Iz ministarstva su tada krenula pisma i drugim pesnicima, ali uspeha nije bilo. Na pomenutom konkursu nisu prošli ni stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. Konkurs za izbor srpske nacionalne himne je završen skandalom, jer je Ljubomir Nenadović optužen za podmićivanje. On se pak branio izjavom da konkurs nije ni raspisan.

Nakon ubistva kneza Mihaila, 1872. godine, nasleđuje ga Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina, zemljom je u njegovo ime vladalo namesništvo (Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović). Dočekavši punoletstvo i oslobodivši se namesništva, Milan Obrenović stupa na presto.
Za ove dve važne prilike naručio je pozorišni komad koji bi kroz kratak pregled srpske istorije veličao njegovu dinastiju.

Tim povodom obratio se upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu Jovanu Đorđeviću, koji je bio veliki pobornik monarhije.
Đorđević je ubrzo u Narodnom pozorištu predstavio grandiozan komad “Markova sablja” u kom je, u završnoj sceni, na pozornicu uz Marka Kraljevića izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda glasnim povicima:

“Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo čuj!”

Iza pozornice se u tom trenutku začula vesela muzika, a za njom je i narod zapevao:

Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas. Čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas…

Tog trenutka, Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još niko nije znao. Đorđevićeva pesma je vrlo brzo stekla veću popularnost među publikom i od samog komada, pa je počela da se izvodi i u samostalnim horskim koncertima. U narednih deset godina postala je prava narodna himna, a o tome svedoči i članak u “Srpskim Novinama” od 23. februara 1882. godine gde se u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja navodi da je nakon veličanstvenog govora mladog suverena, hor izveo srpsku narodnu himnu “Bože pravde”. Od tog trenutka ova pesma postala je i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.

Kada se dinastija Obrenović ugasila majskim prevratom 1903. očekivalo se da će i himna podeliti istu sudbinu. Petar Karađorđević, novi kralj Srbije, nameravao je da promeni mnogo toga, pa i himnu kao državno obeležje. Ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru Stojanoviću je već 6. juna 1903. godine iz Beča ponuđena jedna pesma koju je sastavio i posvetio srpskom vladaru lično carski kompozitor Avgusta Štol. Kralju Petru se ova kompozicija nije dopala.

Ponovo su raspisani konkursi u kojima su učestvovali brojni poznati pesnici. Među njima se našao i Aleksa Šantić ali je i njegova pesma odbijena.

Na Petrovdan 1909. godine, kralj Petar je slavio svoj 65. rođendan i tada je odlučio da će “Bože Pravde” ostati zvanična himna Kraljevine Srbije. Završetak pesme je prepravljen u “Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod”. Za razliku od teksta pesme koji je više puta menjan i prilagođavan vremenu, melodija himne se nije menjala još od kada ju je pre skoro jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko. Himna Republike Srbije je svečana pesma “Bože pravde” Jovana Đorđevića, na muziku Davorina Jenka.

Bože pravde (originalni tekst)

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpski brod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge znatan plod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo polje
Njivu, grad i dom!

Kad nastupe borbe dani
k pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!

Otadžbinu srpsku brani
pet vekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani
moli ti se srpski rod!

https://youtu.be/QK3uFM1TwO0

The post Bože pravde: istorija srpske himne appeared first on Moodiranje.

Takmičenja u tragedijama organizovana su na festivalu u gradu Dionisija, a svaki pisac imao je patrona i pisao je tetralogiju: tri tragedije i satirsku igru. Pisac je tada bio sve: režiser, kompozitor, koreograf…

Tetralogije su bivale izvođene u otvorenom teatru i na njima su učestvovali samo muškarci, koji nisu glumili, već su samo predstavljali sami sebe, a pratio ih je hor koji je pevao i recitovao u slavu grčkih heroja. I glumci i članovi hora nosili su velike šarene maske ali i glomaznu i upadljivu odeću.

Prvi poznati pravi glumac i teoretičar bio je Teospid i on je izvršio pravu pozorišnu revoluciju. Davne 534. godine pre nove ere uveo je sistem u kome je glumac,protagonista glumio sve uloge. Dramski pisac Eshil, uveo je drugog glumca (antagonistu), a Sofokle trećeg glumca. Jako mali broj pozorišnih dela sačuvan je iz ove epohe.

Pozorište u Srbiji ima tradiciju dužu od osam vekova, ali teatarski život na ovim prostorima nije tekao bez prekida.
U srednjem veku su srpska pozorišta u osnovi imala svetovnu i zabavljačku funkciju. Bile su to improvizacije bez pisanog teksta prikazivane na javnim mestima. Podaci u umetničkoj literaturi trinaestog veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Početkom šesnaestog veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalić, prvi poznati srpski glumac.

Prva novovremena srpska predstava bila je takozvana školska drama: u Sremskim Karlovcima izvedena je “Traedokomedija” Manuela Kozačinskog, i njome počinje novija dramska književnost u Srba. Razdoblje školskih predstava traje do 1813. godine i tada počinje amatersko predstavljanje.
Krajem avgusta 1813, godine, u Pešti, izvedena je prva predstava sačinjena prema delu Augusta Kocebua. Bila je to “Kreštalica” Joakima Vujića.
Vujić je u Kragujevcu 1835, godine osnovao Knjažačko-serbski teatar i on sam u njemu je bio direktor, dramaturg, reditelj, prevodilac, adapter dramskih dela i glavni glumac. Zbog svega navedenog, Joakima Vujića možemo smatrati “ocem srpskog pozorišta”.
Godine 1838, u Novom Sadu nastala je Prva Profesionalna Pozorišna grupa u Srbiji. Bilo je to leteće dramsko pozorište koje je do 1840. godine davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu i Pančevu, a zatim i u Zagrebu.

Daljem razvoju, napretku i popularizaciji pozorišta u Srba doprineli su i Jovan Sterija Popović, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi…
Branislav Nušić jedan je od najznačajnijih među njima, i ceo dvadeseti vek obeležio je kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorišta.

Između dva svetska rata u Srbiji su bila česta gostovanja Moskovskog Hudoženstvenog Teatra. U to vreme, Beograd je takođe imao svoj glumački ansambl i to visokog srednjoevropskog umatničkog ranga. Nakon drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorišta u Srbiji.
Među najznačajnijim glumcima srpskog pozorišta svih vremena su: Raša Plaović, Žanka Stokoć, Toša Jovanović, Milka Grgurova, Dobrica Milutinović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, a nakon Drugog svetskog rata i Milivoje Živanović, Mira stupica, Branko Pleša…
Danas u Srbiji radi oko 35 profesionalnih pozorišta, 3 visoke škole za pozorišno obrazovanje, 2 pozorišna muzeja, i njihov rad prati nekoliko stručnih pozorišnih publikacija.

Svetski dan pozorišta 1961, godine uspostavio je Međunarodni pozorišni institut. Na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, na svetski dan pozorišta, poruku uvek piše jedna slavna ličnost iz sveta pozorišta. Ove godine, odabran je američki glumac, producent, dramski pisac i reditelj Džon Malkovič. Malkovič je pozorišnim radnicima u svojoj poruci poželeo da sve što rade bude originalno i neodoljivo:

“Neka vaša dela budu duboka, dirljiva, promišljena i jednostavna. Neka nam pomognu da razmislimo o tome šta znači biti čovek, a ta misao neka bude iz srca, prožeta iskrenošću, slobodoumnošću i blagonaklonošću.
Neka vam Bog podari talenta i neumoljivosti da nas naučite kako kuca ljudsko srce u svoj svojoj složenosti, kao i poniznosti i ljubopitljivosti da taj zadatak učinite vašim životnim delom. Neka najbolji među vana, pošto će to biti samo najbolji od vas i samo u najređim i najkraćim trenucima, uspeju da daju okvir onom najvažnijem od svih pitanja – Kako živimo?”.

The post Svetski dan pozorišta – pozorište i njegov istorijat appeared first on Moodiranje.