• Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
• Od inata nema goreg zanata.
• Reči treba meriti, a ne brojati.

Da se po jutru dan poznavao i da je ćutanje zlato, moja baba nije znala. Nije znala ni da rano rani, ni da čuva vrapca u ruci. Jedino što je znala bilo je da trpi svoju sestru, njene bubice, familiju i poneki nategnuti ručak na silu. Mada, volela je da kuva. Volela je društvo. O svakome je sudila i to poprilično, u njoj je bilo duha i života potpuno stegnutog patrijarhalnim građanskim načelima starog Beograda. To znam jer je bila ukorena kada je gađala nastavnicu francuskog mastionicom. Bežala je sa časova klavira. Ko zna, negde u njoj je možda i moj slobodarski duh. Možda u svakom od nas leži taj tračak iskustava naših predaka, dobrih i loših. Tako vidim da je bila moja baba malo prgava. A ponekad, i ja sam. Priznaću. Više ne toliko, ali setim se nekih situacija u kojima bi se njena narav iskazala na najslađi mogući način.

Recimo, babu je mnogo nerviralo kad spremi ručak za porodicu i obavezno neko uspe da u roku od tri minuta nešto prospe, izmrlja, izmrvi i isfleka stoljnjak. Morate razumeti, njeni su stolnjaci bili ručni rad, specijalno naručivani, gospodski, taman uz kristal i porcelan i njene bele bisere koje nije skidala.

U jednom trenutku joj je sasvim dozlogdilo. Jednog dana, ušli smo na ručak, a ona je jednostavno stavila silikonske museme, sa sve platnenim salvetama, kristalnim čašama i tim istim porcelanskim posuđem. Mi smo svi crkli od smeha, a baba je nastavila da stavlja mušemu umesto stoljnjaka i tako sebe poštedela muka, izvlačenja fleka i pranja za pranjem.

Kako priča o mušemi nije priča o mušemi

Kako vi koristite svoju “mušemu”? Ne, ne mislim na to kako postavljate sto i ređate salvete. Mislim na to koliko dopuštamo drugima da po nama polivaju, prosipaju i prelivaju sve ono što njih zapravo tišti, opterećuje ili guši. Ne mislim na energetske vampire. Mislim na ljude pred kojima odćutimo, kojima dopustimo da sve ono što nose sa sobom izliju u vidu besa, povišenog tona, ataka ma koje vrste na nas.

I kao fleke na stoljnjacima, ta toksičnost njihovog sveta se ocrta na našem, a ukoliko nemamo dobre mehanizme za “vađenje” tih fleka, neke od tih stvari mogu da ostave trajni trag.

Poput žara cigarete koji tresne na čist i opeglan stoljnjak umesto u pikslu, možda i “progore” naše biće. One koji su nespremni za to, moguće je i da će u nekom momentu jedan neprimeren komentar, napad ili izliv negativnosti gurnuti nekoga predaleko. Stresni događaji ili lanac događaja, kao što su raspad porodice, ali i zlostavljanje, maltretiranje u školi, mobing, silovanja, smrt, bliske osobe, sukob u porodici itekako mogu da izazovu pojavu depresije ili anksioznosti. Ne bih da govorim o nečemu o čemu nisam stručna, ali ako svedemo to i na mikro nivo, setimo se koliko nas samo puta nečiji izliv nervoze ili besa optereti, izbaci iz koloseka i “ozrači”

Kako hakovati život “baba style”

Na primer, pre nekog vremena, imala sam klijenta koji je umeo da me zove po 20 puta i pošalje 100 poruka zarad jedne jedine korekcije, a svaki razgovor koji bi predupredio bilo kakav nesporazum ili mi dao potrebne informacije u smislu toga da li želi nešto bi izostao, pretvoren u višečasovne razgovore jednosmerno usmerene u kojima ja slušam, klijent priča, a tema nema veze sa poslom nikakvog. Posle razgovora sam se osećala iznemoglo, i ništa više nisam mogla da radim.

Nešto slično mi se dešavalo u odnosu sa drugaricom koja konstantno odlaže dogovore, a onda kada se nađemo, imam osećaj da ne postojim, da samo sedim i slušam, do te mere da ni komentar ne uspem da napravim, pa ni ono “aha, mhm”. Kritični momenat bio mi je kada mi se činilo da vrištim u sebi, smrzavajući se, pozdravljajući po stoti put, umorna, iscrpljena, pospana, žureći u WC, a priča nije stajala, ma ni na sekund. Da ne shvatite pogrešno, divna je osoba, ali jednostavno nema kočnicu.

Pre mnogo godina, imala sam divnog dečka. Osvojio me tako što mi je nasnimio kompilacije jazz pesama, i to sa dosta onih koje ranije nisam čula, sve sa svojom pesmom koju je odsvirao na gitari. Upoznali smo se kao studenti, i nekako, bili veoma srećni neko vreme. Onda je počela užasna posesivnost, sitničavost, ljubomora, zameranje na sitnicama. Šta god da bih poželela, tipa da popijemo negde čaj ili odemo u bioskop bilo bi dočekivano “na nož”, pa i ako bih zamolila za marker usput, jer sam po tome ja bila raspikuća, a i zašto bismo išli tamo negde u dim, kad kući imamo i čaj i fusion jazz. Ovakve veze su toksične jer iskrivljuju naš osećaj o ličnoj vrednosti, menjaju percepciju naše ličnosti i mogu ozbiljno da utiču na naše samopouzdanje. Ako vam neko, toliko blizak, kontinuirano govori da su vaši izbori loši, vi u tom trenutku možda ne vidite da ta osoba pokušava da manipuliše vama i zatvori vas u neki imaginarni kavez u kojem može da vas kontroliše i ultimativno – sputa.

I nebrojeno primera je tu koji nas vremenom troše, iscrpljuju, a tu su i još oni dnevni ispadi u saobraćaju, nervozni ljudi na ulici, neprijatni prodavci, ili neuslužno osoblje, plus pehovi po kući, sitnice drugog tipa i realne loše vesti, problemi i izazovi koje život nosi.

I eto. Dok život po nama prosipa sve i svašta, dok mi pokušavamo da prezentujemo najbolje i najlepše od sebe, uvek će biti one druge strane i onih drugih stvari.

Nekako moramo da napravimo tu svoju “mušemu” za sve te situacije koje nam iscrpljuju vreme i trud.

Ukratko, jer ako je naširoko, onda nije hakovanje:

• Unapred ograniči ljude koji ti oduzimaju previše vremena: “Izvoli, imam tačno 20 minuta (ili koliko već za tebe).
• Predupredi izlive tuđe negativnosti. Čim krene da kuka i pre nego počne da elaborira sitiaciju po ko zna koji put, preseci: “Ok, šta misliš da uradiš po tom pitanju i kako ja mogu da ti pomognem?”
• Kad neko misli da može da te gazi, jasno postavi svoje emocionalne granice.

Baba-style. Mušema.

Sad.

I zauvek.

The post Kako je moja baba svojevremeno hakovala život i zašto sam iskopirala njen “recept” appeared first on Moodiranje.

Kao što je rekla Nina, neki ljudi imaju urođen “osećaj” za emocionalnu inteligenciju – lako sklapaju veze koje su stabilne i srećne. A neki moramo da učimo.

Teri Kol (Terri Cole), psihoterapeut iz Njujorka, došla je do načina kako da predupredimo ovakve situacije – odnosno, kako da se postavimo u odnosu s partnerom, pokažemo granice preko kojih se ne ide, a da to opet ne uništi odnos. Nema razlogu za brigu – ovde ne treba da glumiš i budeš ono što nisi, naprotiv! Pa da počnemo…

Postavljanje fizičkih granica (privatnost, seksualnost, stil života…)

Krenimo od bazičnog – recimo da ne voliš cmakanje, grljenje i bilo kakvo drugo fizičko intimiziranje s ljudima koji ti nisu bliski. No, dešava se kad sretneš neku osobu da ti se ona bukvalno okači o vrat, što tebe izluđuje. Ništa protiv te osobe, šta više, draga ti je, ali te to vešanje za vrat mnogo nervira.

Ovo se zove fizička privatnost. Nekima od nas ne prija ljubljenje pri pozdravljanju, glasna muzika, kada mu neko stoji iza leđa. Neki ne vole da pozajmljuju stvari i novac, dok smo neki alergični na nenajavljene posete.

Međutim, ne govoreći prijateljima, kolegama, partneru da nam nešto od ovoga ne prija, mi uništavamo odnos – jer oni ne znaju kako se osećamo.

Vratimo se na partnera: on ne zna šta hoćeš, ne zna šta osećaš, ne zna šta ti se dopada, šta vrednuješ. Tačnije, ne govoreći, partnera stavljaš u zabludu – jer on sve vreme misli da je sve u redu.

– Ne samo da imate pravo, već i obavezu prema sebi, da budete jasni sami sa sobom po pitanju svojih granica, onoga što očekujete, što vam se dopada – smatra Teri.

[accordions]
[accordion title=”Primer: Uopšte me ne zove, već samo šalje poruke (klikni na + da pročitaš primer)” load=”hide”]Ništa se ne podrazumeva i neko drugi ne može znati da više voliš razgovore od dopisivanja. Zašto mu ne daš šansu “da uradi pravu stvar” i kažeš:

“Radije bih da razgovaramo manje, ali da to bude preko telefona, umesto dopisivanja sve vreme, koje ne doživljavam lično, blisko. Mislim da je ok da se čujemo jednom dnevno, nadam se i tebi.”

Šta činiš ovim? Daješ osobi do koje ti je stalo šansu da napravi promenu koju priželjkuješ.[/accordion]
[/accordions]

To, naravno, ne znači da će druga strana uraditi tačno kako želimo – ali, ako to ne kažemo, šanse nema da se desi.

Mentalne i emocionalne granice (mišljenje, osećanja, sistem vrednosti..)

Razgovaraš s osobom koja kaže da obožava “drum and bass” muziku, koju ti organski ne možeš da podneseš. Šta kažeš na to? “O, da, odlična je!” Zašto, zaboga?

Striktni, strogi stavovi su takođe pokazatelj loših mentalnih granica, naročito ako nastupaš osuđujuće, ako ne možeš da saslušaš nekog drugog otvorenog uma.

“Ta muzika je odvratna! Kako uopšte možeš da slušaš to?!”

Zašto ne pristupiš otvorenog uma i kažeš:

“Zanimljivo. Reci mi, šta te inspiriše u toj muzici, zbog čega ti se dopada?”

Pristupanje diskusiji otvorenog uma pokazuje da su tvoje mentalne granice fleksibilne. To ne znači, naravno, da ćeš promeniti svoje mišljenje, već da imaš zdrav mentalni okvir koji dozvoljava drugima da imaju mišljenje drugačije od tvog.

Kada je nečije mišljenje suprotno od tvog, a ti nastupaš strogo argumentovano, odbrambeno, pokazatelj je slabih mentalnih granica, jer istina je sledeća:

Ako ti znaš šta osećaš, siguran si u ono što misliš – nećeš imati potrebu da ubeđuješ druge u to ili da si u pravu.

Okej, naučili smo šta su mentalne granice i kako ih držati fleksibilnim. Hajde sad da porazgovaramo o emocionalnim granicama, koje su nešto delikatnije, a svode se na razdvajanje tvojih emocija od partnerovih.

Ovo podrazumeva šta su zapravo tvoje, a šta obaveze tvog partnera (ili prijatelja) u vašem odnosu.

Ako se osećaš odgovorno za druge, ili si zavisan od drugih, ili pak, osećaš odgovornost za tuđa iskustva i probleme, želiš da zaustaviš njihove patnje po svaku cenu – možda sebe smatraš dobrom osobom, ali, ti imaš veoma slabe emocionalne granice.

Kada si u vezi, da li si “načisto” sa sobom i partnerom, da si ti jedna osoba, a tvoj partner druga? Da ste dve odvojene osobe, koje zajedno čine sintezu? Da ono što se desi tvom partneru se nije desilo i tebi? Da imaš pravu na emocionalnu privatnost, što znači da ne moraš da prijavljuješ partneru svaku misao koju imaš, ili bilo šta drugo što ne želiš da podeliš sa njim? Sve što želiš da podeliš sa svojim partnerom treba da bude na dobrovoljnoj bazi. Ne poseduješ nikog, niti iko poseduje tebe, čak ni partner!

Zdrave emocionalne granice omogućuju ti da pustiš drugu osobu da sama “hendluje” svoje stvari, obaveze, probleme, a da ti prema njoj pristupiš podržavajuće, ohrabrujuće, što te, pak, štiti od osećaja krivice i prihvatanja stvari “suviše lično”.

Zašto nam je nekad toliko teško da postavimo zdrave emocionalne granice?

Neki od nas boluju od toga da ugode, naročito žene, koje su vaspitane da budu ljubazne, uslužne. Ovo nije zdravo, ispravno niti istinito i može dosta iskomplikovati stvari jer mislimo da je dovoljno biti fin, a da ne kažemo istinu o tome kako se osećamo (ako je istina “negativna”). Ali ne, ti u tom slučaju nisi fina niti ljubazna osoba, već jednostavno neiskrena. Ok, jasno da smo fini i ljubazni na silu jer se plašimo odbijanja, ljutnje, da ne razočaramo partnera, međutim, u zdravoj vezi moramo da naučimo kada kažemo “da”, a kada “ne”. U sklopu veze treba da postoji saglasnost o poštovanju druge osobe, njegovih želja, razmišljanja, odluka.

[accordions]
[accordion title=”Savet: Pitaj partnera da li mu nešto smeta kod tebe” load=”hide”]Ako radiš nešto što nervira tvog partnera, zar nije bolje da ti to kaže, naročito ako je to nešto što može lako da se reši?
Čak i u slučaju da on kaže “ma to su sitnice, ništa posebno”, reci mu “želim zaista da znam šta je to, ne zato što smatraš da to nije bogznašta veliko, već zato što mi je stalo da znam kako se osećaš. Možda je to nešto što mogu da promenim veoma lako”. [/accordion]
[accordion title=”Primer: Zar je moguće da si toliki retard?” load=”hide”]Počeo je pljusak, ti si na poslu. Shvataš da si iznela zimske kapute na terasu da se provetre. Šalješ mu poruku “Pls, unesi kapute unutra”. Nema odgovora. Pitaš se da li je uopšte video, da li spava… dolaziš kući i vidiš da su kaputi sklonjeni od kiše. Umesto da ga napadneš rečima “idiote, mogao si da mi kažeš da si ih uneo, znaš koliko sam se nervirala i brinula”, pokušaj ovako “hej, zamolila sam te da uradiš ovo, što i jesi, ali nisi mi dao povratnu informaciju o tome. Možeš li, molim te, sledeći put samo da mi javiš?” [/accordion]
[/accordions]

Dakle, sva mudrost u postavljanju navedenih granica (fizičkih, mentalnih i emotivnih) je da:

• na kulturan način saopštimo nekom šta je za nas ok, a šta nije;
• kažemo šta volimo, očekujemo, želimo.

Da bismo ovo postigli, i da ne bismo došli u situaciju “sve je ok… biće sve ok… ok, iskuliraću se… ok, sačekaću da on shvati i promeni se… j*baću ti sve po spisku sada, zapamtićeš me… ok, ako mu je stalo, promeniće se”, potrebno je da setujemo sebe na način da ne reagujemo impulsivno, niti trpimo, već da postavimo svoje fizičke i mentalne granice i na zdrav, kulturan način ih saopštimo. Što bi se reklo: KEEP CALM.

 Ovaj proces zahteva vežbu, samokontrolu, introspekciju, a odvija se u tri faze. 

1. Kako se osećaš?

Ako se kroz odnos i komunikaciju s partnerom, prijateljem, nekim iz porodice, kolegom osećaš frustrirano, teško, uz pritisak u grudima ili “okretanje želuca”, znaj da se upalila crvena lampica i da je vreme za “postavljanje granica”. U suprotnom, biće sve gore. 

2. Postavljanje granica

Okej, crvena lampica je upaljena, svestan si kako se osećaš i spreman da to iskažeš, ali, sačekaj malo! Šta te tačno uznemirava? Najpre definiši šta te tačno uznemirava i kako se zbog toga osećaš. 

[accordions]
[accordion title=”Savet: Samo reci, zaboga!” load=”hide”]Uzmimo za primer situaciju s početka teksta, devojku kojoj smeta što je partner zove da se viđaju “danas za danas”. Takvo ponašanje njoj ukazuje da je on ne shvata ozbiljno, niti poštuje dovoljno.

Kada bi recimo, on planirao viđanje s njom unapred, njoj bi to bio pokazatelj da mu je stalo i da je ona deo njegovog života.

Uprkos ranjivosti, strahu od odbijanja, treba reći “Želim da budem deo tvojih planova”. U slučaju da naiđeš na negativan fidbek, znaš što ti je činiti. [/accordion]
[/accordions]

3. Reci to na staložen način

Kreneš li ofanzivno, napadajući osobu ispred sebe, odmah da ti kažemo, ništa nećeš uraditi. Niko ne reaguje lepo na kritiku i bes, niti će se promeniti zbog toga. Ako komuniciraš iz srca, istinom koju znaš i osećaš, to će podstaći osobu ispred tebe da uzme sve što si rekao u razmatranje. Nekad neće ići iz prvog puta, nekad je potrebno nekoliko puta da komuniciraš isto, jednostavnim rečima, smirenim tonom.

• “Imam malu molbu za tebe. Možeš li, molim te, ubuduće u slučaju kašnjenja koje je duže od 10 minuta da to najaviš?”

• “Zamolila bih te nešto, a nadam se da ti to nije problem. Ako je moguće da staviš slušalice, jer ostalima ne prija tvoja muzika.”

• “Imam jednu jednostavnu molbu za tebe. Molim te da ubuduće ne dolazi do kašnjenja mog honorara. Jer, ako se to ponovi, moraći da ti otkažem svoje usluge.”

U slučaju da se ponavljaju situacije kada nas nečije ponašanje ugrožava ili uzrujava, neminovno je da će doći do prekida saradnje ili odnosa. Međutim, tvoja obaveza (najpre prema sebi) je da umesto da šutneš nekog iz svog života “tek tako”, najpre ga upozoriš na posledice ukoliko nastavi s takvim ponašanjem; odnosno, da “nacrtaš svoje granice” preko kojih se ne ide.

Hvala Milici Tomić na fotografiji

Ne plaši se svoje emotivnosti

Zapamti glavu stvar: biti emotivan i ranjiv nije uopšte loše. Jednostavno, takva ti je priroda. Biti u skladu sa svojim emocijama, svojom prirodom je jedini način da živiš “punim gasom”. U suprotnom, dokle god potiskuješ emocije, živiš u pretvaranju. A to nije lepo, ni prema tebi, ni prema drugima.

Samo reci to što imaš! Jednostavnim rečima, smirenim tonom. 

To je jedini način da dobiješ ono što želiš, jer zapamti, niko ne može da pročita naše misli – a samim time da zna kako da se ponaša prema nama.

The post Emocionalna inteligencija, najvažnija lekcija: Umeš li da postaviš granice? appeared first on Moodiranje.