fbpx

Kako je moja baba svojevremeno hakovala život i zašto sam iskopirala njen “recept”

Oduvek sam verovala u narodne izreke, mudrosti naših starih i one istine koje ne spoznajemo odmah, ali vremenom postaju kristalno jasne.

0

Čudno je to, kako neke stvari učimo kroz školu, kao suve stavke, tek ponekad pojašnjene u smislu njihovih dubljih značenja, izvora. Ponekad se zapitam koji tačno trenutak je nagnao autora da osmisli tu krilaticu, kakav jad ili radost ili muka ili bol. Nekad zamišljam te priče iza svega toga. I možemo naučiti dosta toga iz njih:

  • Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
  • Od inata nema goreg zanata.
  • Reči treba meriti, a ne brojati.

Da se po jutru dan poznavao i da je ćutanje zlato, moja baba nije znala. Nije znala ni da rano rani, ni da čuva vrapca u ruci. Jedino što je znala bilo je da trpi svoju sestru, njene bubice, familiju i poneki nategnuti ručak na silu. Mada, volela je da kuva. Volela je društvo. O svakome je sudila i to poprilično, u njoj je bilo duha i života potpuno stegnutog patrijarhalnim građanskim načelima starog Beograda. To znam jer je bila ukorena kada je gađala nastavnicu francuskog mastionicom. Bežala je sa časova klavira. Ko zna, negde u njoj je možda i moj slobodarski duh. Možda u svakom od nas leži taj tračak iskustava naših predaka, dobrih i loših. Tako vidim da je bila moja baba malo prgava. A ponekad, i ja sam. Priznaću. Više ne toliko, ali setim se nekih situacija u kojima bi se njena narav iskazala na najslađi mogući način.

Recimo, babu je mnogo nerviralo kad spremi ručak za porodicu i obavezno neko uspe da u roku od tri minuta nešto prospe, izmrlja, izmrvi i isfleka stoljnjak. Morate razumeti, njeni su stolnjaci bili ručni rad, specijalno naručivani, gospodski, taman uz kristal i porcelan i njene bele bisere koje nije skidala.

U jednom trenutku joj je sasvim dozlogdilo. Jednog dana, ušli smo na ručak, a ona je jednostavno stavila silikonske museme, sa sve platnenim salvetama, kristalnim čašama i tim istim porcelanskim posuđem. Mi smo svi crkli od smeha, a baba je nastavila da stavlja mušemu umesto stoljnjaka i tako sebe poštedela muka, izvlačenja fleka i pranja za pranjem.

Kako priča o mušemi nije priča o mušemi

Kako vi koristite svoju “mušemu”? Ne, ne mislim na to kako postavljate sto i ređate salvete. Mislim na to koliko dopuštamo drugima da po nama polivaju, prosipaju i prelivaju sve ono što njih zapravo tišti, opterećuje ili guši. Ne mislim na energetske vampire. Mislim na ljude pred kojima odćutimo, kojima dopustimo da sve ono što nose sa sobom izliju u vidu besa, povišenog tona, ataka ma koje vrste na nas.

I kao fleke na stoljnjacima, ta toksičnost njihovog sveta se ocrta na našem, a ukoliko nemamo dobre mehanizme za “vađenje” tih fleka, neke od tih stvari mogu da ostave trajni trag.

Poput žara cigarete koji tresne na čist i opeglan stoljnjak umesto u pikslu, možda i “progore” naše biće. One koji su nespremni za to, moguće je i da će u nekom momentu jedan neprimeren komentar, napad ili izliv negativnosti gurnuti nekoga predaleko. Stresni događaji ili lanac događaja, kao što su raspad porodice, ali i zlostavljanje, maltretiranje u školi, mobing, silovanja, smrt, bliske osobe, sukob u porodici itekako mogu da izazovu pojavu depresije ili anksioznosti. Ne bih da govorim o nečemu o čemu nisam stručna, ali ako svedemo to i na mikro nivo, setimo se koliko nas samo puta nečiji izliv nervoze ili besa optereti, izbaci iz koloseka i “ozrači”

Kako hakovati život “baba style”

Na primer, pre nekog vremena, imala sam klijenta koji je umeo da me zove po 20 puta i pošalje 100 poruka zarad jedne jedine korekcije, a svaki razgovor koji bi predupredio bilo kakav nesporazum ili mi dao potrebne informacije u smislu toga da li želi nešto bi izostao, pretvoren u višečasovne razgovore jednosmerno usmerene u kojima ja slušam, klijent priča, a tema nema veze sa poslom nikakvog. Posle razgovora sam se osećala iznemoglo, i ništa više nisam mogla da radim.

Nešto slično mi se dešavalo u odnosu sa drugaricom koja konstantno odlaže dogovore, a onda kada se nađemo, imam osećaj da ne postojim, da samo sedim i slušam, do te mere da ni komentar ne uspem da napravim, pa ni ono “aha, mhm”. Kritični momenat bio mi je kada mi se činilo da vrištim u sebi, smrzavajući se, pozdravljajući po stoti put, umorna, iscrpljena, pospana, žureći u WC, a priča nije stajala, ma ni na sekund. Da ne shvatite pogrešno, divna je osoba, ali jednostavno nema kočnicu.

Pre mnogo godina, imala sam divnog dečka. Osvojio me tako što mi je nasnimio kompilacije jazz pesama, i to sa dosta onih koje ranije nisam čula, sve sa svojom pesmom koju je odsvirao na gitari. Upoznali smo se kao studenti, i nekako, bili veoma srećni neko vreme. Onda je počela užasna posesivnost, sitničavost, ljubomora, zameranje na sitnicama. Šta god da bih poželela, tipa da popijemo negde čaj ili odemo u bioskop bilo bi dočekivano “na nož”, pa i ako bih zamolila za marker usput, jer sam po tome ja bila raspikuća, a i zašto bismo išli tamo negde u dim, kad kući imamo i čaj i fusion jazz. Ovakve veze su toksične jer iskrivljuju naš osećaj o ličnoj vrednosti, menjaju percepciju naše ličnosti i mogu ozbiljno da utiču na naše samopouzdanje. Ako vam neko, toliko blizak, kontinuirano govori da su vaši izbori loši, vi u tom trenutku možda ne vidite da ta osoba pokušava da manipuliše vama i zatvori vas u neki imaginarni kavez u kojem može da vas kontroliše i ultimativno – sputa.

I nebrojeno primera je tu koji nas vremenom troše, iscrpljuju, a tu su i još oni dnevni ispadi u saobraćaju, nervozni ljudi na ulici, neprijatni prodavci, ili neuslužno osoblje, plus pehovi po kući, sitnice drugog tipa i realne loše vesti, problemi i izazovi koje život nosi.

I eto. Dok život po nama prosipa sve i svašta, dok mi pokušavamo da prezentujemo najbolje i najlepše od sebe, uvek će biti one druge strane i onih drugih stvari.

Nekako moramo da napravimo tu svoju “mušemu” za sve te situacije koje nam iscrpljuju vreme i trud.

Ukratko, jer ako je naširoko, onda nije hakovanje:

  • Unapred ograniči ljude koji ti oduzimaju previše vremena: “Izvoli, imam tačno 20 minuta (ili koliko već za tebe).
  • Predupredi izlive tuđe negativnosti. Čim krene da kuka i pre nego počne da elaborira sitiaciju po ko zna koji put, preseci: “Ok, šta misliš da uradiš po tom pitanju i kako ja mogu da ti pomognem?”
  • Kad neko misli da može da te gazi, jasno postavi svoje emocionalne granice.

Baba-style. Mušema.

Sad.

I zauvek.

Komentari