost, slobode izražavanja i prava na pristup znanju, koja su temelj za ostvarivanje ostalih dečijih i ljudskih prava u digitalnom okruženju.

Dodatno, treba nastaviti sa razvijanjem specijalizovanih servisa koji deci i mladima mogu pružiti smernice i savete u slučajevima ostvarivanja digitalnih rizika. Prilikom razvoja ovih servisa neophodno je uspostavljanje efikasne komunikacije i kolaboracije između najšireg kruga aktera, od pravosudnih organa, preko medija i telekomunikacionih operatora, proizvođača medijskog sadržaja, oglašivača, obrazovnih institucija, specijalizovanih stručnih organizacija i mnogih drugih – smatra dr Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse SHARE Fondacije.

Upotreba interneta je postala odavno najdominantnija životna aktivnost svih nas. Neki podaci pokazuju da na svetu čak do 50% korisnika interneta pokazuje preterano ili štetno korisničko ponašanja. Snimanje sadržaja postalo je manir, svakodnevna aktivnost, dovedena do granica banalnosti i apsurdnosti, pa tako danas ljudi objavljuju šta su kuvali za ručak, šta im je partner napisao u poruci, kad isprobavaju garderobu u tržnom centru, pa čak i kad idu na snimanje zuba (lično sam ovo videla na mrežama).

Ovde je reč o nizu fotografija i video snimaka u kojima vi ili vaše dete otkrivate detalje iz svog života, puštate strance u svoj dom, izlažete sebe i svoju decu neznanim opasnostima, a u okolnostima u kojima su vaši nalozi na društvenim mrežama otvorenog tipa, apsolutno nemate kontrolu nad time ko će i šta od toga videti i na koji način će tumačiti ili to zloupotrebiti.

Malo li je primeraka u kojima su stanovi opljačkani, deca oteta, i slično, upravo prateći naloge na društvenim mrežama i vaše aktivnosti? A šta je tek sa onim manje opipljivim delima, vidnim ili ne, za koje nikada ni ne saznamo?

Razvoj tehnologije menja i pristup samom kontekstu roditeljstva. Nije dovoljno biti samo roditelj, jer je bezbednost dece sada ugrožena sa obe strane, virtuelne i realne.

Pogledajte ovaj klip:

Ovo su primeri izuzetnog problema u društvima u kojima živimo, nezrelih i senzacionalističkih pristupa roditeljstvu, dece koja će imati i nositi tragove toga, i sve to pod budnim okom javnosti, koliko god masovna ona bila ili ne. Nastojanja brojnih „stručnjaka“ da se istaknu kao idealni roditelji jednako su štetni. Ponašanja u kojima se identitet ličnosti potpuno skrajne zarad preuzimanja identiteta „majke“, „roditelja“, i onog najgoreg, “drugara” deci, jednako su tragična kao i potpuna odsustva brige o detetu.

Previše primera oko vas sigurno znate u kojima je dete bukvalno ukras, dodatak, neki deo socijalnog identiteta, a ponašanja takve dece govore glasno o zapostavljenosti ulaganja u njihovu samu suštinu.

Dodajmo tome element interneta, i tragedija postaje neizbrisiva.

Roditelji su već odavno jedni od najvećih izvora kršenja privatnosti svoje sopstvene dece, ostavljajući potencijalno štetne digitalne tragove znatno pre dobi saglasnosti.

Zamislite da imate pet godina i da vaša majka snima svaki vaš korak, podstiče vas da se glupirate, pozirate, “zabavljate narod” i od vas pravi maskotu?

Da li majke koje od svoje dece prave manekene za Instagram čine zločin?

Digitalni otisak deteta ili tinejdžera sada počinje čak i pre rođenja. Od ultrazvučnih fotografija i najava termina objavljenih na društvenim mrežama do uticaja “pametnih igračaka”, roditelji otkrivaju mnogo više informacija nego što znaju o svojoj deci. Dodajte sve veći broj računara u učionici i količinu podataka koje prikupljaju škole i vrlo je malo podataka o vašem detetu koji su zaista privatni.

Ova tehnologija, zajedno sa ponašanjem roditelja, sve više dovodi decu u opasnost od krađe identiteta, ponižavanja, raznih kršenja privatnosti, buduće diskriminacije i izaziva zabrinutost zbog razvojnih pitanja koja se odnose na autonomiju i saglasnost.

Studija iz 2010. godine pokazala je da je u SAD-u više od 90% dvogodišnjaka i 80% beba već bilo na raznim društvenim mrežama.

Ovaj izveštaj procenjuje da do 13. godine roditelji na mreže postave otprilike 1300 fotografija i video snimaka svoje dece (što bi moglo izgledati kao konzervativna procena za one od nas čiji su newsfeedovi puni novih roditelja).

Čak se i 2011. procenilo da ljudi imaju među kontaktima i oko 1/5 potpunih poznanika i prolaznih ljudi koje površno poznaju, posebno na Fejsbuku. Razmislite o tome koliko prilika mogu imati relativni stranci (ili čak prijatelji koji kasnije postanu čak i neprijatelji, a znamo da se i to često dešava) da izlože ranjive ili potencijalno neugodne postove (ili priče, za koje smatramo da su kratkotrajne, ali mogu nekome ko ih kopira ili snimi, trajati ceo život).

Fenomen da roditelji stavljaju informacije o svojoj deci na mrežu postao je poznat kao „sharenting“. U nedostatku naše reči, mogli bismo to nazvati rodideljenjem.

Prema britanskom izveštaju, Barclais je predvideo da će do 2030. „rodideljenje“ predstavljati 2/3 prevare sa identitetom, što će koštati i stotine miliona dolara godišnje. Samo sa imenom, datumom rođenja i adresom (na primer, dovoljno lako pronaći na fotografiji rođendana sa geografskim oznakama na Facebooku), čak i potpuno loši glumci mogu da čuvaju ove podatke sve dok osoba ne napuni 18 godina, a zatim započnu otvaranje naloga.

Šta možete da učinite?

Eliminišite nepotrebne slojeve informacija poput geografskog označavanja (“tagovanje” na lokacijama) i razgovarajte sa svojom decom čim budu u mogućnosti o tome šta se vezano za njih stavlja na mreže.

Ovo drugo ne samo da poboljšava detetov osećaj autonomije, već ga veoma rano upozorava na potencijalne opasnosti prekomernog deljenja i daje im dobar osećaj o tome šta treba da bude javno i privatno.

Zaista, deca koja odrastaju sa osećajem privatnosti, uz roditelje koji ih podržavaju i koji manje kontrolišu, prolaze bolje u životu. Studije pokazuju da ova deca imaju veći osećaj opšteg blagostanja i izveštavaju o većem zadovoljstvu životom kao odrasli od dece koja su doživela manje autonomije u detinjstvu. Deca moraju biti u stanju da formiraju sopstveni identitet i stvore sopstveni osećaj kako privatnog, tako i javnog “ja“ da bi napredovali kao mladi ljudi i na kraju kao odrasli.

-Stejsi Stajnberg sa Pravnog koledža Levin Univerziteta na Floridi

Bez ikakvog osećaja ograničenja kada su u pitanju njihovi podaci, deca koja odrastaju u našem svetu nakon oduzimanja privatnosti mogu pretpostaviti da nemaju pravo da čuvaju svoje podatke privatnim.

Samo razmislite o tome svemu pre nego što bilo šta objavite, a dodala bih i to da pored ovoga, i dalje postoji veliki broj fenomenalnih roditeljskih kanala informisanja koji pomažu drugim roditeljima i daju savete i ideje, ali imajte na umu da neke stvari tada treba maksimalno sačuvati privatnim, pa i poštovati one koji svoju privatnost kvalitetno i kreativno dele, jer kao što vidimo, to jeste delimično i žrtva i rizik.

Zato, filtrirajte informacije i pazite koga pratite, a još više i bitnije – ko prati vas.

The post Snimanje dece za internet: Šta je to sharenting i zašto morate o tome da mislite appeared first on Moodiranje.

Koje opasnosti prete određenim starosnim grupama, tojest, na šta da obrate pažnju roditelji osnovaca do petog razreda, a na šta roditelji dece uzrasta do 15 godina?

– Već u petom razredu osnovne škole su izuzetno aktivni u virtuelnom prostoru, a društvene mreže su virtuelni ekvivalent druženja sa prijateljima. Međutim, gotovo svako dete je makar jednom ušlo u komunikaciju sa nepoznatom osobom. Uglavnom misli da komunicira sa svojim vršnjakom. Na stranu što dete može doći u kontakt sa predatorom, činjenica je da može da ga povredi i virtuelni prijatelj. Deca ne shvataju da im virtuelni prijatelji nisu pravi prijatelji i da ne mogu da imaju poverenje u nekoga koga ne poznaju i koga nikada nisu videli.

Postoji zabeležen veliki broj slučajeva da su deca bila žrtve zločeste dece koja iz čiste dosade započnu komunikaciju, približe se žrtvi i kada im se ona poveri i otvori svojim problemima ili mislima koje je muče, oni to zloupotrebljavaju objavljivanjem na društvenim mrežama ili započnu sa vređanjem i omalovažavanjem.  Poruke nisu ograničene samo na pisanu reč. Deca koriste mobilne telefone koji imaju digitalne kamere za slikanje i snimanje za slanje svojih fotografija i video zapisa svojim prijateljima. Iako ovo može biti zabavan i kreativan način da podele dešavanja iz svog života, važno je podsetiti svoje dete da ovakva aktivnost može biti i negativna.

Ponekad se stvari otmu kontroli. Ukoliko devojčica pošalje fotografiju sebe osobi za koju pretpostavlja da je joj je bliska, može doći do zloupotrebe fotografije. Ozbiljan problem za učenike od 10 pa do 15 godina predstavlja situacija u kojima devojčica ili dečak pošalju provokativne slike na kojima su nagi ili polunagi osobama sa kojima se dopisuju a koje uživo ne poznaju, pa čak i svojim prijateljima. Da se ne bi ovakva situacija dogodila vašem ili detetu iz vaše okoline, jako je bitno da detetu objasnite da ne pravi i ne šalje fotografije koje mogu da njega ili nju dovedu u nepovoljan položaj. Nakon poslate fotografije izgubi se kontrola nad njom a potencijalno i ugled deteta, iako ono nije krivo niti je želelo negativan epilog. Mnogi su ovo naučili na teži način. Ne dozvolite da vaše dete bude jedno od njih.

Opasnosti na društvenim mrežama kada su u pitanju deca i mladi ima mnogo: od komunikacije sa nepoznatim ljudima, različitih oblika internet vršnjačkog nasilja, maltretiranja porukama neprikladnog sadržaja, preko vređanja i uznemiravanja, postavljanja lažnih informacija, grupa na društvenim mrežama u kojima je cilj ismevanje. Kao jedan od najtežih oblika ugrožavanja bezbednosti dece su kriminalne aktivnosti, poput krađe identiteta i informacija, zatim pedofilija, mogućnost kidnapovanja i ucena koje imaju posledice po fizičko i mentalno zdravlje.

U porastu je i broj video igara koje imaju za krajnji cilj samopovređivanje dece i oduzimanje sopstvenog života. Sve je više širenja mržnje, nasilnog sadržaja, ismejavanja, ostavljanja pretećih komentara, propagiranje iskrivljenih i nemoralnih vrednosti na društvenim mrežama, a sve to targetira decu i mlade. Sa novim rizicima u sajber svetu, deca često nisu u mogućnosti da se suoče sama. Naglasak mora biti na edukaciji, kako dece, tako paralelno i roditelja i društva u celini.

Kako razgovarati s detetom o ovome i preduzeti mere predostrožnosti, a da ono to ne shvati kao atak na privatnost?

– Podešavanja privatnosti na društvenim mrežama dozvoljavaju korisnicima da ograniče ko može da vidi njihove profile. U ovom periodu životnog doba deteta bitno je objasniti mu da ne treba da prihvata zahteve za prijateljstva od ljudi koje ne poznaje.

Veliki broj stručnjaka zagovara teoriju da bi virtuelni prostor mogao da pomogne deci u procesu sticanja nezavisnosti i odgovornosti, sazrevanju i učenju. To je tačno, ali sa druge strane, apsolutno je prirodno da roditelji postave pitanje šta njihova deca rade na uređajima.

Nije zabrinjavajuće ako roditelj želi da zna šta njegovo dete radi na društvenim mrežama – veća je briga ako roditelja to ne zanima!

Direktna komunikacija je uvek najbolja. Razgovori o bezbednosti na Internetu trebalo bi da počnu i pre nego što dete napravi samostalne naloge na društvenim mrežema.

Kako su se do sada pokazale aplikacije za monitoring?

– Često me roditelji pitaju na mojim radionicama pitaju da li treba da špijuniraju svoje dete. Ne volim termin špijuniranje, jako je ružan i neprikladan. Mora da postoji  obazrivost! Preventiva je uvek nužna! Decu ne treba pustiti same da se snalaze u sajber svetu. Roditelj je taj koji će sa detetom napraviti prve korake. Predatora je mnogo kao i zlonamernika a opreza nikad dosta.

Dete treba usmeriti šta je dobro a šta je loše u sajber svetu – kao što decu učimo da ne pričaju sa nepoznatima na ulici onda treba da ih naučimo i da ne pričaju sa nepoznatima na društvenim mrežama.

Džabe vi možete da “špijunirate” i da “uhodite” sopstveno dete na internetu, raznoraznim aplikacijama, to je lako! Platite nekoliko hiljada dinara i mislite da ste pobedili. Mnogo je teže ali i efikasnije da se izgraditi poverenje na relaciji roditelj – dete i to treba da bude cilj kada je sajber bezbednost mladih u pitanju, da dete oseti sigurnost da može da vam se obrati ne samo kada se nešto negativno desi već i pre.

Koliko se vršnjačko nasilje odvija preko interneta i kome se obratiti za pomoć?

– Internetom dominiraju nasilni sadržaji koje mladi prave snimajući svojim telefonima tuče, maltretiranja, pretnje. Vršnjačko nasilje je u porastu, a animozitet se odvija paralelno i na društvenim mrežama i u stvarnom svetu. Sve su češće tuče među dva vršnjaka dok ostatak odeljenja snima i navija. Ili pak, kada jedan nasilnik maltretira, vređa, udara, psuje žrtvu, a “drugari” to beleže smart telefonim. Snimatelji ili fotografi time ispadaju saučesnici i podjednako podležu sankcijama i osudi isto kao i nasilnik.

Čemu snimanja tuča? Time se žrtva joše više kažnjava i ponižava. Ogroman je problem što nakon tuče, snimci nastavljaju još dugo da kruže društvenim mrežama i da se dele na četovima.

Modrice prođu, ali snimci nastavljaju da žive u virtuelnom svetu. Time žrtva oseća još veću psihičku torturu i sramotu, a nasilnik oseća moć. Mnogi pokretači snimaka koji sadrže nasilje i tuču misle da će time steći ugled i poštovanje, uliti strah i pokazati da su opasni. Nasilnici često prete drugima da, ako ne snimaju i ne fotografišu tuču, da će proći kao i žrtva što izaziva strah od osvete, ali i strah odbačenosti grupe koja podržava ovakvo delovanje. U slučaju da je dete žrtva bilo kog oblika nasilja (uključujući Internet, sajber, elektronsko nasilje) odmah treba prijaviti školi. Škole imaju obučene timove za sprečavanje nasilja.

U kojoj meri su deca osvešćena po pitanju njihove bezbednosti na internetu?

– Nedovoljno. Ali tu smo mi stariji da im objasnimo da je internet jedna fenomenalna stvar koja svima nama umnogome olakšava život i pruža beskrajne mogućnosti ali da moramo da znamo da ga koristimo bezbednosti i sigurno.

Knjiga “Bezbednost dece na internetu – vodič za roditelje” može se poručiti putem sajta katarinajonev.com

The post Katarina Jonev: U online svetu, dete može biti žrtva i zlonamernih vršnjaka, ne samo manijaka appeared first on Moodiranje.