Da definišemo napucane ribe, pre svega

Kada posmatram ovaj termin „napucana riba“, ja ne mislim na damu, gospođu, ženu doterane frizure sveže izašlu iz nekog od brojnih kozmetičkih salona u Beogradu. Ne. Ja mislim na one žene, devojke, a nažalost – i devojčice, koje sede po kafeima beogradskih lokala, napirlitane onako kako se možda nekada pre spremalo za specijalnu priliku ili važan, noćni, izlazak, sa obaveznim rekvizitima kao što su telefoni u rukama i selfiji u nizu.

Da se razumemo, ja volim selfije, posebno sa dragim ljudima, ali ovde je nešto drugo problem, i to problem koji traje već neko poduže vreme.

Ovde nije reč o „hvatanju“ trenutaka za pamćenje i za buduće uspomene, već poza za javnost, odnosno ljude znane i neznane, za druge.

Kultura egocentrijašenja koja je nekada bila prezrena i ukoravana, danas je normalna pojava, a granica između doteranosti i kulturnog izgleda i paradiranja, da ga nazovem-paradarizma, zavladala je i to ne samo kod nas, već globalno.

A sve to je toliko potrošno, toliko plitko i površno, da ne čudi činjenica da mnogi od onih koji na taj način vape za ispraznom pažnjom, u dubini sebe vape za suštinskim samopouzdanjem, snagom i samopoštovanjem.

A ono – ono se ne nalazi u silikonima, grudvastim usnama i nazolabijalnim izopačenim implantima, grudima većeg broja niti veštačkim unapređenjem lica i tela. Niz pokušaja za nekim unapređenjem sebe spolja će, istina, napraviti mnogim damama slike instagramičnijim, učiniti ih da deluju veoma slično, ako ne i isto kao niz onih drugih, ali neće doprineti suštini.

A suština je da su sreća, lična stabilnost, zdravlje i ulaganje u negu lica i tela koja je na bazi zdravlja, u kozmetiku koja hrani, a ne menja telo, u odnose sa ljudima i osmehe, sve to je istinska lepota, a nju, kao ni znanje i lični razvoj koji osoba za sebe sprovede, niko ne može nikada da oduzme.

Šta je iza plastičnog izgleda, ali zapravo?

Narcisoidni i histrionski poremećaji ličnosti i telesni dismorfični poremećaj su tri najčešća psihijatrijska stanja kod pacijenata koji traže estetsku hirurgiju.

Sve u svemu, plastična hirurgija ne samo da vraća izgled i funkciju unakažene telesne jedinice, već i ublažava psihološki stres.

Identifikovanje psihološki izazovanog pacijenta pre hirurške intervencije omogućiće mu da dobije odgovarajuću psihološku pomoć i može rezultirati zdravijom osobom sa ili bez povezanih postupaka plastične hirurgije.

U poslednjih sedam godina, niz studija neprekidno sugeriše povećani rizik od samoubistva među ženama koje su bile podvrgnute kozmetičkoj operaciji za povećanje grudi, a došle su do sledećeg zaključka:

Postoji nešto veći rizik (nešto više od dva puta od onog u opštoj populaciji) od samoubistva među ženama sa plastičnim dojkama.

Prethodne studije ukazuju na to da mogu postojati značajne razlike između žena sa implantatima dojke i žena u opštoj populaciji. Na primer, za razliku od žena u opštoj populaciji, utvrđeno je da žene sa grudnim implantatima imaju:

• znatno niže indekse telesne mase
• veće šanse za pušenje cigareta
• više indukovanih pobačaja
• manje živorođene dece
• niži obrazovni nivo
• raniji uzrasti pri prvom porođaju i
• više skrininga za bolesti dojke.

Telesni dismorfni poremećaj i estetska hirurgija

Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, Telesni dismorfni poremećaj (BDD) je označen kao poremećaj koji se odlikuje intenzivnom preokupacijom pojedinca zamišljenim nedostatkom u izgledu. Ako je fizička anomalija zaista prisutna, preokupacija pojedinca njome je izrazito preterana.

BDD se javlja u do jednog procenta opšte populacije, ali izgleda da je mnogo zastupljeniji kod pacijenata koji traže estetsku hirurgiju.

Ljude koji imaju BDD karakteriše:

• viši nivo besa i neprijateljstva
• niže samopoštovanje
• viši nivo perfekcionizma
• veće učestalosti zlostavljanja i zanemarivanja dece
• češće samoubilačke ideje i pokušaje samoubistva

što dalje vodi do depresije (74%), poremećaja upotrebe supstanci (49%), socijalne fobije (39%), poremećaja ishrane (33%), opsesivno-kompulzivnih poremećaja (30%).

Tako da pitanje ostaje – da li sami biramo svoj put, da li imamo hrabrosti da taj put bude duži i teži nekad, ali kvalitetniji i dugoročniji, da li je zaista bolje ići pod nož, bacati novac na preskupe i izvikane brendove, opsesivno živeti u duhu konzumerizma, uticati negativno i na prirodno okruženje time, ili pak uložiti u svoje mentalno zdravlje i posetiti psihologa, ili fizičku negu i održavati svoju lepotu redovno u nekom od kozmetičkih salona?

The post Šta treba da znaš pre nego što odlučiš da se napucaš silikonima appeared first on Moodiranje.