Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.

Ideja je bila i da nas kupuju klinke više nego klinci. Ideja je bila i da zasenimo slavu sličnih preteča poput ITD i Ćao. Ideja je zaista bilo mnogo, a realizacija, u najmanju ruku, čudna. Ako izuzmemo onaj deo sa psihotestovima, istinitim ljubavnim pričicama, savetima polunormalnim tinejdžerima – ma, generalno taj pekmez deo bez kojeg danas ne mogu da se zamisle ženske novinske drombulje – od Stila do Džoja, Super Tin se nekako oteo kontroli i utekao, kao od giljotine, svim početnim idejama.

U njemu su počeli da se pojavljuju feljtoni o začetku grandža, životu i samoubistvu Kurta Kobejna, odbijanju grupe Pearl Jam da nakon videoklipa za pesmu „Jeremy“ nastavi sa snima spotove… Promovisan je upravo začeti Britpop, gde je procvetao sukob između ljubitelja Oasisa i Blura, a oko njih su se smucali vrlo interesantni Pulp, Elastica, Saint Etienne, Supergrass, Echobelly, Divine Comedy, Placebo, Kula Shaker, Super Furry Animals… Iz Bristola je došla fenomenalna muzika: nakon Massive Attack pojavili su se Tricky, Portishead i nešto kasnije Morcheeba. Muzika sa Ostrva, na kojem se u to vreme nije igrao evropski fudbal zbog famoznih hejselskih bahanalija pred finale KEŠ-a Liverpul-Juventus, bila je apsolutno dominantna u Super Tinu, baš kao i na listi emisije Dodatno ubrzanje na 3K. Naravno, uz nezaobilazno praćenje novih albuma REM, U2, Madone, Bouvija… Kao i novih američkih postgrandž zanimljivosti kao što su Alanis Morissette ili bend Nirvaninog producenta Butcha Wiga – Garbage (iako je prva Kanađanka, a Shirley Mason pevačica Garbage, Škotkinja). Ne treba zaboraviti i popularnost probuđene elektronske muzike koja je donela Mobyja, te bendove Underworld, Chemical Brothers, Prodigy… Takođe ne treba smetnuti s uma da su rejv partiji u Beogradu devedesetih bili izuzetno popularni i da u tom segmentu gotovo da nismo zaostajali za Britancima zahvaljući ovdašnjim DJ-evima i organizatorima tih dešavanja – od „Sare“ na Adi do kluba „Industrija“, pa nadalje.

Ko će ga znati zašto, ali mi smo odlučili da sve ovo pratimo, da idemo u korak sa belim svetom, iako nam je taj svet uvalio sankcije i izolovao nas od sebe k’o najgore gubavce. Generacijski, a i u svakom drugom pogledu, više smo se pronalazili u knjizi Daglasa Koplanda „Generacija X“ ili romanima Breta Istona Elisa „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“ ili „Treinspotingu“ i „Esidhausu“ Irvina Velša, nego u onome što su tada pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Milorad Pavić, Dragoš Kalajić… Do pojave Vlade Arsenijevića i njegovog romančića „U potpalublju“ moja generacija nije imala „svog“ literarnog glasnogovornika (nažalost Srđan Valjarević nije bio etabliran baš nikako), kao što su onima u osamdesetim to bili, recimo, Mika Oklop ili Branko Dimitrijević ili Goran Tribuson. Sva proza je bila šabanizovana, puna nekih arhaičnih džibersko-seljačkih motiva koji kipte od patriotizma s ukusom zle krvi i atmosferom ciganskog groblja; ako kapirate na šta ciljam… Bedak, jednom rečju. Patos, patosčina. Svi smo, bre, otišli u šest ruralnih majki majčinih i to je još bilo gistro moderno.

E, sad, ova priča o ekipi „200 na sat“ je zapravo priča o petlji Palma-Košava, to jest dvema televizijama koje su, zdušno potpomognute Radio Pinkom, pogurale taj neki densfolk, iliti muziku koja je zapravo bila čist plagijat tada u nemačkoj popularnog Eurotreša, odnosno nemačkog disko popa koji su furali Mr. President („Coco Jamboo“), Scooter, DJ BoBo, 20 Fingers… Uz uvezene starove poput Šveđanina (jeste, stvarno) Doktora Albana („It’s My Life“) i surinamskog dua iz Holandije 2 Unlimited (zgodnih Raya i Anite – sećate ih se: „No limit“ i „Get Ready For This“?). Behu to melodični i zarazni refreni uz neko kvazirepersko naklapanje. Tako su  se proguzili Dr Iggy, Duck, Funky G, beat Street, Đogani Fantastiko, 187, Modelsice… Tako je nastao fenomen „otvaračica usta“, jer su pevačice poput Marije Mihajlović ili Aleksandre Radović pevale umesto „pevačica“ (zevačica) ovih grupa. Tu je onda niz pevačica poput Gale, Line, Leontine, Elle B, pa pevača poput Kneza, Ivana Gavrilovića… Au, ko će ih se svih setiti. Naravno, bilo je i relativno uspešnih proizvoda u toj baruštini, poput Tap 011 i Mobi Dika, čije pesme, bez obzira koliko ličile na ostatak aktuelne scene, nisu bile bez (makar i minimalnog) zanatskog i pevačkog kvaliteta. Uglavnom, cela ta ekipa, koja se u medijima preplitala s „kraljevima splavova“ Džejom i Lukasom, te „kraljicama divljih pašnjaka“ Cecom, Mirom, Gagom i Jami, ostala je minorizovana na poslednjim stranama Super Tina, što smo na prvim redakcijskim sastancima odmah raščistili. Šabani i šabanke – vozdra!

Kad je domaća scena bila u pitanju, mi smo prednost davali rokenrolu i njegovim derivatima, pravom urbanom zvuku, pa su naši favoriti bili: Van Gog, Disciplina kičme, Partibrejkersi, Zabranjeno pušenje, Sunshine, Goblini, Rambo Amadeus, Love Huntersi, Atheist Rap, Obojeni program, Deca loših muzičara, Familija, Kristali, Darkwood Dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Del Arno Bend, Eyesburn, Gru (koji je, na veliko čuđenje, pobedio u konkurenciji „najboljeg domaćeg pevača“ u anketi Super Tina iz 1995, a da ga uopšte nije bilo u medijima), Vudu Popaj, K2…

Na naslovnoj strani nikad se nije našao nijedan pripadnik tzv. turbozvezda devedesetih, a, primera radi, Funky G iliti Gazmen Đogani, nikad nije ušao u novine ni kao vest, jer nas je ispalio za intervju (uspavao se, baja), pa ga je urednik zauvek odstranio. Čak je i Đole Đogani molio da pustimo nešto o njegovom burazeru, al’ nije pomoglo. Iako je Mira Marković u Dugi pisala svoj dnevnik, iako je jedno vreme julovac i čuveni fotograf Vican Vicanović bio naš direktor, Super Tin nikad nije prihvatio da na njegovim stranama glavnu reč vode likovi ispali iz „Minimaksovizije“ i julovskih medija. Ne samo zato što su bili iz političke priče protiv koje smo se borili, nego zato što nisu bili dovoljno kvalitetni za to. Mislim, da se ne zezamo: ta muzika je bila čisto sranje!

Utoliko mi je šugavije što sve to sad promovišu Novak i Janko (Troicki me ne čudi, on i deluje kao da bi mogao da bude plesač u Fanki Džiju, ima tu facu i gard), kao i Ziki, koji devedesetih nije mogao u Beogradu da nađe teren gde bi trenirao i koji bi, da nije bilo tih i takvih devedesetih, možda napravio odličnu karijeru u singlu, makar poput Bobe Živojinovića, a možda bi pomogao brži razvoj nekog Noleta.

Nisam bio ni svestan koliko smo dobar posao uradili sa Super Tinom, sve dok klinci koji su ga čitali nisu porasli i dok nisu počeli da prave svoje karijere u medijima, napominjući da su odrasli na mojim tekstovima i tekstovima mojih kolega iz Tina (mada su i fotke bile odlične i atipične: original uz priču, s lica mesta, a ne promo k’o sad ove što kruže po štampi). Kažu, dakle, da smo im bili inspiracija. Da smo im sačuvali umove od mentalne zaraze koja je harala devedesetih. Da smo ih držali u kontaktu sa svetom i davali svake nedelje drugačiju viziju stvarnosti od one koju su im nudili tadašnji mediji…

Drago mi je zbog toga, jednako kao što mi je muka od gomile povampirenih nosilaca spomenice devedesetih, koji gamižu iz svojih rupa i demagoški menjajući svoju ulogu u tim crnim vremenima pokušavaju da se nanovo etabliraju; bilo kroz muziku ili neke druge medije. Ako u tome uspeju – nadrljali smo. Neće više biti ove trenutne dominacije gluposti, površnosti i konzumerizma, već će opet krv teći ulicama, biće novih „rana“, novih Pinkija i Švaba, novih ideologa ideje da se tuđom krvlju najbolje „čiste“ vlastite fleke, Služba će nas uništavati uzduž i popreko, a muzika i TV program biće toliko besmisleni da će i najgora sezona Farme delovati kao skup svetski priznatih intelektualaca. Zašto?

Pa, matematika je jednostavna: ako su devedesete bile loše, u svakom pogledu, njihova imitacija može da bude samo još gora. Ako smo tada živeli bedno, sad ćemo uz takvu ideologiju živeti još bednije.

Kako to izbeći? Tada su kao protivteža „200 na sat“ došli „brzi bendovi Srbije“, a nakon njih i koncertna akcija „Izađi na crtu“. Protivteža je pobedila, iako je pobeda skupo koštala. Naime, skoro svi bendovi koji su učestvovali u tim akcijama propali su i nestali (pazi, Partibrejkersi nisu mogli da nađu izdavača za poslednji album!). Pa i ja sam. Mislim, nakon Super Tina i nakon uređivanja Duge, kao najznačajnija stavka u CV-u mi stoji da sam pokrenuo Pinkov tabloid Scandal! (ne sam, naravno, ali to nije opravdanje), što govori koliko sam i sam puk’o. Na sreću, Scandal! je ostao moja prošlost, vidim da ni Pinku ne cvetaju ružu, ali… Tek s ove distance shvatam koliko smo se mi iz medija ogrešili o momke i devojke koji su nas spasili pošasti zvane „Oči boje duge“, „Idemo na Mars“, „Bumbar“…

Stoga, ako već mora da se ožive (muzičke) devedesete, onda neka to ne bude jednodimenzionalno. Hajde da pokušamo da pokrenemo i devedesete koje su bile pozitivne – neka oni isti ponovo „izađu na crtu“, ali ne Milanu Kaliniću, nego šabanima. Neka opet budu „zajebani kao Atila Han“ da „Žaklina ne bi našla sponzora“ koji će od Beograda i Srbije načiniti, Staćo ti to najbolje znaš – bloodbath.

Peace!

The post Devedesete? Pali, bre! appeared first on Moodiranje.