– Nemoguće je preterano naglasiti potrebu za razvojem obrazovanja u oblasti medijske i digitalne pismenosti, sa posebnom pažnjom na uključivanje ovih tema u formalno školovanje. Potrebno je dalje obrazovanje roditelja, vaspitača i nastavnika, kao i svih ostalih aktera čija je odgovornost da zaštite decu od štetnih sadržaja, ali i da im obezbede poštovanje dečijih prava – pre svega, prava na privatnost, slobode izražavanja i prava na pristup znanju, koja su temelj za ostvarivanje ostalih dečijih i ljudskih prava u digitalnom okruženju.

Dodatno, treba nastaviti sa razvijanjem specijalizovanih servisa koji deci i mladima mogu pružiti smernice i savete u slučajevima ostvarivanja digitalnih rizika. Prilikom razvoja ovih servisa neophodno je uspostavljanje efikasne komunikacije i kolaboracije između najšireg kruga aktera, od pravosudnih organa, preko medija i telekomunikacionih operatora, proizvođača medijskog sadržaja, oglašivača, obrazovnih institucija, specijalizovanih stručnih organizacija i mnogih drugih – smatra dr Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse SHARE Fondacije.

Upotreba interneta je postala odavno najdominantnija životna aktivnost svih nas. Neki podaci pokazuju da na svetu čak do 50% korisnika interneta pokazuje preterano ili štetno korisničko ponašanja. Snimanje sadržaja postalo je manir, svakodnevna aktivnost, dovedena do granica banalnosti i apsurdnosti, pa tako danas ljudi objavljuju šta su kuvali za ručak, šta im je partner napisao u poruci, kad isprobavaju garderobu u tržnom centru, pa čak i kad idu na snimanje zuba (lično sam ovo videla na mrežama).

Ovde je reč o nizu fotografija i video snimaka u kojima vi ili vaše dete otkrivate detalje iz svog života, puštate strance u svoj dom, izlažete sebe i svoju decu neznanim opasnostima, a u okolnostima u kojima su vaši nalozi na društvenim mrežama otvorenog tipa, apsolutno nemate kontrolu nad time ko će i šta od toga videti i na koji način će tumačiti ili to zloupotrebiti.

Malo li je primeraka u kojima su stanovi opljačkani, deca oteta, i slično, upravo prateći naloge na društvenim mrežama i vaše aktivnosti? A šta je tek sa onim manje opipljivim delima, vidnim ili ne, za koje nikada ni ne saznamo?

Razvoj tehnologije menja i pristup samom kontekstu roditeljstva. Nije dovoljno biti samo roditelj, jer je bezbednost dece sada ugrožena sa obe strane, virtuelne i realne.

Pogledajte ovaj klip:

Ovo su primeri izuzetnog problema u društvima u kojima živimo, nezrelih i senzacionalističkih pristupa roditeljstvu, dece koja će imati i nositi tragove toga, i sve to pod budnim okom javnosti, koliko god masovna ona bila ili ne. Nastojanja brojnih „stručnjaka“ da se istaknu kao idealni roditelji jednako su štetni. Ponašanja u kojima se identitet ličnosti potpuno skrajne zarad preuzimanja identiteta „majke“, „roditelja“, i onog najgoreg, “drugara” deci, jednako su tragična kao i potpuna odsustva brige o detetu.

Previše primera oko vas sigurno znate u kojima je dete bukvalno ukras, dodatak, neki deo socijalnog identiteta, a ponašanja takve dece govore glasno o zapostavljenosti ulaganja u njihovu samu suštinu.

Dodajmo tome element interneta, i tragedija postaje neizbrisiva.

Roditelji su već odavno jedni od najvećih izvora kršenja privatnosti svoje sopstvene dece, ostavljajući potencijalno štetne digitalne tragove znatno pre dobi saglasnosti.

Zamislite da imate pet godina i da vaša majka snima svaki vaš korak, podstiče vas da se glupirate, pozirate, “zabavljate narod” i od vas pravi maskotu?

Da li majke koje od svoje dece prave manekene za Instagram čine zločin?

Digitalni otisak deteta ili tinejdžera sada počinje čak i pre rođenja. Od ultrazvučnih fotografija i najava termina objavljenih na društvenim mrežama do uticaja “pametnih igračaka”, roditelji otkrivaju mnogo više informacija nego što znaju o svojoj deci. Dodajte sve veći broj računara u učionici i količinu podataka koje prikupljaju škole i vrlo je malo podataka o vašem detetu koji su zaista privatni.

Ova tehnologija, zajedno sa ponašanjem roditelja, sve više dovodi decu u opasnost od krađe identiteta, ponižavanja, raznih kršenja privatnosti, buduće diskriminacije i izaziva zabrinutost zbog razvojnih pitanja koja se odnose na autonomiju i saglasnost.

Studija iz 2010. godine pokazala je da je u SAD-u više od 90% dvogodišnjaka i 80% beba već bilo na raznim društvenim mrežama.

Ovaj izveštaj procenjuje da do 13. godine roditelji na mreže postave otprilike 1300 fotografija i video snimaka svoje dece (što bi moglo izgledati kao konzervativna procena za one od nas čiji su newsfeedovi puni novih roditelja).

Čak se i 2011. procenilo da ljudi imaju među kontaktima i oko 1/5 potpunih poznanika i prolaznih ljudi koje površno poznaju, posebno na Fejsbuku. Razmislite o tome koliko prilika mogu imati relativni stranci (ili čak prijatelji koji kasnije postanu čak i neprijatelji, a znamo da se i to često dešava) da izlože ranjive ili potencijalno neugodne postove (ili priče, za koje smatramo da su kratkotrajne, ali mogu nekome ko ih kopira ili snimi, trajati ceo život).

Fenomen da roditelji stavljaju informacije o svojoj deci na mrežu postao je poznat kao „sharenting“. U nedostatku naše reči, mogli bismo to nazvati rodideljenjem.

Prema britanskom izveštaju, Barclais je predvideo da će do 2030. „rodideljenje“ predstavljati 2/3 prevare sa identitetom, što će koštati i stotine miliona dolara godišnje. Samo sa imenom, datumom rođenja i adresom (na primer, dovoljno lako pronaći na fotografiji rođendana sa geografskim oznakama na Facebooku), čak i potpuno loši glumci mogu da čuvaju ove podatke sve dok osoba ne napuni 18 godina, a zatim započnu otvaranje naloga.

Šta možete da učinite?

Eliminišite nepotrebne slojeve informacija poput geografskog označavanja (“tagovanje” na lokacijama) i razgovarajte sa svojom decom čim budu u mogućnosti o tome šta se vezano za njih stavlja na mreže.

Ovo drugo ne samo da poboljšava detetov osećaj autonomije, već ga veoma rano upozorava na potencijalne opasnosti prekomernog deljenja i daje im dobar osećaj o tome šta treba da bude javno i privatno.

Zaista, deca koja odrastaju sa osećajem privatnosti, uz roditelje koji ih podržavaju i koji manje kontrolišu, prolaze bolje u životu. Studije pokazuju da ova deca imaju veći osećaj opšteg blagostanja i izveštavaju o većem zadovoljstvu životom kao odrasli od dece koja su doživela manje autonomije u detinjstvu. Deca moraju biti u stanju da formiraju sopstveni identitet i stvore sopstveni osećaj kako privatnog, tako i javnog “ja“ da bi napredovali kao mladi ljudi i na kraju kao odrasli.

-Stejsi Stajnberg sa Pravnog koledža Levin Univerziteta na Floridi

Bez ikakvog osećaja ograničenja kada su u pitanju njihovi podaci, deca koja odrastaju u našem svetu nakon oduzimanja privatnosti mogu pretpostaviti da nemaju pravo da čuvaju svoje podatke privatnim.

Samo razmislite o tome svemu pre nego što bilo šta objavite, a dodala bih i to da pored ovoga, i dalje postoji veliki broj fenomenalnih roditeljskih kanala informisanja koji pomažu drugim roditeljima i daju savete i ideje, ali imajte na umu da neke stvari tada treba maksimalno sačuvati privatnim, pa i poštovati one koji svoju privatnost kvalitetno i kreativno dele, jer kao što vidimo, to jeste delimično i žrtva i rizik.

Zato, filtrirajte informacije i pazite koga pratite, a još više i bitnije – ko prati vas.

The post Snimanje dece za internet: Šta je to sharenting i zašto morate o tome da mislite appeared first on Moodiranje.